(BETAPHOTO/EMIL VAS/EV)

Organizacioni i logistički problemi, hladno vreme, medijska kampanja vlasti, nejasni ciljevi protesta, odsustvo političkih stranaka – sve su to bili faktori koji nisu obećavali dugovečnost protesta.

Kako su protesti zvanično otvoreni za sve protivnike naprednjačkog režima, protesti su okupili i prilično šaroliku ekipu učesnika, od ultra levih pokreta do ljudi koji su na proteste iznosili simbolička vešala. Iako je sasvim mogući scenario da je reč o provokatorima ubačenim od strane vlasti, režimski mediji su tu priliku izdašno iskoristili za kompromitaciju građanskog nezadovoljstva na ulicama.

Ako bi se vršila nekakva rekapitulacija protesta i njihovih dometa, pre svega bi se mogla istaći činjenica da su protesti ne samo opstali, nego i da polako dobijaju na masovnosti. Osim Beograda, gde je sve započelo, protesti se lagano šire i po drugim srpskim gradovima, a svakodnevna podrška počinje da stiže i od akademske zajednice i naučnih radnika.

Vidljivi rezultati protesta

„Mislim da su protesti već počeli da daju neke rezultate, i čini mi se da ljudi koji na njima učestvuju nemaju nameru da stanu“, ocenjuje za DW politikolog Boban Stojanović. „Najpre, ljudi se tim protestima oslobađaju straha. Očigledno je da su oni i neki vid pritiska na vlast, a tu pre svega imam u vidu hapšenje predsednika opštine Grocka, kao i to da je Zoran Babić odmah podneo ostavku. To je bilo nezamislivo do pre nekoliko meseci, jer su se dešavale i neke mnogo gore stvari pa nikome nije padalo na pamet da uopšte prizna bilo kakvu odgovornost“, ističe kao dosadašnje domete protesta Stojanović.

Ako se protesti posmatraju sa političke strane, Boban Stojanović smatra da su oni doneli i izvesno ukrupnjavanje opozicije. „Čini mi se da su najave bojkota parlamenta i bojkota izbora takođe donele neki rezultat i, ukoliko opozicija uskoro ponudi takozvani ugovor sa narodom, to može samo dati dodatni zamah protestima“, kaže Stojanović.

Radikalizacija loša za sve

Moguće je da protesti ipak predstavljaju manjinsku Srbiju, ako gledamo broj birača sadašnje vlasti, ali to je uticaj koji lako može da se proširi na sve delove društva, smatra politički analitičar Milan Nikolić.

„Trenutno imamo jednu nejasnu situaciju, u kojoj taj urbaniji i obrazovaniji deo društva, koji je okosnica protesta, nije baš prezadovoljan ni srpskom opozicijom, i vrlo često stavljaju znak jednakosti između vlasti i opozicije. S druge strane, postoji i deo protesta koji je otvoreno opozicioni i sve to pored vlasti koja nije spremna na dijalog dovodi do sve veće radikalizacije u Srbiji.“

To je jedna loša politička radikalizacija, koja nije dobra ni za vlast ni za opoziciju, nastavlja Nikolić. „Na strani režima SNS i Aleksandra Vučića imate takođe glupih i loših ideja i izjava. Sve to radikalizuje odnos prema opoziciji i to je jedna radikalizacija koja nije dobra i može loše da se završi“, upozorava Milan Nikolić.

Amaterska kampanja

A kad smo već kod trapavih poteza vlasti, one su nastavile ono što najbolje znaju: amatersko ismevanje opozicije u žutoj štampi i u vidu sklepanih video-spotova sa već poznatim opozicionim akterima.

Taj spot nema neki ni narativni ni logički smisao, primećuje Boban Stojanović. „Dragan Đilas je navodno pokrao 500 miliona evra, a sada se otima oko milion evra za proteste? Taj spot je eto poslužio svrsi za neko dodatno izrugivanje opozicije i građanskih protesta. Ali, i taj spot je ipak pokazao da se vlast ne oseća baš sigurno, i da im očigledno nije svejedno što se tiče protesta. Neću da kažem da imaju strah, ali daleko se manje lagodno osećaju nego pre dva meseca. To je izazov i nova situacija sa kojom se Vučić do sada nije suočio.“

Šibica u barutani

Kako su protesti pregurali možda najgori deo zime, nova glavobolja za vlast se zove dolazak toplijeg vremena. Postoje teorije koje kažu da će to biti velika opasnost za vlast i da će se ona svim silama potruditi da ne dočeka proleće s nezadovoljnim ljudima na ulicama. Postoji li, međutim, bilo kakav dobar potez režima koji bi mogao da prekine proteste?

Vlast je već načinila dosta grešaka i ono što bi mogli da urade jeste da prestanu da se ponašaju bahato i vređaju ljude, jer to samo podstiče masovnost protesta, ocenjuje Milan Nikolić.

„Neke greške su već nepopravljive i mislim da je sada možda i kasno da vlast počne sa nekim lepšim ponašanjem. Ali, ono što nikako ne bi smeli da urade, to je da na ulice izvedu policiju koja bi počela da tuče građane na demonstracijama, jer bi to zaista bilo unošenje šibice u barutanu“, skreće pažnju Nikolić.

Kao neko spasonosno rešenje za vlasti nameće se i eventualno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora po principu: razilazite se, dobili ste izbore. Međutim, u istom dahu se primećuje da će opozicija najverovatnije bojkotovati te izbore, što će predstavljati dodatni motiv građanima da nastave sa pritiskom na vlast i protestima.

„Opozicija i najveći deo građana koji šetaju su za bojkot izbora, i mislim da će i ostati pri tome“, dodaje Boban Stojanović. „Raspisivanje izbora bi samo moglo da omasovi proteste i da ih na neki način radikalizuje. U smislu blokade RTS, Vlade, ili Republičke izborne komisije. Zbog toga Vučić mislim i da nije raspisao izbore, i da nema ovih protesta, i da se ne govori o bojkotu, mi bismo već odavno bili u izbornoj kampanji“, smatra Stojanović.

Šetnje iz očaja

Poseban problem za dalju sudbinu protesta predstavlja i unutrašnja dinamika protesta, koja je daleko od idealne. Protesti su malo opozicioni, malo građanski, spisak govornika je predmet stalnih nesporazuma, a mnogima se ne sviđaju osobe koje su u prvim redovima protesta. Taj nejasan pravac i izvesna konfuzija vlast je iskoristila kao priliku da traži tačne zahteve od vođa protesta, znajući pri tome vrlo dobro da protesti i nemaju neko formalno vođstvo.

Milan Nikolić u tom smislu primećuje da u Srbiji postoji čitav kompleks problema, u koje između ostalog spadaju Kosovo, ekonomija, medijske slobode, politički sistem, korupcija, oko kojih se ne nazire nikakvo razrešenje. „I stoga onda imamo ljude koji šetaju iz očajanja. U svemu tome nema neke konstruktivne ideje koja završava nečim opipljivim i vidljivim. Tu nedostaje nešto što se zove izlazna strategija. Bukvalno se jako teško može nešto temeljno promeniti, a nama se potrebne jako temeljne promene“, zaključuje Nikolić.


Povezani tekstovi