"Laži" odlaze iz Progresa

„Koji mrak? Pa, ovo je demokratska zemlja. Nema valjda mraka?“

„Demokratski mrak.“

Otprilike na sličnom paradoksalnom fonu kao dijalog između inspektora Beševića i radio-voditelja u filmu „Crni bombarder“ iz devedesetih zasnovanog na metafori o nezavisnoj stanici B92, koncipirana je i izložba „Necenzurisane laži“ pod kustoskom upravom Informativne službe SNS. Doduše, vremena su sad nešto kultivisanija, novinare ne tuku i ne ubijaju fizički kao devedesetih, ali tu i tamo nije loše ih podsetiti da ih neki inspektor Bešević posmatra, pa što da ne, i izloži kao lažove u Galeriji „Progres“.

Ideja da se ovo potkrepi „činjenicama“ je izvedena odabirom negativnih medijskih priloga na račun vlasti, uključujući i karikature, nastalim od 2014. do 2016, i to, pre svega iz nezavisnih glasila dok su ona masovna, mejnstrim skoro potpuno izostavljena. Naslovom „Nescenzurisane laži“ i pratećom brošurom izložbe posetilac se „čipuje“ da se kroz postavku kreće kao zombi bez mozga, koji valjda samo treba da usvoji da pred sobom ima dokazni materijal o tome da cenzure nema, te da se novinari opasno blamiraju kad tvrde suprotno.

Tim pre, što niko, čak i da hoće ne može da proveri da li je sve što se tu vidi i čuje laž, odnosno istina. Materijal obuhvata 2.523 rada pri čemu su mnogi tekstovi zablurovani tako da se ne mogu pročitati a iz njih je tendenciozno izvučen naslov. Posebno bizaran momenat izložbe je izmontirana varijanta emisije „24 minuta“ i to isključivo od onih njenih delova u kojima Zoran Kesić izgovara „Vučić“.

Sagovornici Danasa koji su pogledali izložbu većinom tvrde da ona dokazuje upravo suprotno od onoga što je bila namera njenog autorskog tima, jer kako inače tumačiti to što neko priča, priča, pa nestane kao što se to desilo Olji Bećković, Marini Fratucan ili ekipi novinara sa Radio-televizije Vojvodina.

To nije čak ni cenzura, nego čistka, a što se tiče istinitosti, mnogi sagovornici našeg lista posle posete Galeriji „Progres“ konstatovali su da su autori izložbe omašili naslov koji bi zbog sadržaja postavke trebalo da glasi „Necenzurisane istine“.

Toga se dosetio Borko Stefanović, lider Levice Srbije, i na propagandu SNS-a uzvratio kontraizložbom, obećavši da će ona zajedno sa ovom iz „Progresa“ na put po zemlji. „Necenzurisane laži“ su proizvele i druge zanimljive nuspojave – neki od posetilaca su rekli da će se ubiti ako ih nema na zidu, gde su izloženi tvitovi novinara, ali i običnih građana.

Karikaturisti i neki od „eksponata“ najavili su tužbu protiv SNS-a zato što su njihovi autorski radovi zloupotrebljeni u propagandnoj mašineriji partije na vlasti, a Maja Gojković je „briljirala“ ocenivši izložbu konceptualnom, te da je ona na tragu onog što radi Marina Abramović.

Struka je ovo odmah okarakterisala neprimerenim i počašćena, inače, retkom medijskom pažnjom, iskoristila priliku da u kontekstu neumetničke izložbe progovori o savremenoj vizuelnoj umetnosti. Kako premijer opsesivno prati medije nije nemoguće da mu se nešto od, recimo tekstova na temu opusa Marine Abramović zapatilo u podsvesti.

Zašto bi se inače odlučio na performans u kojem je 14 sati razgovarao sa građanima o njihovim problemima ili oborio rekord u istoriji srpskog parlamenta, kao jedini političar koji je čitao svoj ekspoze šest sati. Nije Vučić naivan a ni PR i marketinške agencije, koje se već odavno napajaju idejama na izvoru konceptualne umetnosti.

Dobro je što nisu naivni ni karikaturisti čiji bi primer trebalo da slede svi oni koji ne pristaju da budu prozvani lažovima.