Ima nade da put od sistema dominantne partije u jednopartijski sistem baš i neće biti tako lak. Ima nade i da će biti znatnijih prepreka uspostavljanju polukompetetivnog tipa izbora; ipak kompetetivni izbori imaju šansu u doglednoj budućnosti. Barem tako pokazuje generalna proba uoči predstojećih republičkih izbora, ma kada oni bili. Nada je i u smanjenju defetizma koji je zahvatio simpatizere partija koje nisu na vlasti i u smanjenju prevelikog optimizma simpatizera i članova partija koje su na vlasti u Beogradu i Srbiji.

Šta reći o izborima kojima prethode kampanje prepune laganja i prevara. Ključna ideja najglasnije i najvidljivije kampanje dominantne partije bila je: dodatno uveriti svoje glasače da su na pravoj strani sveta („ribolov na bućku“), još više zbuniti i obeshrabriti one koji neće da glasaju za stranku napretka („ribolov u mutnom“), pokazati svima ko je jedini i pravi akrobata u ovoj cirkuskoj predstavi („ribolov na varalicu“).

Ako se kampanjama i kampanjerima baš i ne veruje, danas političke partije više veruju biračima nego pre stotinak godina. Ranije se levi opanak davao uoči izbora, pa ako je glasač glasao kako treba, onda bi dobijao i desni opanak (to se zvalo „upareni opančarski glasovi“). Inače glasanje je bilo javno, a bilo je javno i onda kada je kobajagi bilo tajno. (Tajno glasanje je u Srbiji uvedeno 1888. godine, ali je po Zakonu o izboru narodnih poslanika za Narodnu skupštinu Kraljevine Jugoslavije, donetom 10. septembra 1931. godine, ponovo uvedeno javno glasanje.) Danas je drukčije, „opanci“ se daju uoči izbora, pa ko sme neka glasa drukčije od dogovorenog. Pa zar to nije znak povećanog poverenja partija u glasače, a ne znam da li je i obratno. To svako od nas može lako da proceni.

Sve u svemu, neopredeljenim biračima i onima koji se premišljaju da li da glasaju ili ne glasaju, nimalo nije lako da se odluče šta da rade. A nije nimalo lako ni istraživačima predizbornog mnjenja birača, od kojih se traži jedna jedina stvar, da „pogode“ pobednika.

Šta reći o istraživanjima predizbornog raspoloženja građana kada su istraživanja postala jedan od aduta u izbornoj kampanji. Fama koju šire svi, od partija preko medija do samih istraživačkih agencija, glasi „U ovoj zemlji se glasa za pobednika, pa ako narod unapred zna ko će pobediti, onda je jasno za koga će glasati“. A kako bi bilo lako dobiti izbore kada bi se oni dobijali na osnovu prognoze izbornog pobednika, na osnovu uzurpacije medija, na osnovu velelepnih kampanja, opanjkavanja protivnika i samohvale sopstvene stranke… Da je sve tako, kako to onda da Tramp zamalo ne dobi veći broj glasova od H. Klinton?

Uostalom kako raditi istraživanja kad malo ko ima para za to i kako praviti ozbiljna istraživanja kada su potencijalni naručioci zainteresovani samo za jednu jedinu stvar: ko će da pobedi. Mediji imaju isti interes, a valjda i njihova publika. Upotrebna vrednost predizbornih istraživanja je skaredno svedena na njihovu sporednu namenu. S druge strane, ne treba abolirati ni same istraživače, prihvataju sve što se od njih traži, a poneki traže i tačno određene rezultate (bez obzira kako se do njih dolazi). Pa ko prihvati.

Još jedan problem iz konteksta predizbornih istraživanja ovoga puta je došao do punog izražaja. Naime, na birački narod je navalilo „kuso i repato“ sve u nameri da se sazna kome će se dati glas i ko se može upisati među „sigurne glasove“. Nekoliko partija po nekoliko puta. Najčešće su na vratima i na telefonu iz onih partija koje imaju najviše aktivista i iz onih partija koji su na vrh liste „aktivista“ koji traže partiju za koju će da „odrade izbore“. Zamislite samo kako građanin dočekuje anketara nakon posete nekoliko aktivista koji su ga pitali za koga će da glasa.

Komšija mi se žali kako kod njega niko nije dolazio, „a gluv sam pa čekam pred kapijom, a ono niko“. Tu je i priča jednog aktiviste. „Dočekao me na vratima. Pitam ga… a on meni: ‘Nemo da vređaš, mene si našo da pitaš, pa jel znaš ti… Nemo da vređaš, pa ovo je domaćinska kuća. Ma ja sam član još od ’91. Mi oduvek znamo kako se glasa.’ I ne reče mi za koga će da glasa, reče mi na kraju kako ja znam za koga je on, al’ se pravim lud.“

Sve u svemu bilo je teško obaviti korektna istraživanja predizbornog mnjenja pri silnoj difamaciji istraživanja i istraživača i pri velikom nepoverenju prema anketarima, a usred zbrke koju prave različite i međusobno suprotstavljene izborne poruke, razne laži i opanjkavanja. U takvoj situaciji bilo je jasno da će veliki broj potencijalnih birača ostati kod kuće, da će biti zbunjen i neodlučan, a da će se s druge strane pojaviti distanca prema istraživačima. Zato i razumem one kolege koje su odbile da rade predizborna istraživanja, a i ja sam se mučio oko odluke da li da prihvatim ili odbijem ponudu da komentarišem rezultate telefonskih anketa na uzorcima građana Novog Beograda (506) i Vračara (300). Tu anketu je u poslednjim danima februara (24 – 27. 2. 2018) obavila agencija Partner Research Solutions iz Beograda.

Na Novom Beogradu dve liste su na cenzusnoj klackalici – demokrate sa svojim partnerima i koalicija neoliberalne desnice. S druge strane izdvajaju se liste Aleksandra Vučića, Aleksandra Šapića i Dragana Đilasa, koje ukupno u trenutku anketiranja u poslednjim danima februara imaju oko tri četvrtine svih glasova. Lista Aleksandra Vučića ima najviše glasova – nepuna trećina, lista Aleksandra Šapića ima četvrtinu i lista Dragana Đilasa petinu svih glasova. – Reklo bi se da na Novom Beogradu pobeđuje Demokratska stranka sa njenim derivatima – prema ovoj telefonskoj anketi oni u ovom trenutku imaju tačno polovinu glasova građana koji bi izašli na martovske izbore.

Da je reč o izborima za skupštinu gradske opštine Novi Beograd liste Aleksandra Šapića, Dragana Đilasa i Demokratske stranke mogli bi komotno da kao koalicija imaju opštinsku vlast. No, stvari drukčije stoje u sumiranju rezultata svih gradskih i prigradskih opština.

Na Vračaru dominira lista Dragana Đilasa sa 30 posto glasova u odnosu na procenjenu izbornu participaciju. Ovoj listi je relativno po broju glasova slična lista Aleksandra Vučića sa 23 posto glasova. Još dve liste, gledajući samo ovu opštinu, prelaze imaginarni opštinski cenzus – Koalicija oko Demokratske stranke sa 9 posto glasova i lista Aleksandra Šapića sa 7 posto glasova. Oko imaginarnog cenzusa vrte se Inicijativa Ne davimo Beograd sa 5 posto glasova i Koalicija Dveri i DJB sa 4 posto glasova. Značajno je da je čak 6 posto ispitanika izjavilo da će da poništi listić.

Zanimljiv je trend promena u poređenje procene Agencije Partner i rezultata prošlogodišnjih predsedničkih izbora. Aleksandar Vučić je prošle godine na predsedničkim izborima imao na Vračaru 28 posto glasova, a sada njegova lista ima 23 posto. Na Novom Beogradu je na predsedničkim izborima imao 38 posto glasova, a sada njegova lista prema ovoj telefonskoj anketi ima 31 posto. Ovome treba dodati i to da je Vučić na predsedničkim izborima imao i podršku socijalista; ovoga puta idu odvojeno, a naprednjaci su preuzeli deo njihovih glasova, pa socijalisti na ove dve opštine ostaju ispod crte, a verovatno će se i na nivou Beograda boriti da prekorače cenzus.

Bilo ko da bude na nedeljnim izborima dobio dovoljno glasova da formira vlast u Beogradu, biće to vlast u čijem izboru učestvuje jedva natpolovična većina punoletnih Beograđana. Izlaznost na birališta se procenjuje na 52 posto prema 48 posto onih koji će ostati kod kuće. To praktično znači da partije pobednice svoju pobedu mogu da zasnivaju na glasovima četvrtine Beograđana. Taj postotak odgovara postotku izborne participacije na mnogim izborima u Srbiji počev od poslednjih decenija 19. veka pa sve do četvrte decenije 20. veka kada žene nisu imale pravo glasa.

– Nije samo da su Beograđani apatični i nezainteresovani za izbore nego je stvar i u aljkavo uređenom biračkom spisku i lošoj izbornoj administraciji. Tako je već skoro 30 godina i nijedna od tri dosadašnje vlasti tu ništa ozbiljnije nije menjala. Valjda su ljudi iz sve tri vlasti računale: Ma neka ga takav kakav je, možda nešto nam zafali! I tako dalje, sve dok nam broj birača ne postane veći od ukupnog broja građana (znači i dece i svih onih koji još nemaju 18 godina). A nismo od toga daleko!