Foto: FoNet Aleksandar Levajković

Problem nije u datumu koji se obeležava, već u tome šta danas poručujete povodom tog datuma. Kada biste slali poruku o slobodi ili da je važno što je Srbija tako rano imala jedan prilično dobar ustav i da treba da se na toj tradiciji gradi i čuva vladavina prava, to bi bilo sasvim dobar praznik – ocenjuje u razgovoru za Danas istoričarka Dubravka Stojanović slabost simbolike državnog praznika prisutnog u ovdašnjem javnom mnjenju.

Prema njenim rečima, ono što je problem s tim praznikom nije on sam po sebi ili događaji koji se obeležavaju, nego činjenica da naša država ne zna ko joj glavu nosi i ne zna šta hoće da kaže tim praznikom ili uopšte šta hoće da kaže.

– I to, nažalost, ne zna od 2001. godine kad je praznik uveden. Kad bi ona znala kuda ide i šta hoće, onda bi te vrednosti „upisala“ u svoj centralni praznik i svi bi znali šta se slavi i zašto. Pošto ona ne šalje jasnu poruku jer je i nema, onda niko ne zna šta se slavi 15. februara. Praznik zavisi od države koja stoji iza njega. Čik da vas vidim u SFRJ da niste znali šta je 29. novembar! – smatra sagovornica našeg lista.

* Ovih dana vam posle 15 godina izlazi drugo izdanje knjige „Srbija i demokratija. Istorijska studija o ‘zlatnom dobu srpske demokratije’ 1903-1914“. U predgovoru ste napisali da vam je žao što ponovo izlazi ta knjiga. Zašto?

– Nju sam radila krajem 90-ih tokom Miloševića, tražila sam objašnjenje zašto smo zapali u takvu krizu i šta je problem s demokratizacijom u Srbiji. Onda je prvo izdanje bilo 2003. godine neposredno posle ubistva Zorana Đinđića, pa kao da je odgovarala na nova pitanja – zašto nam ne ide, otkud nasilje u politici, zašto su svi naši vladari (osim Tita) ubijeni ili nasilno uklonjeni? I sad izlazi u novoj krizi, u novoj autokratiji, opet u partijskoj državi. Knjiga se bavi tim tobožnjim zlatnim dobom u vreme kralja Petra upravo jer se tu najbolje vide dubinski nedostaci ovdašnje političke kulture koji svaku demokratsku instituciju obesmisle i od nje naprave suprotnost – od parlamenta, izbora ili slobode štampe.

* Smatrate li da je opravdano izlaziti na ulice i protestovati, uprkos tome što se na čelu tih demonstracija nalaze ličnosti i partije „negadljive“ na nacionalizam?

– Ja želim da verujem da su ti protesti mnogo širi od tih ličnosti i partija. Želim da verujem da je ovo jedan krik ugušenog društva i da to pokazuje činjenica da se protesti organizuju i u vrlo malim varošima u kojima je nepodnošljivo. U svim peticijama podrške vrlo je jasno pisalo da se potpisnici solidarišu s građanima u protestu, ne sećam se da je neko napisao da se solidariše s strankama. Ovo vidim kao mogućnost da nastanu nove političke organizacije koje će konačno ponuditi program koji neće biti desno od nacionalizma. Ako se to ne desi, to znači da srpsko društvo nema taj kapacitet, da smo zapreteni u nacionalizmu toliko da ne vidimo ništa izvan njega. Ako jedno društvo ima samo jednu misao, ono je u dubokoj krizi.

 * Kako vidite reakciju vlasti i Aleksandra Vučića na tu pobunu građana?

– Zbunjeni su, jer im je taman bilo baš lepo. Nisu tako nešto očekivali, baš se razbaškarili. I onda reaguju kako jedino i umeju – vređanjem, nipodaštavanjem, arogancijom, ličnim diskvalifikacijama. Nema odgovora na zahteve, nema razgovora, nema argumenata. Evo, vidite kako je vlast reagovala na pismo podrške protestima grupe profesora Filozofskog fakulteta. Ministar je vređao naše penzionisane profesore i mlade saradnike, premijerka se bavila čučavcima na Filozofskom fakultetu, poslanik Atlagić je u Skupštini čitao imena naših profesora i ismevao ljude šireći o njima lažne informacije. To je njihov domet, dotle oni dobacuju. Golo nasilje. Prvo u jeziku, a onda fizičko.

* Mislite li da takav način borbe protiv režima ima smisla i zašto?

– Teško je reći kakva borba je delotvorna protiv ovakvog režima. Progutao je ceo politički prostor, pokušao da zapuši svaku rupu i svačija usta. Jedini lek je masovna pobuna građana koji će vlastima pokazati da je društvo još uvek živo i da se ne da. Ipak pitanje je kako to pretvoriti u politički uspeh, jer vlast pušta sad ovo da samo izumre. Pitanje je kako to sprečiti. Kako bez adekvatne opozicije promeniti sistem?

* Kako ocenjujete sadržaj dokumenta – Sporazum sa narodom?

– Šta da vam kažem više od toga da sam zbog ovog vašeg pitanja morala da se vratim na taj tekst, jer sam zaboravila šta tamo piše. Bledo, neubedljivo.

* Imate li razumevanja za argumente koji se protive kritici nacionalnog karaktera protesta i koji se svode na to da svaka takva kritika pogoduje zapravo Aleksandru Vučiću?

– Kritika je jedini način da učesnici u politici postanu bolji! Tako je i sa protestom. A ako kritika ne može da se podnese, samo se potvrđuje matrica političke kulture koja u „drugom“ vidi samo neprijatelja. Dok se ne shvati da vas taj kritički drugi čini boljim nigde nećemo ni krenuti, a kamoli stići!

* Ukoliko opozicija ipak izađe na neke buduće izbore sa manje-više jedinstvenom listom, hoćete li izaći i zaokružiti je, bez obzira što se na čelu nalaze Vuk Jeremić, Boško Obradović i Dragan Đilas?

– Ne znam, to zavisi od mnogo faktora. Ali, imam nekoliko principa. Prvi od njih je da na izbore uvek izlazim. Za to je mnogo istorijskih i političkih razloga. Počevši od toga da su generacije ljudi borile za pravo glasa, pa je užasno neodgovorno ne koristiti to pravo koje je tako teško osvojeno. Politički razlog je u tome da ne verujem da će se ikada pojaviti kandidat ili stranka koja će biti baš ostvarenje mojih političkih želja. Dakle, uvek ću glasati za nekoga s kim se ne slažem ili se ne slažem u potpunosti. Drugim rečima, glasate za onu ponudu koju vaše društvo može da napravi. To je uvek takozvano manje zlo, ne treba imati iluzija da će se to promeniti.

Povezani tekstovi