Šta je Milošević nudio Ričardsonu?

… i izložio izbor od 4 strateške opcije: 1) nastavak sadašnje politike: retorička podrška Bošnjacima, nastavak diplomatskih napora sa smanjenim očekivanjima uspeha, fokus na zaustavljanju sukoba, 2) zaokret od politike neutralnosti ka rešenju i aktivnom zaustavljanju sukoba, okončanje ili suspendovanje aktivnosti Kontakt grupe, priznanje da se ne može postići bolji sporazum za Bošnjake, 3) okončanje sukoba i dugoročno onemogućavanje „Velike Srbije“, uključujući stezanje sankcija na duže vreme, 4) obnovljeni napori za vojnim merama u podršci Bošnjacima, povlačenje UNPROFOR i vazdušni udari.

Na sastanku u Savetu za nacionalnu bezbednost, 16. marta, analiziran je papir koji je Savet sačinio 27. februara. U raspravi je zatraženo da se sledećom prilikom preispita celokupna američka politika prema Bosni. Većina učesnika naginjala je prvim dvema opcijama.

Nova faza američkog angažovanja počela je posetom kongresmena Bila Ričardsona Miloševiću, 17. marta 1995. Ona je donela početak direktnih razgovora Amerikanaca s Miloševićem i uspostavila politički kanal između predsednika Klintona i predsednika Srbije.

Ričardson je skrenuo pažnju na „fanatično zalaganje“ pojedinih republikanskih senatora i kongresmena da se muslimanima u Bosni omogući naoružavanje.

„Ekstremisti sa svih strana samo misle o novoj isporuci naoružanja za koju veruju da će im doneti pobedu u ratu. A te pobede nema“, odgovorio je Milošević i nastavio: „Juče je Izetbegović poslao Mohameda Filipovića da me vidi. Filipović je rekao da Izetbegović želi da dođe u Beograd da se sastane sa mnom da bi rešio probleme koje ima sa bosanskim Srbima. Pre samo nekoliko dana primio sam Tuđmanovo ‚drugo ja’, Hrvoja Šarinića. Rekao je da bi Tuđman želeo istu stvar. Tuđman želi da dođe u Beograd da razgovaramo i da rešimo probleme među nama, bez ikakvih stranih posrednika. Oni su u pravu. To bih i ja želeo, ali njihovi sponzori neće im dati da učine ono što je dobro za njihove narode. Oni žele da oni budu u ratu, da bi im prodavali oružje.“

Onda je poentirao: „Gospodine Ričardson, daleko smo jači od svih naših suseda. Ne morate biti ekspert da biste shvatili da smo ekonomski, vojno i strateški mi dominantna sila na području Balkana. Amerika i Srbija moraju zajedno da rade na postizanju mira na Balkanu. Srbija ima preko 100 godina odličnih diplomatskih odnosa sa Amerikom. Zašto smo sada na ivici da postanemo neprijatelji? “ pitao je Milošević.

„Ono što je potrebno za stvaranje odgovarajućeg okvira za okončanje sukoba jesu normalizacija odnosa i ukidanje sankcija. Sve ostale stvari postaće marginalne. Sve dok su nam uvedene sankcije, Izetbegović neće zaustaviti rat. Izetbegović sanja o propasti Srbije. Karadžić i njegovi ekstremisti misle da će sankcije primorati Srbiju da krene u rat i potamani sve muslimane. To se neće dogoditi“, uveravao ga je Milošević.

Ričardson je odgovorio: „Gospodine predsedniče, morate znati da je američka politika prema Vama počela da se menja. SAD uviđaju Vaše sposobnosti i spremnost za postizanje mira. Francuski predlog bio je početak promene naše politike. Znam da ste odbili francuski predlog, ali ljudi počinju u Vama da gledaju mirotvorca u regionu“, saopštio je Ričardson. On je nakon toga direktno izneo pozadinu promene američke politike, a to su bili predstojeći izbori u SAD. „Predsednik Klinton mora da se izvuče iz ovog sukoba. Predizborna kampanja u Nju Hempširu je za samo nekoliko meseci. Senator Dol postaviće Balkan kao glavno pitanje izbora 1996. godine. Ali, američka politika menja svoj pravac“, ponovio je Ričardson.

– Gospodine predsedniče, morate nam nešto dati. Još ne znam šta, ali moram da se vratim s nekim sporazumom koji će nam dati osnovu da krenemo dalje“, bio je direktan američki kongresmen.

– Reći ću Vam otvoreno šta mogu da Vam dam. Vi, Amerikanci, stvorili ste Kontakt grupu. Stvorili ste muslimansko-hrvatsku federaciju. Nastala je u Vašingtonu. Pa, daću vam nešto konkretno. Mir! Zašto međunarodna zajednica ne prizna Bosnu kao dva entiteta, muslimansko-hrvatsku federaciju i Republiku Srpsku? Federacija može da bude u konfederaciji sa Hrvatskom, a Republika Srpska u konfederaciji sa Srbijom. Priznaćemo tu državu i taj plan. Taj plan onda može da suzi pitanje teritorijalnih razgraničenja. Muslimani mogu da dobiju gradove koji ih povezuju sa severom i zapadom, a Srbi mogu dobiti teritorije koje su muslimani spremni da daju. A srpsko-hrvatski problemi su duboki, dugi i bolni. Mi možemo da ih rešimo i ja želim da dam svoj doprinos tome „, rekao je Milošević.

Milošević je zatim zatražio ukidanje sankcija. „Sankcije su nam veoma naškodile. Preko osam meseci bio sam veoma strpljiv. Ne mogu to zauvek. Imam veoma jaku opoziciju protiv sebe u zemlji. Međunarodna zajednica nas opet gura u rat. Sankcije za snabdevanje gasom su ukinute, ali mi nismo dobili ni kubni centimetar“, rekao je Milošević.

Razgovori su nastavljeni sutradan. Milošević je pripremio za gosta omiljeni specijalitet – jagnjetinu. Ričardson je ljubopitljivo i radoznalo obilazio i posmatrao okretanje jagnjeta na ražnju u dvorištu rezidencije u Karađorđevu.

Na pitanje zašto je gostima najčešće posluživao jagnjetinu na ražnju, Milošević je rekao: „Zato što je jagnjetina najukusnija i od nje ne možete da se prejedete. Posle jela trebalo je dalje da se pregovara, a ne da se spava, što se dešava kada se jede teška hrana. A meni je bilo važno da budu budni i trezni, jer se radilo o obećanjima koja moraju da se daju bistre glave i čiste pameti. A svi su lizali prste.“

Ričardson i Milošević saglasili su se o većem broju pitanja, od Hrvatske, Makedonije, OEBS-a, sporazuma iz Kopenhagena, pa do podizanja sankcija, pošto je u aprilu isticao rok od 100 dana, na koliko su sankcije protiv Jugoslavije uslovno bile ukinute. Milošević je o pojedinim pitanjima dao i lična obećanja da će ih ispunuti.

Kada se Ričardson vratio u Vašington, primio ga je predsednik Klinton. Američki predsednik bio je veoma zadovoljan posetom i tražio je da se komunikacija nastavi.

Postojala je instrukcija da se ovaj kanal drži u tajnosti čak i od tadašnjeg glavnog američkog pregovarača Roberta Frejžera. On je bio posredna, ali direktna veza između Miloševića i Klintona, jer je Klinton najzad video šansu da pred izbore skine s leđa balkansko opterećenje.

Nastavak u sutrašnjem broju