Godišnjica aprilskih protesta Protiv diktature 1Foto: Snežana Čongradin (Sa protesta - arhiva)

One su, svaka na svoj način, učestvovale u njima, odredivši im karakter i smisao. Dan nakon predsedničkih izbora, nekolicina studenata i mladih animirala je i spontano, prostim pozivom putem društvenih mreža, okupila hiljade građana na ulicama svih većih gradova u Srbiji pod parolom – Protiv diktature.

Karakteristično za ove demonstracije bilo je to što na početku, ali i u najvećem delu daljeg sleda, nijedna politička partija nije imala nikakvo organizaciono učešće. Danas se mnogi od učesnika protesta suočavaju sa krivičnim prijavama, koje vlast kontinuirano podnosi protiv njih.

– Prošlogodišnji predsednički izbori su za SNS bili poslednji čin u ovladavanju svim polugama vlasti, iako je bilo očekivano da će rezultat biti pobeda Aleksandra Vučića, sam tok izbornog procesa je razgolitio bahatu, klijentelističku prirodu režima i pokazao koliko je zapravo nedemokratski. Takvo stanje je bilo povod da se spontano ispolji opšte nezadovoljstvo u društvu, a onda i politizuje kroz aprilske proteste. Ovakva masovna mobilizacija je omogućila hiljadama ljudi širom Srbije da se uključi u politički život, više od pukog glasanja na izborima – ističe za Danas Jelena Vučković Bogdanović, osnivačica pokreta 7 zahteva, nastalog kao frakcija protesta Protiv diktature.

Sagovornica našeg lista, koja je danas aktivistkinja pokreta Marks 21, napominje da su prošlogodišnji protesti pokazali da postojeće političke opcije ne predstavljaju kanal za artikulaciju nezadovoljstva, niti da zaista zastupaju interese najširih društvenih slojeva.

– Na beogradskim izborima smo svedočili sličnom fenomenu, gde proevropska vlast i opozicija svode demokratski proces na biranje između Vučića i nekog „pristojnijeg“ zastupnika interesa EU i krupnog kapitala. Stvaranje takve referendumske atmosfere samo omogućava partijama režima da u potpunosti iskoriste svoju klijentelističku mašineriju – kaže Jelena Vučković Bogdanović.

Aprilski protesti su, kako navodi naša sagovornica, pokazali da izvor nezadovoljstva leži jednako i u lošem socioekonomskom položaju u kojem se nalazi Srbija i najveći deo stanovništva Srbije.

– Masovna mobilizacija u borbi za osnovna politička i ekonomska prava na ulicama, omogućila je povećanje samopouzdanja i spremnosti na borbu tamo gde se ona pre aprila teško mogla zamisliti. Tu prvenstveno mislim na talas radničkih štrajkova tokom leta, naročito onih u Fijatu i Gorenju koji su pokazali da je organizovanjem u borbi za svoja prava moguće koliko-toliko popraviti svoj materijalni položaj; i što je još bitnije uzdrmati režim, odnosno spregu političkih i ekonomskih elita koje on predstavlja – zaključuje Jelena Bogdanović za Danas.

Prema rečima Isidore Petrović, takođe, osnivačica pokreta 7 zahteva, a danas aktivistkinje Ne da(vi)mo Beograd, aprilski protesti 2017. pokazali su da mladi nisu naseli na lažnu dihotomiju „ili si nacionalista ili si liberal“.

– Iako su okidač za spontana okupljanja bili izbori, transparenti „Kakvi izbori kada su ljudi ucenjeni“ i „Nećemo da budemo jeftina radna snaga“, a zatim i zahtevi koji su zajednički artikulisani, pokazali su da su za mlade sva druga pitanja sekundarna u odnosu na to da li ljudi mogu da žive dostojanstveno od svog rada. Od organizacija i političkih grupa nastalih u vreme protesta, najdosledniji su ostali Sedam zahteva i Čuvari vatre, budući da se nisu priklonili nijednom od opozicionih lidera niti odredili lidera među sobom. Najkonkretnija i najvažnija posledica protesta jeste komuniciranje političke volje mladih i razbijanje predrasuda da su mladi okrenuti desnici, ali i spajanje pomenutih organizacija sa drugim (NDMBG, m21, SDU) u Združenu akciju Krov nad glavom koja se bori protiv izbacivanja ljudi na ulicu od strane izvršitelja i policije. Iz protesta smo naučili da ne postoji prečica, tj. lider koji će bolje od nas samih znati koji nas problemi tište i kako da ih rešimo, već je potrebno da se samoorganizujemo – zaključuje Isidora Petrović za Danas.

Jelena Anasonović iz Protiv diktature, danas članica Levice Srbije, prepoznaje početak demonstracija kao dan „kada je moja generacija pokazala da može da se pokrene i da želi istinsku promenu“.

– Nakon godinu dana, kada presavijemo tabak i pobrojimo šta smo aprilskim protestima postigli, prva pomisao bi bila instant bunt, larpurlartizam u protestu iliti protest radi protesta. No, ako zagrebemo ispod površine, prepoznaćemo buđenja na svakom koraku. Iseljavanje porodica iz njihovih stanova i agilno delovanje građana da bi iste sprečili. Gašenje Vranjskih i Grupa za slobodu medija. Celomesečni protest roditelja i dece u OŠ „Svetozar Miletić“ zbog odluke o smenjivanju direktora te škole. Protesti radnika Pošte, Goše, Vojnog i Policijskog sindikata. Ali i manji oblici pobune u svim krajevima Srbije. Požega, ovih dana i Niš. Narod je pokazao da je spreman da ne ustukne pred nepravdom i osionom vlašću – ističe Jelena Anasonović.

Ona konstatuje da su protesti nakon, ili pre, ovogodišnjih beogradskih izbora su izostali, jer je, kako kaže, percepcija ljudi o mogućnosti legitimne smene vlasti je takva da nemaju veru da će se to u skorije vreme dogoditi.

– Da li je naša borba bila uzaludna? Da li je vredelo dobiti prekršajne prijave? Da li je vredelo svih razočaranih mladih ljudi koji nisu videli smisao nakon aprila? Rekla bih da ipak jeste. Naučili smo da idealno ne postoji. I da borba mora biti zajednička, čak i kada ne mislimo istovetno. I da je potrebno osnažiti i podržati i mali Dečiji centar u Zaječaru, ali i novi pokret u Smederevu – zaključuje sagovornica našeg lista.