Rambo Amadeus: Istina je prestala da bude važna

Ako nije najbolji, onda – radije najgori nego da bude zaglavljen u prosjek. Ali naša balkanska društva su prosječna. Jednako udaljena i od najboljih i od najgorih – dakle, nit smo najbolji nit smo najgori – kaže Antonije Pušić, muzičar pod pseudonimom Rambo Amadeus, koji će u četvrtak sa sastavom Five Winnetous održati koncert u Kombank dvorani.

Pušić za Danas govori o evrointegracijama, objašnjava šta je najfiniji oblik erotike, u kojoj je vezi primitivizam i javno iznošenje emocija, o očuvanju prirode, kako krstariti pomoću lakiranja i šmirglanja… a publici koja prvi put dolazi na njegov nastup poručuje da je, bez obzira koliko deluje neuobičajeno, to njegov standardni koncert.

* Turbo-folk više nije „vodeća“ muzika, ali narod i dalje sluša (gleda) nešto poput ove „pojave“ iz devedesetih…

– Mislim da je osnovna greška pretpostavljati da je turbo-folk nekakav određen žanr. On svoj žanr menja u zavisnosti od dominantnog oblika savremenog, popularnog zvuka, naravno, uz neophodnu dozu lošeg ukusa. Turbo-folk menja svoj oblik. Koliko pratim, sada su dominantna dva – jedan je simfo folk, bogat u svojoj produkciji, za bogate, i neki porno folk koji vidimo da je baziran na bubnju, glasu i spotovima sa dupetima mladih žena.

* Šta danas razbuktava najniže strasti kod homo sapiensa?

– Predrasuda koja na Balkanu postoji jeste da je pokazivanje emocija u javnosti nešto što dokazuje uverljivost, kvalitet. Po najrazvijenijim zemljama sveta javno pokazivanje emocija je nepristojno. Kada prosečan Englez za nekog kaže da je emotivan, to je zapravo eufemizam za primitivan. Pokazivanje emocija u javnom životu, naročito u javnom političkom diskursu, štetno je, uznemirava čitavo društvo. Smatram da je zapravo gola, hladna argumentacija najbolji način da čovek izrazi svoj interes.

* U istoimenoj pesmi navodite šta je sve „turbo-folk“, da li biste toj listi dodali neku novonastalu društvenu pojavu?

– Postoji definicija turbo-folka koju sam dao, a to je „turbo-folk je nekritička upotreba tehnologije“, u tom smislu čovek može sam da otkriva šta je turbo-folk.

* Koja je najveća „prepreka“ koja današnjem čoveku pruža komfor, ali oduzima slobodu i kritičko mišljenje?

– Već ste odgovorili u pitanju. Luksuz u današnjem potrošačkom društvu, koje je dominantno u svijetu, taj je koji se reklamira, koji se ljudima prezentira kao neophodan. Kao nešto što je najvažnije. LJudi pristaju na svašta da bi imali određeni luksuz, samo su nekome apetiti manji a nekom veći.

* Srbija od Kine kupuje kamere za nadzor ljudi. Smeta li vam taj nadzor?

– Meni lično ne smeta. Ali to je normalno, da omladini smeta, a da je brižnim roditeljima okej.

Klimatološki podaci nisu toliko ružičasti. Matematički modeli zagrevanja planete koji su pravljeni osamdesetih danas se pokazuju kao tačni. Ako odemo u budućnost dvadeset-trideset godina, očekuje se oko milijardu ljudi koji će biti prinuđeni da migriraju. Globalno otopljavanje je pre svega bezbednosni izazov. S jedne strane kukamo kada primetimo da je negde iz nekog razloga ugrožena javna bezbednost, a s druge strane kukamo ako se poveća javna ulična kontrola, pa i odnos prema ovom pitanju zavisi najviše od uzrasta onog kog pitate..

* Na nastupu na kome ste izvodili pesmu „Fela Kuti, druže stari“ dali ste skromni doprinos ulasku u Evropsku uniju, da li je vama EU dala nešto zauzvrat i kako napreduje ulazak?

– Dala mi je sasvim dovoljno, Betovena, Baha, Brehta, Marka Tvena, vladavinu prava i zakona… ja sam dobio puno od Evrope.

Naše napredovanje ka evrointegracijama ide tačno onom brzinom kojom je moguće da ide. Jedna od odlika nezrelosti se ogleda u tome da čovjek teško prihvata da bude u nekom statističkom prosjeku. Što je nezreliji, to više želi da bude najbolji. Ako nije najbolji, onda – radije najgori nego da bude zaglavljen u prosjek. Ali naša balkanska društva su – prosječna. Jednako udaljena i od najboljih i od najgorih – dakle, nit smo najbolji nit smo najgori.

Danas je mir. Prije 25 godina se Balkan gušio u ratovima, a danas je mir. To je ipak neka razlika, prihvatićete? Taj rat je trajao pet godina. Danska i Engleska su ratovale sto trideset godina u kontinuitetu. Ako se stvari posmatraju sa nekim osnovnim poznavanjem istorije, onda je jasno da je pravi stimulans za razvoj društva to da bude u miru bar četiri-pet generacija, bar sto godina…

* Kako komentarišete trenutnu političku situaciju, u kakvom je odnosu sa političkom scenom devedesetih i šta se promenilo?

– S obzirom da su politički protagonisti u dobrom procentu isti, sreća je da su im se promenili prioriteti. Ovo je sada neka faza razvoja – nekakav spori prelazak iz preddemokratskog u demokratsko društvo, sa svim boljkama koje odlikuju ovu fazu. Ako posmatramo Francusku, u kojoj sad vidimo nerede zbog izmene zakona o penzijama, pa se onda pitamo gde je naš taj refleks za socijalnu pravdu – Francuzi vežbaju od 1789. svoju borbu za socijalnu pravdu, prosto je pitanje vremena da se neko društvo uhoda.

* U kom domenu se oseća najveća cenzura na našim prostorima i koje su možda najčešće izgovorene neistine?

– Enciklopedija Britanika je 2017. proglasila frazu godine -„post truth society“. Ta fraza nije isisana iz prsta, ona je posledica realnosti. Istina je prestala da bude važna. Nalazimo se u razvojnom stepenu društva u kome je tumačenje stvarnosti jedino važno. Jedino tumačenje činjenica oko nas dobija željenu boju. U tom smislu, onaj ko vještije tumači stvarnost, u pravcu sopstvenih interesa, jeste taj čiji diskurs pobeđuje. Najčešće izgovorene neistine vidim u blokovima televizijskih reklama. Dakle TV reklame su nas naučile da prihvatamo laž kao istinu, međutim, reklame lažu, ali su pristojne, ne šire govor mržnje, za razliku od pojedinih medija, čudi me kako tužilaštvo ne reaguje, na poslijetku govor mržnje se redovno vraća kao bumerang onom ko ga širi.

* Da li planirate da otkrijete ko je glavni „junak“ pesme „Vrh dna“?

– Kad god nam ambicija prevaziđe sposobnosti, mi krećemo u avanturu koja se zove uspinjanje, to jest propadanje prema vrhu dna.

* Reklo bi se da vaši nastupi sa bendom zvuče kao „volvo na auto-putu“, na koji način okupljate orkestar i kako dolazi do te muzičke hemije?

– Radije bih rekao kao subaru po livadi.

Jednostavno, volim da sviram sa najboljima do kojih mogu da dođem i to je za mene standard. Odavno sam shvatio da treba da se borim za standard na radnom mjestu. Tako da volim da odem na posao, a ne da jedva čekam kada će posao da se završi i da odem kući. Standard u mom poslu je da radite sa ljudima koji su virtuozi, talentovani, sa širokim poznavanjem muzike, ne samo džeza, nego od Orlanda di Lasa pa naovamo… A i da su pristojni, dostojanstveni ljudi, koji slobodno izražavaju svoje mišljenje, bez poltronisanja, koje vidimo na svakom mjestu.

* Metaforama i kroz humor vrlo direktno objašnjavate realnost, na koje načine povezujete stvari oko sebe i dešavanja u društvu i kako za njih birate metafore?

– To nije nikakva voljna i svjesna radnja, i kada hoću, ne mogu da zaustavim mozak da radi. Da je u nekoj izraženijoj mjeri to kod mene primjećeno, možda bih morao i ljekove da pijem. Al mi se čini da je moja sklonost u povezivanju baba i žaba u sanitarno ispravnim granicama.

* Šta vam je najzavodljivije kod humora i satire?

– Humor je najfiniji oblik erotike. Možda je trauma ostala iz djetinstva, ljepotani su zavodili djevojke izgledom, ja sam morao da budem duhovit.

* Na sav glas kritikujete nacionalizam, kako sagledavate trenutnu situaciju po tom pitanju?

– Ne kritikujem, ne znam kako ste to zaključili, samo se ponekad referišem na tu fazu razvoja društva. Nacionalizam je nužna faza razvoja svakog društva. Svako društvo to prođe u tom dugom periodu od prvobitne zajednice pa do društva budućnosti u kome imamo emancipovanu individuu kao cilj. LJudi prolaze kroz mnogo različitih kolektivnih identiteta, neki od njih su idejni, drugi teritorijalni. To je isto kao kada biste kritikovali dijete zato što je dobilo varičele ili zauške. Upravo suprotno, treba da budete nježni prema tom djetetu, da otkrijete metode kako da to prevaziđe. Kada je nacionalizam u pitanju, njegov uzrok je uvijek strah od izumiranja. On se manifestuje na razne načine. LJudi koji brinu o nacijama imaju sasvim dovoljno razloga za brigu kada vide da se manje ljudi rađa nego što umire. Ekologija na primer – ona brine o čitavom čovječanstvu istovremeno.

* Zalažete se za očuvanje prirode, pojasnite razloge.

– Moj vrlo jak osećaj tog kolektivnog identiteta kada je homo sapiens u pitanju. Planeta Zemlja je izdržala i meteore i dinosauruse i svašta nešto, u krajnjoj liniji preživeće i ljude. Moja zainteresovanost za ljudsku rasu je prirodna. Kada pogledate floru i faunu, na svijetu ne postoji zanimljivije biće od homo sapiensa.

* Da li imate položen vozački ispit za kamion?

– Nemam vozačku za kamion, imam za brod. Jedrenje je najekološkiji nautički sport. Ja sam odrastao na moru, vezan sam za more i jedrenje. Jedrim čak i ovdje u Beogradu, u jedriličarskom klubu Sava. Kada jedrite, koristite vjetar i ne zagađujete okolinu, i to je pravi beli sport. Poslednje tri godine radio sam solarni jedrenjak koji sada mora da radi, da šljaka, da bi dokazao da je to održiv projekat, a ne moja fiks-ideja. Svi koji žele da prođu obuku na solarnom jedrenjaku su dobrodošli u moju školu jedrenja. Postoje tri načina da se dođe, prvi je spartanski, to je ako nemate para onda onoliko sati koliko radite na brodu, toliko sati možete da jedrite potpuno besplatno, svojim radom da platite jer na brodu uvek ima posla. Naročito su dobrodošli ljudi koji imaju živaca da lakiraju i šmirglaju, oni uvek mogu da radom plate jedrenje. Imam i školu koja je rekreativna obuka, i naravno turistička ponuda, gde ništa ja te ljude ne učim, nego se oni vozikaju bez obaveza, uživaju u zalasku sunca i onda pristanemo negde u neku konobu na riblju večeru. Atmosferu u toku krstarenja bi neki vješt književnik mogao da bolje da opiše, dođite da vidite.