Foto: Miroslav Dragojević

Magazan je Srđan Gojković Gile kupio i doneo u Pomodoro, gde smo radili intervju povodom koncerta „Retko svirane pesme“ koji će s bendom Magic Bush održati 9. marta od 21 sat u Domu omladine.

* Šta piše tvoj najomiljeniji muzički magazin MOJO o Orgazmu?

– „U junu 1980. grupa zvana Hipnotisano pile je organizovala koncert u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Trebala im je predgrupa, tako da su se članovi Hipnotisanog pileta izmenili na pozicijama instrumenata i otvorili koncert kao grupa Električni orgazam. Najinteresantniji deo ove priče jeste da je publika reagovala s mnogo više entuzijazma na Električni orgazam nego na Hipnotisano pile tako da su oni odlučili i nastavili da postoje pod imenom Električni orgazam za stalno. U bivšoj Jugoslaviji su bili i još uvek su jedan od najuticajnijih bendova u rokenrol muzici. Pored toga, Električni orgazam je nastupio kao predgrupa Rolingstounsima na beogradskom koncertu u julu 2007…“

* Vidiš, autor rubrike u MOJO-u je naveo da je morao da uvrsti priču o Orgazmu zbog briljantnog obrta koji ona ima iako je temu o bendovima koji su sami sebi otvarali koncerte već zatvorio. Iz vašeg iskustva se da mnogo naučiti, između ostalog, i o marketingu.

– To jeste jedna od bitnih stavki u dugovečnoj karijeri Električnog orgazma, taj, nazovimo ga, biznis ili sposobnost da na pravi način reklamiraš bend, vodiš karijeru. Naročito je to bitno za bend koji ipak nije estradni. Nikad mi to nismo ni gajili. Jesmo u jednom trenutku osamdesetih s „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ prebacili tu prečku iako nam ni tad to nije bila namera, niti smo mi očekivali da će ta pesma prebaciti bend u priču koja se dodiruje sa estradom. To je, komercijalno, najuspešniji period Orgazma kada smo svirali po halama, stadionima, a pre i posle toga 90-ih smo se manje-više vratili u prostore – u proseku oko 1.000 ljudi…

* Nije prvi put da potenciraš kako Električni orgazam nije mejnstrim, a onda upotrebiš termin estrada. Ima ljudi koji ne veruju sinonimima. U tom smislu, šta je loše u tome da se o Orgazmu govori kao mejnstrim bendu?

– U svetskim okvirima su Rolingstounsi mejnstrim bend. Nije tu ništa loše – pop muzika zemalja kao što je pre svega Amerika iz kojih su došli svi ti bendovi na kojima smo svi mi odrasli, ali mejnstrim ovde u Srbiji je Aca Lukas. Ne postoji bend ovog žanra koji je mejnstrim pošto sam žanr nije takav. O tome se radi.

* Da li je rokenrol (rnr) ovde ikad bio mejnstrim?

– Pa, bili su neki pokušaji fuzije nekih bendova, koji su prelazili, ja, nažalost, ne znam kako drugačije da nazovem – na seljačku varijantu. Pošto seljačka varijanta jeste ovde mejnstrim, da to tako nazovem…

* Recimo, koji bendovi?

– U Jugoslaviji su to Bijelo dugme, Riblja čorba i bendovi koji su prelazili i privlačili publiku, koja nije striktno rokenrol i koja, iako ima simpatija za tu muziku, ujedno sluša i Acu Lukasa.

* Zašto ne voliš hevi metal?

– Ako bih sad ušao u psihoanalizu samog sebe, a da pokušam da se postavim i sa strane, verovatno da je to generacijsko pitanje. Hevi metal se pojavio kad sam ja već bio momak formiranog muzičkog ukusa i uopšte se nije uklapao. Volim hard rok iz kojeg je proizašao hevi metal, ali ne i hevi metal. Volim Led Zeppelin, Deep Purple ili Black Sabath, ali ne volim generaciju bendova koja je odrasla na njima jer su mi delovali kao neka vrsta parodije ili karikature na ono što mi je bilo dobro u hard rok bendovima. Da sam bio klinac koji je tek početkom 80-ih počeo da sluša rnr, u širem smislu verovatno da bi mi bili interesantni i ti neki bendovi. Grupa ljudi kojoj sam pripadao u periodu kada smo formirali bend nije slušala takvu vrstu muzike i to je sigurno izvršilo uticaj na mene i moj muzički ukus. Obično ne ulazim u to da etiketiram, pa je tako i sa hevi metalom. I dalje ga ne volim, ali to ne znači da je ta vrsta muzike loša. Možda ja hevi metal i ne razumem pošto obično nemam emocionalnu reakciju sa tom vrstom muzičkog izraza. Takođe, ne mislim da je neko neobrazovan ili glup što to sluša. Jednostavno, generacijska stvar.

* Počeli smo od reklame. Kako bi promovisao koncert koji će ćeš održati s Magic Bush?

– Kao jedinstvenu priliku da ljudi čuju pesme koje, inače, teško da će čuti na koncertu Električnog orgazma pošto su retko bile i svirane na našim nastupima. Na koncertu u Domu omladine će se pojaviti tri različite priče – pored Orgazma, ono što je najvažniji deo moje lične karijere jeste saradnja sa Vladom Divljanom te će u toj celini biti pesma iz Dečje muzike – „Spavajmo, sanjajmo“, naša zajednička pesma „Odnesi me“ sa Divljanovog poslednjeg studijskog albuma, biće pesama koje smo zajedno radili za film „Crni bombarder“ – „Svečane bele košulje“, pet pesama s našeg zajedničkog albuma Vlada, Gile, Piko, Švaba – „Lutka koja kaže ne“, što je i singl koji najavljuje koncert, a koji sam već snimio s Magic Bush uživo. Druga trećina je filmska i primenjena muzika – špica za „Pozorište u kući“ – stvar „Svet je samo barka koja plovi“, zatim „Hodam sad kao zombi“, „Mjau mjau“, pesme koje je pevala Anica Dobra. Iz filma „Kako je propao rnr“ biće „Hajde, hajde, devojko“. Treći blok pesama su one pesme Električnog orgazma koje nikad ne mogu da se izbore za svoje mesto na koncertima ili se to desi veoma retko.

* Zbog čega i koje su to pesme?

– Orgazam ima karijeru od 38 godina i mnogo kapitalnih pesama koje publika očekuje da čuje i postoje pesme koje su retko svirane, koje su čak u svoje vreme bili hitovi kao što su „Kažu mi da te vratim mami“ ili „Danas nisam sasvim svoj“. Ima i pesama koje ja volim a koje Orgazam skoro nikada nije svirao kao, recimo, „Reči lete baš bezveze“, „Više nikad kao nekad“ ili „Prljava mala devojčica“ sa albuma „Zašto da ne!“

* Vladi Divljanu i tebi je „Lutka koja kaže ne“ omiljena pesma iz detinjstva. Koliko je tebi, recimo, tekst te pesme bitan?

– Uopšte mi nije bitan. Moglo je da stoji i „kuća je crvena“. Mnogo su mi važniji melodija i muzika. Generalno, moj odnos prema rokenrolu je 80 odsto utiska u korist ritma, melodije, aranžmana, a 20 odsto mi je bitan tekst. Naravno, dobro je da tekst nije mnogo glup, ali ne mora da bude ni mnogo pametan. Važni su mi i stihovi, ali mi je najbitnija muzika. Mogu stihovi da budu najlepši na svetu, ali, ako muzika ne valja, mene to neće zanimati.

* Pred nama su gradski izbori, a u momentu kad bude izašao ovaj tekst imaćemo i rezultate. Deluje li ti da pesme „Svečane bele košulje“ i „Hodam sad kao zombi“ politički konotiraju ovaj trenutak?

– I tad je to bila namera, taj film je s tom idejom i pravljen s tim što se tad radilo o režimu koji je bio početkom devedesetih, a sad je neki drugi. Ali kao da se ništa nije mnogo promenilo od tada do danas. Te pesme su aktuelne kao da su juče napisane. Kad radim, ja se uvek trudim pravim pesme čiji su tekstovi univerzalni i vanvremenski, koji nisu vezani za konkretnu političku ličnost ili dnevnopolitičku situaciju. Zato što se menjaju glumci i izvođači radova, ali, kao što vidimo, opet je na snazi kult jedne ličnosti – tada Slobodana Miloševića, a sada Aleksandra Vučića. Radi se o dve različite osobe, ali je situacija čudno slična. Tako su i te pesme jednako aktuelne sad kao što su bile kad je Milošević bio na vlasti.

* Hoćeš li izaći na izbore?

– Uvek izađem na izbore iako je, realno, situacija prilično katastrofalna. Manje-više čitav život moje izlaženje na izbore se svodi na to da glasam protiv nekog, a ne da glasam za nekoga. Sada je više nego ikad situacija takva da ću morati da glasam protiv.

* Kako ti danas izgleda Beograd?

– Za mene je Beograd uvek podrazumevao mesta na koja sam izlazio, a sada nisam u tim godinama. Stare zgrade u gradu su mi lepe i vidim ima mnogo i novih, a ja generalno baš i ne volim tu vrstu arhitekture.

* Da se ti nešto pitaš, šta bi menjao?

– Ja bih voleo da u Beogradu ima više zelenih površina – više parkova, više drveća, malo više prirode bih ubacio u ovu urbanu sredinu. Naravno, ovo je najveći grad u Srbiji i nemam nerealna očekivanja da sad ovde treba da postoje četiri botaničke bašte, ali ipak bih voleo više da vidim i neko drvo. Mislim da bi to oplemenilo grad.

* Ima li simbolički kontekst to što je koncert zakazan za 9. mart?

– Nema, to je bio slobodan dan, a meni je, inače, petak bolji dan nego četvrtak. Nema političkog značaja, nije ta vrsta koncepta i nećemo svirati „Mir, brate, mir“….

Lutka koja kaže ne

U razgovoru za Danas, govoreći o pesmi „Lutka koja kaže ne“, Gile podseća da je ta stvar obrada. „Autor te pesme je Mišel Polaref, francuski pop rok muzičar iz šezdesetih i to je bio njegov najveći hit. Čak je bio toliko veliki da i kad sam ja bio klinac, još dok nisam znao ko je Mišel Polaref, znao sam ko je Senka Veletanlić, koja je šezdesetih imala obradu te pesme, a takođe i Đorđe Marjanović. I ja sam jako voleo tu pesmu“, konstatuje Gile.

Obrazovanje i ukus

Upitan da li bi mogao da objasni zašto je muzika Ace Lukasa i njemu sličnih izvođača ovde veoma popularna, naš sagovornik kaže da je to deo mnogo šire sociokulturološke, delimično i političke, priče, ali da generalno ima veze sa muzičkim obrazovanjem u užem smislu. „Ne u kontekstu toga da je neko išao u muzičku školu, nego da ima ono što bih ja nazvao dobar ukus, a to nije isto što je dobar ukus za nekog drugog. Nemam ništa protiv Ace Lukasa, samo ga koristim kao neku vrstu simbola za drugi žanr muzike. Mogao sam da kažem i Jelena Karleuša, Ceca, zato što je ta vrsta muzike u Srbiji mejnstrim. Zašto je ona najpopularnija, mogli bismo o tome danima da pričamo i nisam siguran da bismo išta utvrdili“, smatra Gile.