Posle velikog uspeha debi izdanja „Clychau Dibon“ 2013, njihov dugoočekivani drugi album objavljen je u aprilu 2018. pod nazivom „Soar“ – jedriti. U nedelju su svirali u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Uoči sutrašnjeg koncerta u u Beogradu, u okviru serijala, „Magija ne prestaje“, koji će otvoriti mlada harfistkinja Zoja Đorđević, učenica drugo razreda srednje muzičke škole „Stanković“, Katrin Finč i Seku Keita govore za „Danas“.

* Na turneji predstavljate novi album „Soar“. Da li na svakom koncertu svirate manje-više istu set listu?

Katrin Finč i Seku Keita: Ne postoje dva ista nastupa, nikada! Inspirišemo jedno drugo, a isto tako inspiracija dolazi i iz publike. U našoj muzici ima dosta improvizacije i razigranosti što garantuje uvek svež pristup.

* Možete da kažete nešto više o vašem konceptu pronalaženja prirodnih veza između Velsa i Senegala koje zatim transponujete u muziku?

K&S: Oba naša albuma su tematski bila vezana za ptice. Prvi album zove se „Clychau Dibon“ – Clychau je velška reč za zvona, a ‘Dibon’ je velško ime za kljunorošku pticu koja živi u mangrovima i močvarama Zapadne Afrike. Glasovi muških i ženskih kljunoroški su toliko karakteristični da su ušli u ritmove i melodije lokalnih tradicionalnih pesama. Naš drugi album Soar inspirisan je migracijom orla ribara između Velsa i Senegala. Nismo mogli da verujemo u ovu neverovatnu prirodnu vezu kada smo je otkrili. Ove ptice samostalno lete između dveju zemalja kako bi pronašle hranu, sigurnost i partnera. Niko im ne pokazuje put, a ipak nepogrešivo znaju kuda da idu i kada treba da ponovo krenu na put od 3.000 milja nazad. Bez granica, bez viza, bez ograničenja. To je na nas ostavilo snažan utisak i mnogi komadi koje smo zajedno napisali na temu migracija, kako prirodnih, tako i ekonomskih, rezultat su toga. Kompozicija „1677“ odnosi se na robove koji na brodovima odlaze sa ostrva Gore, robovske luke na zapadnoj obali Afrike poznatoj pod sramotnim imenom „Vrata bez povratka“. U to vreme, muzika je bila jedini način na koji su se ti ljudi mogli izraziti. Kompozicija „Seti se reke Treverin“ inspirisana je strašnim događajem kada je čitavo selo u Velsu poplavljeno kako bi bio napravljen rezervoar vode za potrebe industrije, a njegovi stanovnici bili prinuđeni da napuste svoju zemlju.

* Ovaj projekat došao je u trenutku kada oboje već imate razvijene karijere. Koliko je teško uskladiti sve različite aktivnosti i različite programe?

K&S: Muzika koju sviramo zajedno je na neki način lakša od onoga što radimo u solo nastupima. Crpimo ogromnu snagu i pravi osećaj prijateljstva iz toga što smo zajedno na bini i sviramo zajedno. Oboje imamo dosta različitih projekata, ali ovaj uvek predstavlja pravo uživanje.

* Da li je muzika postala roba i šta je najveći izazov za muzičara danas?

K&S: Živeti od muzike je sve veći izazov, čak i kada se profesionalno bavite samo muzikom. Tehnologija i način na koji ljudi slušaju muziku mnogo se promenio. Imali smo dosta sreće da je prodaja fizičkih izdanja – CD i ploča, makar u našem slučaju malo uzdrmala taj trend. Trudili smo se da fizička izdanja naše muzike što lepše zapakujemo. Dizajn i taktilno iskustvo se lako izgube u svetu digitalnog striminga, što je zaista šteta, jer se gubi osećaj albuma kao kompletnog proizvoda. Ali, nove tehnologije definitivno donose i nove mogućnosti.

Harfa i kora

– Harfa je više od nacionalnog instrumenta. Ona je zaštitni znak velškog naroda i koristi se kao glavni instrument za pratnju u tradicionalnim pesmama. Zapravo tradicionalni velški instrument je trostruka, a ne pedalna harfa koju ja sviram. Savremeni kompozitori su mnogo slobodniji kada je reč o upotrebi harfe i daju joj više prostora i značaja nego što je to ranije bio slučaj, tako da postaje sve popularnija u svetu klasične muzike. Primena harfe u popularnoj muzici je takođe mnogo češća, što pomaže u popularisanju instrumenta – kaže Katrin Finč. Seku Keita objašnjava da je „kora žičani instrument koji ima 21 žicu i da je u suštini, zapadnoafrička harfa, a da model koji on svira ima 22 žice“. „Kora se gradi od polovine tikve preko koje je zategnuta kravlja ili koža antilope i ima vrat od mahagonija. Kao žice koristimo najlon za pecanje. Griot, tradicionalni pripovedač, pesnik, muzičar provede više godina učeći da svira koru i slušajući starije griote i njihove priče. Sam proces učenja je izuzetno rigorozan. Zahteva godine i godine slušanja i pamćenja. U mojoj porodici počinjemo da učimo da gradimo kore već u sedmoj ili osmoj godini, ali tek nakon mnogo godina učenja i vežbe stičemo veštine koje su nam neophodne za izvođenje repertoara od nekoliko stotina pesama i priča koje čine nasleđe griota“, objašnjava ovaj senegalski umetnik.

Povezani tekstovi