Bora Milutinović: Sudbina mi nije dala da vodim Srbiju na Mundijal 1Foto: STARSPORT

U Srbiji ga opisuju kao čoveka koji bi i sa „ovakvom“ našom reprezentacijom sigurno uspeo da nas odvede na Mundijal, pa čak i na njemu napravi rezultat. Za njega se kaže i da je dokazao da svaki autsajder može da pobedi favorita.

Jedini je trener koji je kao selektor uspeo da na pet različitih svetskih prvenstava učestvuje sa pet reprezentacija.

Osim zapaženih rezultata sa Meksikom (1986) i Nigerijom (1998), napravio je do tada nezamisliva fudbalska čuda sa Kostarikom (1990) i Kinom (2002), koje je prvi put u njihovoj istoriji odveo na Mundijal, ali i sa SAD (1994), sa kojima je u nokaut fazi tek Brazil uspeo da ga zaustavi.

Katar ga je izabrao za promotera narednog Svetskog prvenstva koje će se tamo održati 2022. godine.

Kako i ne bi, jer kada se kaže reč Mundijal, onda se nikako ne može zaobići ime čuvenog trenera – Bore Milutinovića (76).

Kada bi sa njim pričali o igračkim danima u Partizanu, o sezoni u kojoj su crno-beli bili nadomak pehara Kupa šampiona (1966), o braći Milošu i Miloradu, koji su takođe igrali za crno-bele, (pre)malo bi bio jedan novinski intervju.

Bora Milutinović: Sudbina mi nije dala da vodim Srbiju na Mundijal 2

Zato se ovaj put fokusiramo na selektorske uspehe i ono što čeka Srbiju na putu za Katar.

– Katar je odavno spreman za Svetsko prvenstvo, i to vam ne pričam kao promoter već kao neko ko je u životu video mnogo Mundijala. Biće to Svetsko prvenstvo iz snova. Kada kažem iz snova, mislim na to da će uslovi za održavanje takvog događaja biti idealni, kako za igrače, tako i za navijače. Stadioni neće biti potpuno zatvoreni, kao što se pričalo, ali zato na svakom postoje idealni uslovi za rashlađivanje i normalnu temperaturu, tako da klima neće biti problem. Stadione su napravili kao svemirske brodove, nećete verovati kada ih vidite. I za navijače će ovo biti Mundijal iz snova jer je najdalja razdaljina između dva stadiona 50 kilometara. Praktično će svako moći da u jednom danu pogleda više utakmica uživo, što na primer u Rusiji zbog veličine zemlje nikako nje bilo izvodljivo. Otvorene su i metro linije, novi putevi, a može i da se između dva stadiona koristi vodeni prevoz. Sve je super moderno, što i ne čudi jer je Katar jedna izuzetno napredna zemlja. Još samo i za Srbiju da bude Mundijal iz snova… (smeh). Ma biće sjajan sigurno, sa nama ili bez nas – priča Bora Milutinović za Danas.

* Bili ste na pet Mundijala sa pet reprezentacija, ali ni na jednom sa reprezentacijom Jugoslavije, odnosno Srbije. Zašto?

– Jednostavno rečeno, sudbina je takva moja. Nisam imao tu sreću da budem i trener srpske reprezentacije. Nadam se da će novi selektor, ko god da bude, uspeti da spremi tim i kvalifikuje se, pa da barem kao navijač gledam Srbiju u Kataru. Bila bi velika šteta da propustimo završni turnir jer će zaista biti iz snova, sa nama ili bez nas. Stalno imamo probleme kada su ta velika takmičenja u pitanju, ali se nadam da će ljudi koji donose odluku ovaj put imati adekvatnu viziju. Mi imamo odlične igrače i zaista plasman na svetska i evropska prvenstva ne bi trebalo da se dovodi u pitanje, ali eto, ipak se uvek dovede.

* Zvučite optimistično, ali mnogi su mišljenja da ćemo grupu sa evropskim prvakom Portugalom, Irskom, Azerbejdžanom i Luksemburgom teško moći da prođemo. Šta biste vi kao trener poručili srpskim igračima uoči kvalifikacija za Katar?

– Kao prvo da razjasnimo, ne znam za koga je to teška grupa, za nas ili Portugal ili one ostale (smeh). Mislim da će ovakva grupa biti teška za sve timove. Mi imamo odlične igrače, a mislim da je u kvalifikacijama najvažniji entuzijazam, strast, da shvate da im je ovo prilika sad ili nikad. Mnogi igrači u karijeri nikad ne vide Mundijal, a kamoli dva ili više. To su mogli samo Pele, Maradona i tek još poneko. A nema lepše stvari nego igrati za svoju zemlju na Svetskom prvenstvu. Zato bi im prvo objasnio da je ovo prilika sad i jedanput. Nema posle više nikad da se ponovi ni Mundijal u Kataru, ni ove kvalifikacije. Kada je nacionalni tim u pitanju, najvažniji je timski duh. Mi i Portugal imamo najveći kvalitet u grupi, Irska malo manji, a Azerbejdžan i Luksemburg nemaju toliko. Igraćete čak i protiv „mog“ Katara prijateljske mečeve, što će biti prilika za uigravanje.

* Znači, prolazimo kvalifikacije, ali onda na Mundijalu po navici nikad ne napravimo rezultat. Kako to da promenimo?

– Meni su najlakše utakmice bile na Svetskom prvenstvu. Kada se kvalifikujete, vi ste obavili posao. Tu ne treba da posebno motivišete ekipu, svako zna da je tu i sada momenat da pokaže ili dokaže svoje kvalitete. Bitno je i da svako treba da bude svestan kako da se ponaša, ne samo na terenu nego i van njega. Ako uz to postoji i pravi timski duh, onda će i taktika uvek biti prava. U fudbalu je sve moguće, to sam valjda uspeo da dokažem (smeh). Šalim se, ne samo ja, i mnogi drugi. Najbitnije je da igrači veruju u sebe i da veruju da mogu čak i nemoguće. Ako veruju u sebe, oni su već prešli pola puta.

* Šta je glavni problem srpskog fudbala u poslednje tri decenije i zašto nema velikih rezultata?

– Veoma je lako uporediti naš fudbal kroz decenije jer je vreme sada potpuno drugačije. U moje vreme, kad sam bio igrač, niste mogli otići u inostranstvo pre zrelih godina i to je verovatno uticalo na jače jedinstvo i pripadnost zemlji. Ipak je danas drugačije kada odete napolje još kao dete. U Jugoslaviji smo imali izvanrednu kompetenciju, jako se teško stizalo do reprezentacije. Bilo je vrunskih igrača koji se nisu naigrali u reprezentaciji samo zato što je na njihovoj poziciji bila mnogo jaka konkurencija. Imali smo veliku četvorku: Partizan, Zvezdu, Dinamo i Hajduk. A uz njih smo imali mnoge druge koji su mogli da iz senke konkurišu za titulu i protiv kojih nikad nije bilo lakih bodova. Velež, Sarajevo, Olimpija, Vardar, Vojvodina, da ne pominjem dalje… Sve je bilo drugačije. Vreme nažalost teče i nemoguće ga je vratiti. Tada je i odnos igrača prema životu i fudbalu bio drugačiji nego danas. Ma, sve je bilo drugačije. Mi smo u Jugoslaviji imali taj „spiritum“, taj reprezentativni duh koji se nažalost izgubio sa raspadom države. Hrvati su pokazali da se kada postoji „spiritum“, može i dalje napraviti vrhunski rezultat.

* Svaki put kada se menjao selektor pominjalo se i vaše ime. Da li ste ikada zaista bili blizu klupe Srbije?

– Jesam, bio sam, ali ne volim da sada pričam o tome što se dogodilo, odnosno nije se dogodilo u prošlosti. Nije važno s kim sam i kada pričao, ali se jednostavno nije desilo da postanem selektor. Meni je najbitnije da mi nije krivo zbog toga jer sam imao fantastičnu karijeru i veliku sreću što sam bio član čuvenih Partizanovih beba. Mislim da sam i bez toga dao mnogo našem fudbalu. Ispunio sam svoju želju za putovanjem, za upoznavanjem različitih kultura…

* Vi ste i sa mnogo slabijim igračima od ovih koje trenutno Srbija ima na raspolaganju uspevali da odete na Mundijal. Kako vam je to polazilo za rukom?

– Ne volim da pričam o sebi, ali pošto insistirate, da probam da dam odgovor. Bog mi je izgleda dao taj talenat da vidim stvari koje možda drugi ne vide i da umem da budem na pravom mestu u pravom trenutku. Kad to kažem, mislim na momenat utakmice, na kojoj nekako uspem da iz igrača izvučem maksimum u tih 90 ili više minuta. Sa Meksikom (1986) mi je bilo najlakše da dođem do osmine finala jer sam imao osam igrača koje sam već znao odranije iz Pumasa, kluba koji sam vodio pre reprezentacije. Zato mi je komunikacija u ekipi bila izvanredna od samog starta. Za Kostariku su svi pitali: „Da li je moguće da se plasira na Mundijal?“, ali eto, moguće je. I ne samo to, mi na tom svetskom prvenstvu u Italiji (1990) nismo napravili solidan već neshvatljivo dobar rezultat. To je bio prvi put da je tim koji debituje na Svetskom prvenstvu pobedio i sveukupno napravio takav vanserijski rezultat. Prošli smo u osminu finala posle pobeda nad Škotskom i Švedskom, a samo smo od Brazila (0:1) izgubili u grupi. Tu nas je posle nažalost zaustavila Čehoslovačka.

* Niste mi odgovorili na pitanje, šta je zapravo vaša trenerska tajna? Kakva je magija odvela jednu Kostariku i Kinu na njihove prve Mundijale?

– Ali vi ne shvatate koliko je to teško pitanje. Kad bih znao u rečenici da objasnim, rekao bih vam, nemam više šta u svojim godinama da krijem, da ljubomorno čuvam od drugih. Teško je reći da li je tu bila presudna taktika, psihologija ili nešto drugo da se od prosečnog igrača izvuče maksimum. U stvari, sve je bitno, a ja sam samo jednostavno uspeo da to uklopim i budem pravi u pravom trenutku. Možda je to i sreća, ne znam. Onda sam je imao valjda više od ostalih, mada ja ipak više verujem u znanje, a sreću sam imao što sam kao igrač učio od najboljih. Valjda mi je bog dao taj talenat da mogu da vidim unapred šta će da se desi na terenu u odnosu na ono kako sam postavio stvari. Ja zaista jesam kao taj splavar, kako me opisao vaš kolega iz Njujork tajmsa, koji kao da Drinom od Višegrada provlači splavove kroz rečne bukove i uvodi ih u mirne vode kod Bajine Bašte. Ja sam tom rutom voleo da idem kao mlad i uvek me je oduševljavalo kako splavar kroz sve one opasne brzake uspe da nas dovede do mirne vode. Međutim, splavar tu veštinu ne može da vam tek tako prepriča i vi je odmah shvatite. Morate sami osetiti i naučiti kako da izbegnete opasne situacije i bezbedno stignete na odredište. Tako i ja mogu da vam kažem sve što sam radio sa svim timovima koje sam vodio, ali to nije garancija da ćete i vi, ako isto primenete, imati isti rezultat.

* Recept je, dakle, u pravo vreme donositi prave odluke?

– Upravo je u tome i čar fudbala jer morate reagovati u trenutku, ispravno ili pogrešno, ali u tom jednom trenutku. Splavar ima plan kada krene kako želi da stigne, ali u raznim trenucima, zavisno od vode i opasnosti, mnogo puta promeni tu prvobitnu ideju. Tako i trener tokom utakmice mora biti spreman na situacije koje ne očekuje i da na njih pravovremeno reaguje. Ja jednostavno uživam u tim fudbalskim vožnjama opasnim vodama i to je za mene strast i život. Kada nešto radite sa strašću, ne možete da ne napravite rezultat. Kao trener u stvari samo primenjujem sve ono što sam još kao igrač naučio u mojoj fudbalskoj bašti, Partizanu, i ostalim timovima. Imao sam sreću da sam učio od najboljih, uključujući i moju braću Miloša i Milorada. Uvek sam se držao toga da treniram kao što sam igrao.

* Niko nije verovao ni da 1994. SAD mogu da uđu u osminu finala na SP. Kako ste Amerikance, koji u tom trenutku nisu ni imali domaće prvenstvo, naučili da igraju fudbal?

– Da, i to zaista zvuči kao čudo svoje vrste, mada nije sve na meni (smeh). Imao sam jako kvalitetan stručni štab sa Milutinom Šoškićem, ali sam imao i dobre igrače, iako oni još tada nisu imali profesionalu američku ligu. Ako sam ja video nešto što drugi treneri ne vide, onda je upravo Šole umeo da uoči ono što ja ne vidim. Zajednički smo napravili taj tim koji je ispao veoma sposoban. Bilo je to nezaboravno iskustvo jer niko nije verovao ni da ćemo toliko namučiti Brazil u osmini finala. Prednost je što su ti momci bili spremni da slušaju i primene svaku moju reč.

* Koji je vama Mundijal najviše u sećanju?

– Kao treneru su mi svi Mundijali bili izvanredni i na svakom sam uživao. Ne mogu opisati koliko je divan osećaj biti na jednom tako velikom takmičenju, a kamoli više puta. Što se tiče onih koje sam gledao kao navijač, posebno me je oduševilo Svetsko prvenstvo 1974. u Zapadnoj Nemačkoj zbog do tada neviđeno dobrog fudbala. Finale u kome su Nemci pobedili Holandiju (2:1) bilo je fantastično. Prelepa su mi bila iskustva i pravo uživanje da gledam i Mundijale u Argentini 1978. i u Španiji 1982. Iako su Latinoamerikanci izuzetno strastveni navijači, moram reći da su za mene ipak najinteresantniji bili italijanski i francuski ambijent iz 1990. i 1998. Svaka zemlja ima svoj način doživljaj fudbala, ali Evropa je nešto posebno. Drugačija je filozofija, ne samo fudbala već i života u Južnoj Americi, a za mene je svaki odlazak tamo bio uživanje da to posmatram i doživim.

* Živeli ste i radili u dvocifrenom broju država, koliko svetskih jezika govorite?

– Nijedan. Vidite da sam i srpski zaboravio (smeh). Iz Srbije sam otišao još 1966, davno je to bilo… Šalu na stranu, ja zaista nijedan jezik ne govorim perfektno, ali sam svaki naučio dovoljno da mogu da se bez problema sporazumevam sa ljudima. Prvi moj fudbalski jezik je španski, pa srpski, pa onda italijanski, engleski i francuski, a znam i ruski. Uvek sam imao korektan odnos prema ljudima i to mi je najviše pomoglo da se snađem na početku. Kad sam došao u Ameriku, predsednik fudbalskog saveza me je pitao: „Kako ćeš, Boro, da radiš kad ne znaš engleski?“ Ja mu odgovorim: „Ma ne brinite, biće dobro, znam šta radim.“ Prvih 15 utakmica rezultati su bili sjajni, ali posle, kako je moj engleski bio sve bolji, rezultati počeli bivaju sve lošiji. Pozove me predsednik opet u kancelariju, kaže hitno treba da razgovaramo. Uvede me tamo i kaže: „Slušaj, Boro, znaš ono za jezik što sam ti tražio da što pre naučiš. Pusti to, jezik nije važan, samo je bitno da ponovo pobeđuješ.“ Ja sam mu na to uz smeh odgovorio: „Ja se izvinjavam, ali evo, vidite, moj engleski je napredovao.“ Kineski na primer nisam imao pojma kad sam preuzeo nacionalni tim, ma ni reč da kažem. Međutim, sa njima sam se mnogo dobro sporazumevao. Pažljivo su me pratili šta god da pokažem na terenu i nisam imao nikakav problem da ekipi objasnim šta želim.

* Da li ste se definitivno penzionisali ili još uvek postoji šansa da ponovo trenirate neki tim?

– Kažu u onoj dalekoj zemlji gde sam radio „never say never“ (nikad ne reci nikad). Još uvek sam uprkos godinama veoma aktivan, dobro vidim i dobro me zdravlje služi, putujem stalno… Penzija je samo reč, pojam. Ako me neko pita nešto, kao sada vi, ja mu odgovorim. Ko me ne pita, ja ne odgovorim. Tako i za posao trenera. Ako me neko bude tražio, tu sam da razgovaramo.

Paunović pokazao kako se radi

* Kojeg srpskog selektora u ovom veku najviše cenite?

– Ovo nije teško pitanje (smeh). Pogledajte Veljka Paunovića šta je uradio sa decom, onom mladom reprezentacijom do 19 godina. Ko je verovao da će oni postati svetski prvaci. Međutim, oni su verovali još od prve utakmice, a on je verovao u njih. On je primer šta i kako treba da se radi i od takvih treba učiti. Takve trenere treba i čuvati – tvrdi Bora Milutinović.

Nikad ne reci nikad za klupu „orlova“

* Da li još uvek postoji šansa da jednog dana preuzmete reprezentaciju Srbije?

– Da vam kažem, dobro je biti optimista, ali ne toliko (smeh). Ja vam pričam o optimizmu sve vreme i kako treba verovati, ali moram da budem i realan. Nije to ni samo koliko imam godina, već i kako te ljudi doživljavaju. S ovog aspekta je zato teško da ću i kao selektor „zaigrati“ za svoju zemlju, ali hajde da optimistično završim da nije nemoguće.

close
Bora Milutinović: Sudbina mi nije dala da vodim Srbiju na Mundijal 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.