Da li su se Brazilci pokajali zbog Olimpijade

Brazil je pretekao Veliku Britaniju mereno ukupnim bruto domaćim proizvodom prema paritetu kupovne moći (PPP, po tržišnim cenama) sa stopom rasta na nivou azijskih država. Građanski sloj je napredovao od niže ka srednjoj klasi, siromaštvo je opadalo za milion godišnje, a država je sticala poverenje na svetskoj sceni i zahtevala veći uticaj u međunarodnim odnosima. Velika nalazišta nafte daleko od atlantske obale, garantovala su finansiranje izgradnje moderne infrastrukture za Olimpijske igre. Pod rukovodstvom tadašnjeg predsednika Luiša Inacia Lula Da Silve, činilo se da su razvojne mogućnosti Brazila konačno bile u skladu sa težnjama pete najmnogoljudnije zemlje na svetu. Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je to prepoznao kada je izabrao Rio de Žaneiro za domaćina Olimpijade (na području Južne Amerike samo je još Meksiko Siti, 1968. godine, imao tu privilegiju). Nije vredeo ni lični angažman predsednika Sjedinjenih Američkih Država Baraka Obame, koji se svojski trudio da organizaciju Olimpijade dobije njegov rodni grad Čikago.

Ali, entuzijazam stanovnika Brazila je u međuvremenu opao. Ekonomija je, već dve godine unazad, na silaznoj putanji i sada je u recesiji. Raste stopa nezaposlenosti, plate padaju, a veliki korupcionaški skandal koji je potresao brazilsku ekonomiju, poljuljao je poverenje poslovnog sveta i usporio investicije. Drastičan pad cene nafte snažno je pogodio Rio, osujećujući projektovani budžet koji je korišćen kao podrška organizaciji Olimpijade i obnovi urbanih delova grada. „Skresan“ je i budžet zdravstva, infrastrukturnog razvoja i javnih službi. No, fokus na brazilsku ekonomiju, ili politiku, preti da potisne u drugi plan okolnosti u kojima su se Igre održavale. A pokazalo se da je Rio, uglavnom, bio spreman za ovaj izazov. I to uprkos činjenici da su olimpijade, od veliki sportskih festivala, izrasle u preskupe manifestacije. Od Igara se očekuje dugoročna zaostavština, odnosno, obnova urbanih delova grada, razvoj lokalnih zajednica, smanjenje siromaštva, zaštita ljudskih prava, zaštita životne sredine…

Sada na površinu isplivavaju dublje posledice preuzimanja organizacije Olimpijade, kao i očekivanja na globalnom planu koja su prioritet ovog sportskog događaja. Podsećanja radi, prethodnih godina su građani Minhena, Bostona i Hamburga, na referendumu odbili kandidaturu za Olimpijske igre. Pominje se da bi to mogli da učine i Rimljani (za Igre 2024. godine). Olimpijada je, možda, postala isuviše veliki zalogaj i preskup poduhvat za buduće organizatore, koji bi trebalo da postanu svesni činjenice da je to više od takmičenja. Pošto je olimpijski pokret evoluirao i procena uspeha sada uzima u obzir šira pitanja društvenog razvoja. Oni koji bi želeli da postanu domaćini Olimpijada moraju o tome da vode računa.

Ovih dana mnoge države u svetu suočavaju se sa kreditnim ograničenjima na finansijskim tržištima, pa nisu spremne da ponude više zajmova. S druge strane, upućeni tvrde da se i od Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) očekuje da „odradi“ svoj deo posla. Volfgang Menig, profesor ekonomije na Odseku za ekonomiju Univerziteta u Hamburgu, podseća da MOK finansira više od polovine troškova organizacije. „Kada se neki grad kandiduje za domaćina Olimpijade, njegovi čelnici unapred znaju koliko će biti učešće MOK. Propisi, ipak, predviđaju i određenu fleksibilnost u slučaju nepredvidivih problema. Tako postupa i Federacija međunarodnih fudbalskih udruženja (FIFA). Istovremeno, MOK i FIFA su se obezbedili time što država domaćin garantuje da će preuzeti sve gubitke. Naime, zbog predstava o njima u javnosti, MOK i FIFA nikada ne smeju biti u gubitku“, kaže profesor Menig. Menig, koji je na Olimpijadi u Seulu 1988, bio član pobedničkog osmerca sa kormilarom, a potom predsednik nemačke Veslačke federacije, u intervjuu za Dojče vele složio se sa konstatacijom da su troškovi organizovanja Igara mnogo manji od neophodnih investicija u infrastrukturu. „Izgradnja novih luka, aerodroma, ulica, podzemne železnice i olimpijskog sela predstavljaju ogroman trošak. S druge strane, ti infrastrukturni objekti obično imaju malo veze sa Igrama. NJihova izgradnja je potrebna a olimpijade su razlog više za finansiranje tih objekata“, tvrdi Mening i dodaje da argumenti u prilog organizovanja Igara danas nisu ubedljivi građanima, koji ne mogu da shvate zašto se toliko novca troši na Olimpijade. Zato on misli da je razumno da MOK poveća podršku lokalnim organizacionim komitetima. „Olimpijska familija i FIFA će, možda, saopštiti da će oni finansirati izgradnju stadiona i infrastrukture. Možda idemo u tom pravcu“, kaže ovaj ekonomista. Suština je, dakle, da MOK shvati da ne čini dovoljno za zemlju domaćina Igara. To praktično znači da bi trebalo promeniti sadašnji koncept, kako bi se stekla naklonost većine stanovnika gradova, potencijalnih domaćina Olimpijade. Podsećanja radi, kada je pre sedam godina Rio uzabran za domaćina Igara, njegovi žitelji bili su oduševljeni. Da je tada organizovan referendum, političari bi pobedili…

Darežljiviji MOK

– Međunarodni olimpijski komitet trebalo bi da svoje zahteve prema potencijalnim domaćinima Olimpijade učini elastičnijim. To se, pre svega, odnosi na kapacitet stadiona i bezbednosne mere, što znači da ne bi nužno morali da budu ispunjeni svi olimpijski standardi. Ti standardi su sada zasnovani na kriterijumima koji se primenjuju u Švajcarskoj ili Nemačkoj, a to nisu pravila koja ostatak sveta želi uvek da sledi. Osim toga, privremeni objekti za olimpijska takmičenja mogli bi da budu građeni samo novcem organizacionog komiteta. Ilustracije radi, mogao bi da bude izgrađen stadion koji bi za vreme održavanja Igara primao 80.000 gledalaca, a potom bi bio sveden na 20.000 mesta. Prema važećim pravilima to nije moguće. Mislim da se približava trenutak kada će članovi MOK kazati: „Mi ćemo finansirati izgradnju olimpijskog stadiona od 20.000 gledalaca kao naš dar zemlji domaćinu“ – procenjuje Volfgang Menig, profesor ekonomije na Odseku za ekonomiju Univerziteta u Hamburgu.