Ruši rekorde: Bibić na Rekreacionom centru u Novom Pazaru Foto: Prvoslav LeševićRezultati u 2020. nominovali su Elzana Bibića kao jednog od glavnih kandidata za naslov najboljeg atletičara Srbije.
Mladi Novopazarac je u godini s jako malo trka, zbrkanog kalendara i usled pandemije korona virusa otkazanih svih velikih takmičenja, „zakazao“ nekoliko „sastanaka sa istorijom“ i u nju ušao na jedinstven način.
Sve je počelo poslednjeg dana januara u Karlsrueu kada Bibić sa čela večne liste najboljih na 3.000 metara u dvorani posle 37 godina vladavine smenjuje Dragana Zdravkovića. Rezultat 7:47,03 bio je za čak četiri sekunde i 44 stotinke bolji od Zdravkovićevog iz 1983. godine.
Nekoliko dana kasnije i to vreme je spakovao u arhivu istrčavši u Lincu važeći rekord Srbije u dvorani (7:45,57). Između te dve trke smestio je još jednu rekordnu.
U Ostravi je nakon deset godina s trona rekordera Srbije na 1.500 metara u dvorani skinuo Gorana Navu. Vreme aktuelnog Bibićevog rekorda (3:38,94) je za 1,71 sekundu jače od rezultata bivšeg broja jedan.
Sedam meseci kasnije na otvorenom, ponovo u Ostravi, Bibić će oduvati nedodirljivog Daneta Koricu i posle 49 godina preoteti mu rekord na 5.000 metara, vreme 13:26,56 je za skoro pet sekundi bolje od rezultata legendarnog atletičara iz daleke 1971. godine.
Koricu sreća nije pogledala, Dragana Zdravkovića jeste. Njegovo remek-delo sa 1.500 metara iz 1983. godine (3:34,85) preživelo je te septembarske večeri u Zagrebu. Samo 22 stotinke Bibić je kasnio za sjajnim Ćuprijčaninom.
,,Sjajan je osećaj oboriti toliko godina netaknuti rekord velikog Korice. Ipak, najdraža trka i rezultat koji izdvajam je onaj na 1.500 metara iz Zagreba. Cilj je bio da istrčim lični rekord, ni u snu nisam pomislio da ću trčati toliko brzo (3:35,07) i da će mi nedostajati samo korak do rekorda Dragana Zdravkovića“, kaže Bibić.
Pored toga što brojke govore same za sebe nije lako pronaći najbolji ugao i iz njega predočiti fenomen zvani Bibić.
Trke na otvorenim borilištima su simbol atletike i samo iz tog razloga u fokusu će nam biti rezultati 3:35,07 i 13:26,56. Ta dva vremena smestićemo u već viđene trke na svim Olimpijskim igrama, prvenstvima sveta i Evrope.
Biće to pokušaj za koji će vrsni poznavaoci atletike reći da je čisto lupetanje i tu tvrdnju potkrepiti neoborivim argumentima, ali cilj je da se poigramo i na što zvučniji način oslikamo vrednost Bibićevih rezultata.
Polemika bilo koje vrste je nepotrebna, trke za medalje na najvećim takmičenjima i one na mitinzima nemaju ničeg zajedničkog, čak bi moglo da se kaže kako su delimično u pravu oni koji zagovaraju stav da su u pitanju skoro pa dva različita sporta.
Da bi se ušlo u sazvežđe najvećih atletičara osim rekorda potrebne su medalje sa najvećih smotri.
Način na koji se formirao i kako raste kao atletičar nagoveštava skori Bibićev bum. Svaki nastup ove sezone bio mu je s prstom na čelu.
Otprilike, to je izgledalo ovako – ovi su brži od mene, da ih pobedim ne mogu, ali mogu sebe. Rezultat takvog razmišljanja su rekordi Srbije u dvorani i na otvorenom.
U virtuelni vremeplov krećemo od Olimpijskih igara i discipline 1.500 metara. U njihovoj istoriji nije bilo mnogo trka u kojima je pobednik bio bolji od Bibićevih 3:35,07.
Tri puta se to dogodilo u prošlom veku, u Meksiku 1968, Kip Keino iz Kenije slavio je rezultatom (3:34,91), 16 godina kasnije Sebastijan Kou je u Los Anđelesu bio još brži (3:32,53), da bi najbržu olimpijsku trku XX veka istrčao na oproštaju od te ere u Sidneju, Noah Ngeni iz Kenije (3:32,07).
U ovom veku prva tri pobednika, El Geruž, Kiprop i Mahlufi trčali su brže od 3:35,07, ali je zato šampion poslednje olimpijade u Riju, Amerikanac Metju Centrovič zlato dohvatio sa neverovatno sporih 3:50,00.
Zanimljivo je da je prethodni slabiji rezultat istrčao pobednik u Los Anđelesu, davne 1932. (Luiđi Bekali iz Italije 3:51,20).
Zašto treba obratiti pažnju na ove rezultate? Zato što je Bibić znao da pobeđuje i u brzim, ali i u sporim trkama, a po sopstvenom priznanju trenutno u nogama ima vreme između 3:32,00 i 3:33.00.
Na svetskim šampionatima bi sa 3:35,07 pobedio sedam puta, u ovom veku osvojio bi četiri titule, dvaput bi bio drugi, 6 i 11, a po jedanput treći, četvrti, sedmi i deseti.
Kad bi prvaci bili veliki El Geruž i Morseli uvek bi to bio nedovoljan rezultat za najviši stepenik, ali dovoljan onda kad su šampioni postajali Ramzi, Kiprop ili Jusuf Kamei.
Najzanimljiviji podatak je da nikad u istoriji kontinentalnih prvenstava, a bilo ih je 23, pobednik nije trčao brže od Bibićevih 3:35,07. Rekord šampionata Evrope od 1994. godine drži Fermin Kačo (3:35,27).
Kada je 8. septembra u Ostravi 5.000 metara istrčao za skoro pet sekundi brže od decenijama nedostižnog Daneta Korice (13:26,56), Bibić je odmah izjavio kako je sposoban za rezultat između 13:10,00 i 13:15,00. Dok ne stigne to vreme kao i kod 1.500 metara plovićemo sa 13:26,56 kroz prošlost.
Olimpijski rekorder je Kenenisa Bekele s pobedničkim vremenom iz Londona 2012 (12:57,82). Na najvećoj smotri sporta uglavnom su to bile brze trke, na poslednjoj olimpijadi u Riju rezultat iz Zagreba bio bi dovoljan za 14. mesto u finalu.
Brži od Bibića bili bi i davni šampion iz Minhena (1972) i Montreala (1976), leteći Finac Lase Viren, ali i vremešni Etiopljanin sa moskovske olimpijade (1980) Mirus Jifter.
Na svetskim šampionatima 13:26,56 donelo bi mu šest pobeda, pet u ovom veku. Iako je savremenik jedinstvenog Jakoba Ingebrigstena i čitave plejade naturalizovanih Afrikanaca u evropskim selekcijama Bibićev fokus je na Evropskim prvenstvima.
Najveći izgledi da se dođe do jedne od velikih medalja su u toj konkurenciji. Rekord šampionata Starog kontinenta star je 34 godine, postigao ga je u Štutgartu 1986. godine Britanac Džek Bakner (13:10,15).
Osim Baknera i njegovog zemljaka Brendana Fostera u Rimu (1974) i Italijana Salvatorea Antiba u Splitu 1990 (13:22,00) brže od Bibićevog rezultata trčao je još samo Jakob Ingebrigtsen na poslednjem šampionata u Berlinu 2018. godine (13:17,06).
Kolaps svetskog sporta usled pandemije korona virusa usporio je prodor sportista u naletu među kojima je i Elzan Bibić.
U 2020. godini otkazana su sva najveća takmičenja, pa nije bilo prilike da se mladi as sa Pešterske visoravni (8. januara 2021. godine proslaviće 21. rođendan) i plasmanima približi istoriji ili u nju uđe onako kao je to učinio rekordnim rezultatima ove godine.
Da je u Parizu održano Evropsko prvenstvo Bibić bi pojurio najbolji plasman jednog našeg atletičara na šampionatima Starog kontinenta, a Goran Nava i njegovo osmo mesto iz Helsinkija (2012) sigurno nije nedostižno.
Zadatak je mnogo složeniji na 5.000 metara, da bi se oborilo sjajno 5. mesto Daneta Korice iz Helsinkija 1971. godine (13:34,88) biće potrebna i jako dobra forma i mnogo sreće.
Priliku da se sudari sa ovim plasmanima Bibić će dobiti tek 2022. godine u Minhenu. Svetsko prvenstvo u Budimpešti je još kasnije (2023).
Do tada će osmo mesto Dragana Zdravkovića (3:43,75) sa prvog šampionata u Helsinkiju (1983) ostati nedodirljivo. Stvari posve drugačije stoje na 5.000 metara. U toj disciplini nikada nismo imali predstavnika.
Prvo veliko takmičenje, ukoliko se stabilizuje globalna zdravstvena situacija, biće Olimpijske igre u Tokiju (2021).
Ukoliko želi na domaći pijedestal potrebno je da bude bolji od do sada najboljeg Dragana Zdravkovića, Ćuprijčanin je u finalu olimpijade u Moskvi zauzeo deveto mesto na 1.500 metara.
Drugi cilj, da bude najbolji ikada plasiran muški učenik Rifata Ziljkića na Olimpijskim igrama ne bi trebalo da bude nedostižan.
Potrebno je da se nadmaše kvalifikacije Darka Radomirovića, u Sidneju 2000. godine stigao je kao deseti u grupi u kojoj je pobedio veliki El Geruž. Na 5.000 metara ispred Bibića je čistina. B
ilo koji plasman biće istorijski. Najbliži da se nađe na večnoj listi bio je Veliša Mugoša davne 1956. u Melburnu, ali je odustao tokom finalne trke.
Aktuelna situacija onemogućila je veliku nadu domaće atletike da najvažniji deo priprema za sezonu od koje se mnogo očekuje obavi kao i prošle godine u Španiji, otkazan je Kros Evrope u Dablinu, u programu nema ni Novogodišnje ulične trke u Pojerbahu.
U nedostatku takmičenja u kojima se tempira forma za sezonu smanjen je i intenzitet treninga. Zato nije moguće ni pretpostaviti u kakvom stanju će Bibić dočekati 2021. godinu.
Zadržati visok nivo iz 2020. i biti još bolji, neće biti lako, ali i Bibić je drugačiji nego što su to bili svi nekadašnji sjajni učenici Rifata Ziljkića. Jedinstven je i nepredvidiv!
Mo Farah
Interesantan je podatak da trostruki uzastopni šampion Evrope Mo Farah nikada u finalima nije trčao brže od Bibićevog najboljeg vremena. Veliki as menjao bi ritam onako kako mu odgovara, pa je znao da grabi zlato sa 13:29,91, u Helsinkiju 2012, ali i sa 14:05,82, koliko mu je trebalo za pobedu u Cirihu 2014. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
