Foto: Eurocup

Automatski, španski velikan obezbedio je povratak u Evroligu u takmičarskoj 2019/20. Zanimljivo, finalni serijal sa Albom bio je zapravo sličan odigranom 2010. kada su protagonisti bili isti, a epilog takođe identičan onome iz „La Fontete“ 15. aprila.

Valensija je tako upotpunila riznicu trofeja u kojoj je jedan od najznačajnijih takođe pehar namenjen šampionu Španije iz 2017, jedini u istoriji kluba koji je osnovan 27. septembra 1986. godine. Za nešto više od tri decenije postojanja Valensija je ukupno osvojila sedam pehara; a trofejnu istoriju započela sa srpskim stručnjakom Mihajlom Mikijem Vukovićem koji je predvodio tim 1998. do trofeja u Kupu kralja.

Vuković je ekipu preuzeo 1995. kada je klub bio u drugoj ligi Španije, a već 1999. igrali su prvo finale međunarodnog takmičenja Kupa Saporte u kome su poraženi od Benetona. Inače, trener Vuković je jedno od najznačajnijih imena u Košarkaškom klubu Valensija. Jedna od 13 sala u košarkaškom centru izgrađenom pre par godina nazvana je po čoveku koji je vodio i žensku i mušku selekciju. Rođeni Kraljevčanin je 1992. postavio rekord tako što je sa damama osvojio triplu krunu (Kup šampiona, prvenstvo Španije i Kup Španije) bez ijednog poraza.

Uspon kluba u svim segmentima vidljiv je i po tome što je Valensija uspela da izgradi fenomenalan košarkaški centar. Za samo 16 meseci, investicijom od 18 miliona evra, Valensija je dobila centar sa čak 13 sala. Centar je finansiran isključivo od strane predsednika Huana Roiga, vlasnika lanca supermarketa „Merkadona“, čije bogatstvo „Forbs“ procenjuje na 5,5 milijardi evra (oko 80.000 zaposlenih). Roig je na svečanom otvaranju istakao značaj Vukovića za razvoj košarke u Valensiji i rekao da je logično da se deo kompleksa namenjen trenerima nazove po njemu. U celom sistemu nalazi se trenutno 49 timova (32 muška, 17 ženskih) sa 551 igračem (359 + 192) i 64 trenera.

Uprkos stabilnom finansijskom poslovanju, Valensija budžet formira svake sezone na tržišnim osnovama. Na rashodnoj strani suma ne prelazi 10 miliona evra, često je i manja, zbog čega klub u Evroligi, pogotovo po novom sistemu, nije bio konkurentan poslednjih sezona, međutim igrači koje stručni štab oceni kao interesantne vrlo rado dolaze u Valensiju. Bojan Dubljević je možda i najbolji primer odanosti; iako gotovo svake sezone ima primamljive i bogatije ponude najvećih evropskih klubova, rođeni Nikšićanin od 2012. nije promenio narandžasti dres u kome je osvojio sve moguće trofeje, osim Evrolige.

Povezani tekstovi