Voli fudbalere, fudbaleri vole njega: Sabit Ćorhamzić SrckoO njima se zna malo ili gotovo ništa. Medijski reflektori ih svesno zaobilaze smatrajući ih ne mnogo bitnim delom jednog fudbalskog kluba.
Ni oni sami se ne utrkuju da tu sliku okrenu, bar malčice promene. Oni vole fudbalere, fudbaleri vole njih i šta više da se poželi. U njihovom filmu uvek imaju glavnu ili jednu od glavnih uloga. Srećni su kad ugrabe koji trenutak da sa svojim ljubimcima proćaskaju, a imaju o čemu da pričaju. Retko ćete ih videti da se u razgovorima o fudbalu razbacuju pametovanjem o suštinskim pitanjima vezanim za najlepšu sporednu stvar na svetu, a mogli bi mnogima da drže časove o igri, o onome što joj prethodi i onome šta ostaje posle završene utakmice. Drže se svog posla, daleko od glavne scene, a retko ko bolje od njih ne poznaje tu scenu. Otprilike, ovako bi mogao da izgleda jedan od mnogih krokija za početak priče o ekonomima fudbalskih klubova.
Pre 13,5 godina sada 53-godišnji Sabit Ćorhamzić – Bitka i Srcko, radio je u jednoj privatnoj novopazarskoj firmi koja je blisko sarađivala sa FK Novi Pazar. I bude tako, kad nešto hoće da se namesti, onda se cela vasiona pokrene i tako mora da bude. Zatekne se Sabit na stadionu, a fudbaleri nemaju s čim ni s kim da odu na trening u obližnju Novopazarsku banju. Odveze on jednom, dvaput, deseti put nekog fudbalera, a sve to gledao tadašnji generalni sekretar Novog Pazara Belo Klimenta, pa mu predloži: „Je li, Bitka, a što ti ne bi postao ekonom fudbalskog kluba?“
– Pojma nisam imao ni šta je to ekonom, a tek šta on radi. Do tada sam fudbal voleo, gledao moj Novi Pazar i uživao u onome što čini najslavnija generacija, predvođena Bajrom, Ćupetom, Glavom, Novicom, Enkom … Objasni mi, taj divni čovek Belo, šta je to ekonom i šta mu je posao, i ja ni pet, ni šest – prihvatim. Nikad se nisam pokajao. Još sam ovde i odavde mi se ne ide. Eto, jedino da je plata koju primam redovnija, valjalo bi, procedi, pomalo nevoljno, Bitka.
Nema ko ne misli da je lako biti ekonom jednog fudbalskog kluba. Ne može biti teško oprati, opeglati i složiti opremu, ko da je to neka nauka. Tako razmišlja skoro svako ko u toj priči nije. Sabit živi u Trnavi, selu udaljenom sedam kilometara od Novog Pazara. Svakog dana, nekad i po više puta, otuda dolazi na stadion:
– Ništa nije teško kad to što radiš voliš. Kad sam došao u klub imali smo još stare svlačionice. O tome bi naširoko mogli da vam pričaju i tadašnji fudbaleri Emir Plojović, Edževit Todić, Nermin Vejselović, Cuke Prtinac i ostali. Beše to teskoba jedna. Dva čoveka ne mogu da se mimoiđu. Ovo danas je milina. E, ni tada, a evo ni danas nemamo mašine za pranje veša. Ne mari, ne smeta mi. Sve što je nečisto, punih deset godina bi pakovao u džakove, pa džakove ubacim u moju Zastavu 123, kasnije u Golfa, i pravac kod sponzora kluba u njihove mašine. Sad isto to radim, samo što taksi odvozi i dovozi opremu, veli Bitka.
Za Sabita trening nikada ne počinje kad i za fudbalere. „Tri sata pre svih njih ja sam na stadionu. Kad su pripreme za sezonu, dnevno su dva treninga. Oni odlaze da odmore do drugog treninga, meni se zna. Tu sam od jutra do mraka. Za ovih 13, 5 godina nikad mi se nije desilo da zakasnim na trening. Da fudbaleri na mene čekaju, to ne može da bude i vala nikad neće. A da ih ne čeka čista oprema, ne za utakmicu, nego za trening, sramota bi me bila. Na oči tim ljudima ne bi mogao da se pojavim“, iskreno će Bitka.
Svaka njegova reč je dobro odmerena. Mnogo zna o onome što se događalo ili događa pod svodovima Gradskog stadiona, a nikad se ne zaleće da kaže nešto što znaju samo on i fudbaleri. Sve što bi drugima moglo da bude interesantno drži za sebe i u sebi. Zato ga vole i poštuju i sadašnji i bivši igrači: „Kakav bi ja to čovek bio da pričam negde i nekome o onome što mi je s poverenjem rečeno. LJudi smo i svi imamo svoje male i slatke ili manje slatke tajne. Da sam neki, pa da kažem, znam da bi to bilo zanimljivo za narod. Ne ide to, znaju oni da su sve njihove tajne za koje znam duboko zaključane u meni. O porodici se priča ne širi, a oni su moja druga porodica. Moj rahmetli otac Redžo znao bi da kaže – Najteže ti je čovek bit’, a nečovek ćeš za minut postat’.
Tog se amaneta uvek držim. Kad bi samo čuo da me dvojica fudbalera ne vole, ne bi ni sekund čekao, vratio bi ključeve i otišao sa stadiona da se nikad više ne vratim“, kaže Bitka. Mnogo je fudbalera prošlo kroz klub i sve ih Srcko ili Bitka, po nečemu pamti. Ako je nešto bilo loše to je zaboravio, pamti samo dobro i na svakog se trudi da sačuva lepo sećanje. „Nikad fudbalere nisam delio na domaće i strance. Volim ove naše Pazarce da vidim da su negde uspeli, volim i kad se vrate. Zovu i kad nisu u klubu, dragi mi Lotinac, Hadžibulić, Ragipović, Trtovac i ostali. Evo, sad mi je tu opet Enver (Alivodić). Igračina, najbolji u ligi. Šta sve nije prošao i gde sve nije igrao, a ni za gram se nije promenio“, milo Sabitu beše da ovo kaže. Da ne pomisle ostali igrači iz Pazara da ih nije pomenuo, jeste, jer Bitka nikog ne zaboravlja, ali ne beše dovoljno prostora da izređamo sva imena. „Fudbaleri sa strane i kad odu iz Pazara sete se, pa pozovu. Volim da ih čujem. Najčešće one, koji su mi ostali u baš prelepoj uspomeni, kao što su Admir Raščić ili Dario Damjanović“, s ponosom izgovori Bitka ova imena.
Tekst objavljen u okviru redovnog dodatka Sandžak Danas
Faketine mantije
Sabit i supruga mu Faketa imaju troje dece, dva sina i ćerku. Sve su ih izveli na pravi put. Škole su završili, sad imaju svoje porodice, a njima su podarili i troje unučadi. Žive u Trnavi kod Novog Pazara, obrađuju nešto zemlje i drže nešto malo stoke. Skromni i časni ljudi. Oni mogu samo da pomognu, vole i kad od bliskih ljudi dobiju po koji dobar savet. Sadašnji golman Pazara Živković ima iskustva u povrtarstvu, dolazio je da mi pokaže i posavetuje me kako da prinosi od plastenika budu bolji. Koliko je porodica Ćorhamzić vezana za fudbalere, najbolje se vidi i iz sledeće priče: „Od prošle polusezone, moja Faketa, nebitno da li su izgubili ili pobedili, posle svake utakmice napravi dve tepsije mantija za fudbalere. Ne znam da li je zbog mantija, ili čega već, tek od kada ih nosim ređe gubimo. Skoro reče trener Marić da bolje u životu nije jeo“, sijaju Bitkine oči dok ovo priča.
Jedan je Srcko
Sabit Ćorhamzić – Bitka za fudbalere je od pre nekoliko godina isključivo Srcko.
– Još kao dete dobio sam nadimak Bitka. Više se i ne sećam, zašto i kako. Fudbaleri su na to dodali – Srce. Svaki dan bi čuo – Srce, Srce… i bogami to brzo pređe u Srcko. Puno mi srce i duša, kad čujem da me tako zovu. Ima li bolji način da ti neko iskaže poštovanje, ljubav i prijateljstvo? Za mene nema, uz širok osmeh reče Sabit Srcko.Brunov zagrljaj
Mnogo je anegdota iz fudbalskog života Sabita – Bitke – Srcka, uglavnom ih ljubomorno čuva. Jednu želi da podeli, jer mu mnogo znači.
– Pred onu utakmicu sa Partizanom, kad je bilo 1:1 u Pazaru, vidim da je Bruno Matos zamišljen. Pitam ga, da ne razmišlja kako bi lepo bilo da da gol. Potvrdi mi on to. Kazao sam mu da sam još pre neki dan hteo da priđem i saopštim mu važnu vest – Ti ćeš gol da daš. I dodam, zapamti daješ ga… i ni slučajno nemoj da zaboraviš da dotrčiš do mene da to zajedno proslavimo. Kad je na toj utakmici on pogodio mrežu, sve koji su ga jurili da mu čestitaju u trku je zaobilazio i pravo dođe do mene. Pun stadion, protivnik Partizan, a Bruno meni leti u zagrljaj. Došlo mi od sreće da zaplačem. Dok sam živ tu sliku ne mogu da zaboravim, s ponosom Sabit ističe ovaj detalj.Alivodić: Poštenjačina
– O njemu mogu samo lepe reči da kažem. Bitka je maskota ovog kluba. Bez njega on nije isti. Poštenjačina, samo takva. Svi smo mi odlazili i dolazili, on je uvek ostajao. Zaslužio je za života spomenik da mu se podigne, reče od srca o Srcku Enver Alivodić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
