Milorad Mažić Foto: STARSPORT

Ekonomski bum države sa skoro milijardu i po stanovnika preliva se i(li) potvrđuje i u planetarno najpopularnijem sportu, jer vlast i tamošnji silni milijarderi žele i na tom planu da pariraju ostatku ostatku bogatog sveta. Zapravo, prešišaju ga jednog dana, kao što su već učinili u mnogim oblastima privrede.

I strateški guraju ka postavljenom cilju, jer ni ekonomsko buđenje azijskog džina nije došlo slučajno i preko noći. Kineske ekipe su još pre 20-ak godina otvorile kapije za strane igrače i stručnjake, ali sve do dolaska Si Đipinga za predsednika države, generalnog sekretara Komunističke partije i predsedavajućeg Centralne vojne komisije 2012. godine, kineski fudbalski kupci nisu pazarili najkvalitetniju afričku, evropsku i južnoameričku robu, nemilice trošeći pare na nju. Nekadašnji profesionalni fudbaler i veliki ljubitelj ove vrste loptanja, lično je stao iza 10-godišnjeg plana (2015 – 2025) da se multiplicira vrednost kineske sportske ekonomije bazirane na državnim i privatnim investicijama u fudbalu. Da bi 2050. godine bilo zaokružena realizacija zamišljenog projekta Kine kao svetske fudbalske sile broj 1, s čak 50 miliona aktivnih fudbalera mlađih kategorija i seniorskog staža, izdata je recimo naredba da se u pomenutom periodu: otvori 20.000 fudbalskih škola, izgradi čak 70.000 terena širom zemlje, fudbal postane obavezni deo nastavnog programa u školama, tokom srednjoškolskog obrazovanja stečeni „poeni“ budu olakšica pri upisu na fakultete budućim studentima…

Regionalne vlasti su raznim olakšicama ohrabrene da stvore povoljnije uslove za razvoj lokalnih klubova, investitorima i vlasnicima klubova sugerisano je da odustanu od čestih selidbi klubova u druge gradove, kako bi se stekli uslovi za stvaranje navijačke baze… I, kao vrlo važna stavka poslednje reforme klupskog fudbala, Fudbalski savez (CFA) je izuzet iz nadležnosti Opšte uprave za sport, čime je prekinuta višedecenijska praksa uplitanja politike u ovaj sport, barem vidljivog, jer državi ništa ne promiče, a njen kapital se i dalje nalazi u vlasničkim strukturama nekih fudbalskih „kapitalaca“.

– Kinezi sve rade smišljeno i strateški. Tako su u nekom trenutku poželeli da osim u nacionalnim sportovima – gimnastici, stonom tenisu, plivanju, skokovima u vodu itd. – budu konkurentni svetu i u kolektivnim igrama. Počelo se od košarke, pa su u pauzama NBA liga planski dovođene američke igračke zvezde da animiraju kinesku populaciju, da bi „rađanje“ jednog Jao Minga celu priču podiglo na top nivo. Onda je fudbal došao na red. Prvo su profesionalizovali ligu, pa su počeli da dovode stručnjake i fudbalere iz regiona i politički bliskih zemalja, kao što je bivša Jugoslavija. Mi s ovog dela Balkana ostavili smo najviše traga u razvoju tog sporta u najmnogoljudnijoj zemlji sveta.

Vremenom, kako su im rasli apetiti i ukupna finansijska moć države, tako su sve više birali strance zvučnijih imena. I mamili ih velikim novcem. Otuda toliko Španaca, Brazilaca, Nemaca, Italijana… u njihovom klupskom fudbalu. U tom smislu me ne čudi Mažićev odlazak tamo. Svi su na dobitku. On zbog prilike da sudi duže nego što predviđaju propisi UEFA i FIFA i sve to sjajno naplati. A Kina zato jer će jedan od najboljih sudija sveta, ako ne i najbolji u ovom trenutku, podići nivo kvaliteta Prve lige i, plus, edukovati domaće arbitre – objašnjava za Danas selektor Crne Gore Ljubiša Tumbaković, s šestogodišnjim trenerskim iskustvom u Šandong Lunengu i Vuhanu i više trofeja osvojenih sa klupe prvog od ova dva kluba.

Ljubiša Tumbaković
Foto: STARSPORT

Najtrofejniji stručnjak u istoriji Partizana nema dilemu oko toga da li će kineski klubovi za neku godinu ili deceniju redovno osvajati azijsku Ligu šampiona, a nacionalni tim redovno odlaziti na Mundijale, dok se s nekog ne vrati kao prvak.

– Siguran sam u takav „scenario“, jer Kinezi što zacrtaju to i ostvare. Znaju šta hoće, imaju s kim i imaju s čime – fantastične stadione, vrhunske sportske centre, brojne fudbalske kampove… Samo što sve rade bez žurbe, postupno i strpljivo. I, kao što rekoh, po razrađenom sistemu. Strancima je lako da rade u Kini, jer u toj državi u svemu postoji red, pa i u sportu – predviđa Tumbaković.

Da bi bili ispunjeni Đipingovi snovi da Kina organizuje Svetsko prvenstvo (šuška se o Mundijalu 2030. godine), narod na čijem je čelu u skorijoj budućnosti slavi titulu planetarnog prvaka, a industrija sporta s predviđenih 850 milijardi dolara čini jedan odsto bruto domaćeg proizvoda 2025. godine, neophodna je i pomoć „uvoznog“ kadra zvučnih imena, čije bi znanje i iskustvo vukli lokomotivu napretka domaćih igrača i trenera. A, popularnost bila magnet za publiku i bogate sponzore.

– Ko nije iz prve ruke doživeo Kinu i njen narod taj ne može do kraja da pojmi njihovu snagu i veličinu. Kada Kinezi nešto odluče to mora biti tako, samo je pitanje vremena. Niko ih ne može zadržati i sprečiti! Tako da ako im je cilj da budu svetski prvaci u fudbalu jednog dana, a to silno žele, onda će to stvarno i postati. Sigurno. Mogu da zamislim i vreme kada će evropski, južnoamerički… igrači top klase najbolje godine karijere provoditi baš na Dalekom istoku. Prosto, Kinezi žele, umeju i mogu mnogo. Nezamislivo mnogo. U svakom smislu – kaže na početku razgovora za Danas Milorad Kosanović, bivši trener Vuhana, Dalijen Šidea i prestoničkog kluba koji se danas zove Peking Rene.

Šef struke u kruševačkom Napretku impresioniran je nepresušnim ljudskim i finansijskim resursima najmnogoljudnije zemlje sveta, ali smatra da kineski plan fudbalskog pokoravanja planete ima dve slabe i usporavajuće tačke.

– Još dok sam radio s njima govorio sam im da greše u dve stvari. Prvo, možda i najvažnije je neproširivanje baze, s akcentom na nepostojanje liga za igrače u razvoju. Imaju sasvim dovoljno brzih, izdržljivih, tehnički talentovanih dečaka – ne imali ih među milijardu i 400 miliona ljudi – ali da bi stasali za nivo profesionalca moraju da imaju prvenstva u svojim kategorijama i igraju takmičarski fudbal. Sve pohvale za fenomenalnu infrastrukturu, ali ona će „izroditi“ reprezentativce sposobne za uzmu svetsku titulu samo ako budu podržani kadetskim i omladinskim ligama. Jedino tako se postaje ozbiljan igrač. Takođe, previše novca troše na poznate nekineske fudbalere i trenere na zalasku karijera. Da bi se dobili pravi efekti enormno plaćenog angažovanja stranaca u klupskom fudbalu nužno je da budu mlađi. Kako bi duže ostali i izvršili jači uticaj na naciju. Morali bi i da povećaju broj profesionalnih takmičenja. Po 16 klubova u Prvoj i dve Druge lige je premala cifra za državu čiji svaki drugi grad ima milion stanovnika – zaključuje naš sagovornik, koji je svojevremeno Mančester sitiju „stvorio“ jednog Sun Đihaja, a ovaj posle proveo sedam godina u Premijer ligi.

Dok se ne umnože pomenuta takmičenja, Prva liga Kine u fudbalu, osnovana tek 1994. godine (Savez postoji sedam decenija duže), nastaviće da pomera transfer granice. Prevedeno na jezik brojki: prelazni rok u sezoni 2012/13. bio je „težak“ 65.000.000 evra (za obeštećenja), sledeći 92.000.000, onaj posle njega 150 miliona, naredni još više… Čini se, nema limita za moćnog ekonomskog azijskog Tigra. Bez obzira što su vlasti Kine u međuvremenu malo obuzdale trošenje novca na potpise svetskih zvezdi, propisavši pravilo da na plate i ugovorne rate igrača i trenera ne sme da ode više od 75 odsto klupskog budžeta.

Od Klea do Taveza

Pre samo osam godina, rekordno plaćeno obeštećenje za jednog igrača u kineskom fudbalu iznosilo je skromnih četiri miliona evra, koliko je Gvangžou Evergrande platio Partizanu za brazilskog centarfora Gabrijela Klea. Posle toga su se klupske gazde iz ovog dela Azije „gađale“ s desetinama miliona u istoj valuti, pa su na Dalekom istoku loptu pikali asovi poput Didijea Drogbe, Darija Konke, Nikolasa Anjelke, Frederika Kanutea, Luiza Adrijana, Mareka Hamšika, Havijera Maskerana, Žervinja, Fredija Gverina, Ramireša, Paulinja, Tomasa Kejhila, Fernandinja… Među onima što će početak tamošnjeg prvenstva dočekati u nekom od 16 klubova najviše zarađuje Karlos Tavez, a Argentičevu godišnju zaradu od 37 miliona dolara nije niko nikada imao u istoriji fudbala.

Magnet za poznate trenere

Ne idu samo poznati evropski, južnoamerički i afrički igrači u Kinu, zov enormnih ugovora mami i poznate stručnjake iz ostatka sveta. Tako su u najmnogoljudnijoj zemlji sveta radili ili rade treneri nivoa: Marčela Lipija, Svena Gorana Eriksona, Luiz Felipea Skolarija, Mana Menezesa, Alberta Zakeronija, Danea Petreskua, Fabija Kanavara… Trenutno čak 13 od 16 prvoligaša za šefove stručnog štaba ima ljude sa pasošima stranih država.

Srbija u Prvoj ligi

treneri

  • Dragan Stojković Gvangdžu R&F
  • Aleksandar Stanojević Peking Rene

igrači

  • Duško Tošić Gvangdžu R&F

sudija

  • Milorad Mažić

* tu su i brojni pomoćnici naših trenera

Stop za golmane

Zanimljivo, u Kini su igrali ili to još rade brojni štoperi, bekovi, krilni vezisti, centralni igrači sredine terena, ali ne i golmani. Naime, tamošnja fudbalska regulativa brani angažovanje čuvara mreže iz inostranstva, kako bi se time pospešila „proizvodnja“ domaćih golmana. Domaća igračka baza štiti se i limitom od četiri dođoša po jednoj ekipi.

Klatenberg uz Mažića

Glavnu sudijsku reč u sezoni koja počinje ovog petka imaće dvojica uglednih evropskih arbitara – Srbin Milorad Mažić i Britanac Mark Klatenberg – i tri renomirana čoveka s pištaljkom iz Azijske fudbalske konfederacije: Ma Ning, Fu Ming i Žang Lei.

Poligon za e investitore

Kina mnogo daje, ali i uzima u svetu fudbala. Na primer, čuveni proizvođač duvana Marlboro i planetarno popularni proizvođač bezalkoholnih pića Pepsi našli su svojevremeno interes da deo svog novca ulože u generalno sponzorstvo elitnog klupskog takmičenja u zemlji ogromnog tržišta. Neki od najvećih klubova igraju svoje prijateljske utakmice na istoj teritoriji, a pojedini i pazare lokalne klubove, kao Mančester siti nedavno Sičuan Jiuniu.

Povezani tekstovi