Novković: Nemam sumnje da će se ideje pravde i jednakosti ponovo roditi

– Postoji ta kovanica normalan svet, ili živeti kao normalan svet. Ali, ja ne verujem da postoji normalan svet. Uostalom, mi se na filmu, i uopšte u umetnosti, bavimo neprijatnim i nenormalnim stvarima, bavimo se dramom. Živeti kao normalan svet nekako liči kao da gledaš reklame, pa bi hteo da budeš ono što je u reklamama. A sve reklame su čista laž – kaže reditelj Oleg Novković.

Njegov novi film „Živ čovek“, po scenariju Milene Marković, godinu dana proveo je u „čekaonici“ zbog pandemije, a prve aplauze domaće publike dobio je pre dve večeri na 49. Festu, na premijeri u okviru Glavnog takmičarskog programa.

U međuvremenu, sa velikim uspehom prikazan je na ovogodišnjim festivalima u Kotbusu i Sofiji. Melanholična komedija o jednoj beogradskoj rokenrol generaciji (u filmu vidimo dokumentarne inserte sa koncerata „Ekaterine Velike“ i „Električnog orgazma“), životu koji žive njeni junaci i životu koji bi želeli da žive, po žanru i duhovitosti može da iznenadi gledaoce koji poznaju Novkovićev filmski rukopis.

Ono što „Živog čoveka“ povezuje sa prethodnim ostvarenjima koja su mu donela brojne nagrade na svetskim festivalima („Kaži zašto me ostavi“, „Normalni ljudi“, „Sutra ujutru“, „Beli, beli svet“, „Otadžbina“) jeste strast ljudi o kojima govori, u čijim životima sreća i nesreća nastupaju zajedno, ruku pod ruku.

* Da li je priča o nekadašnjim beogradskim idealistima rok i pank generacije samo deo nostalgije, gde su oni sada, i koliko to svoje romantično buntovništvo i danas žive kroz svoje životne stavove?

– „Živ čovek“ je veoma lični film, na neki način govori i o meni, a za mene je rokenrol samo jedna vrsta određenog izraza i osećaja pripadnosti. Nije ništa ekskluzivno, specijalno, niti na neki način više romantično od nekog drugog osećaja pripadnosti. Rokenrol, zapravo, predstavlja jednu bazu, utemeljenje, nešto od čega sam ja, i ta moja generacija, krenuli. To su naši koreni, hteli mi to ili ne.

Vrednosti rokenrola koje sam usvojio, kao i Milena koja je pisala scenario, mada bi o tome trebalo ona da govori, pre svega su univerzalne i umetničke. One su nešto na čemu sam nastavio da živim. Moguće je da se vreme menja, da je ovo sada doba konformizma, konzumerizma i apsolutne nepravde na svetskom nivou, ali to ne znači da je ono na čemu sam ja stasao i po čemu vrednujem stvari danas nestalo.

* Film vrlo duhovito opisuje poslednji ovozemaljski dan propalog rokera Đeleta, čoveka koji pokušava da ostavi za sobom teret života koje trpi, da povrati ličnu slobodu i krene iz početka. Koliko mi sebi uopšte postavljamo ta egzistencijalna pitanja da li smo slobodni i jesmo li zaista živi?

– Mislim da niko ne ume da odgovori na ta pitanja, a mnogi su probali, od raznih filozofa, pa do pesnika. Jer, sve zavisi od toga šta je za koga sloboda, šta su životna borba, uspeh, smisao života. Lepota filmskog izraza i filmskog jezika, i načina na koji se on vizuelno propoveda, jeste u tome da se kroz određeni kontekst, situaciju, sliku, prizor, može postaviti gomila pitanja i dati gomila odgovora koji na nas deluju i intelektualno, i emotivno. U tom spoju mi, u stvari, osećamo problem o kojem govori film, razumemo ga, poistovećujemo se, postavljamo sebi pitanja i pokušavamo da nađemo odgovore. Ali, ja ne verujem da neki konačni odgovor za bilo koga od nas postoji.

* U ovoj emotivnoj, smešno-gorkoj drami koja govori i o usamljenosti, bezuslovnoj ljubavi i porodici, dokumentarnim snimcima podsećate kako smo nosili pionirske marame, plakali na Titovoj sahrani… Danas vaša generacija već dobija unuke, kao i glavni junak ovog filma, koji ima utisak da mu je život negde promakao. Da li su devedesete godine zaista „pauza“, decenija koju nismo proživeli?

– U ovom filmu postoje dve „struje“, dva pogleda na svet – univerzalni i lokalni, koji je specifičan. Ubeđen sam da možemo vrlo lako da korespondiramo sa nekim Đeletom iz Velike Britanije ili Danske, koji nemaju iskustva iz devedesetih godina. To su neki ljudi koji su se u svojoj mladosti zaustavili, preskočili desetak ili više godina, i onda počeli da svode životne račune. Osvrnuli su se, i ne žele da se suoče s tim da je došao trenutak da podvuku crtu. Ali, moram da kažem da me već me dosta nervira taj konstantni lament nad devedesetim godinama, to što ne možemo da pobegnemo od onoga što se desilo u našim životima, a nešto slično se dogodilo i na mnogo drugih mesta u svetu. U međuvremenu, od tada je proteklo još dvadeset godina, i ne vidim da je taj svet postao drugačiji i bolji nego što je bio pre devedesetih, i da je negde na nekim drugim meridijanima sada nešto fantastično. Film „Živ čovek“ govori o Beograđaninu koji je želeo da bude rok zvezda, a to nije postao. Osnovna ideja te priče je univerzalna, da ne treba prihvatiti život onakvim kakav smo želeli da bude, nego kakav zaista jeste, i šta je ono što možemo da ostavimo za one koji dolaze posle nas.

* Ako nas život uverava da su idealizam, buntovništvo i humana ideja gotovo iščezli iz ovog našeg sveta, koje su to vrednosti koje možemo da ostavimo za generacije koje dolaze?

– Ne verujem u tu tezu da nema buntovništva – buntovništva ima, bilo ga je, i biće ga, pitanje je samo u kom smo mi istorijskom trenutku. Taj istorijski trenutak ne može da se svodi samo na ovaj naši mali prostor, nego ima veze sa celom planetom. Trenutno je situacija prilično jadna, a svaka akcija izaziva reakciju, i šta će biti u budućnosti, videćemo. Lično, uopšte nemam sumnje u ljudski rod i način na koji će se ponovo roditi ideje pravde i jednakosti.

* Da li je glavni junak vašeg filma buntovnik?

– Ne znam. Đela je alternativac, neko ko je na margini događaja, čovek koji je verovao u neki svoj svet koji je možda bio samo plod njegove imaginacije. I to je, na neki način, odlika moje generacije. A buntovnik je neko ko iza sebe ima čvrstu ideju i ideologiju, što ga čini revolucionarom. Toga u ovom trenutku ne vidim da ima, možda ima, ali nisam svestan.

Za one koji su preživeli

* Prihvatate li da se „Živ čovek“ može gledati i kao jedan topli, tužni, duhoviti i uzbudljivi omaž umetnosti i duhu Beograda?

– Apsolutno – to je pre svega film posvećen meni i mojima, Mileni i njenima, Nikoli Đuričku koji igra glavnog junaka, za koga je napisana uloga Đeleta, i njegovima. Ta priča je vezana za nas iz Beograda koji smo ovde živeli, koji smo preživeli, i još uvek živimo tako kako živimo. Naravno, svi smo različiti, ali postoji neki zajednički imenitelj, kao i između junaka ovog filma. Niko od njih tu nije savršen, sve su to ljudi sa manama, i svi oni imaju svoje apetite, želje, snove i nešto za čim tragaju.