Špalir od aerodroma do Skenderije

Te 1979. izabranici Bogdana Tanjevića uspeli su u francuskom Grenoblu da dobiju Emerson (96:93), velikana iz Varezea, koji u 10. uzastopnom finalu nije uspeo da dođe do šeste titule. Od trojice asova koji su u dresu Bosne dominirali evropskom košarkom u to vreme: Žarko Varajić, Mirza Delibašić i Ratko Radovanović, popularni Raša (63) je, nažalost, ostao jedini živi svedok velikog i jedinstvenog dostignuća koje je 5. aprila imalo godišnjicu.

– U izolaciji sam, kod kuće u Beogradu. Ekipu smo raspustili 14-15. marta i od tada sam u porodičnom okruženju. Vrlo sam ozbiljno shvatio mere i preporuke koje su donešene i voleo bih da svi građani zaista shvate težinu problema sa kojim se suočavamo – kaže Radovanović, koji je rođen u Nevesinju, a odrastao u Nikšiću.

KK Bosna je imala težak put do finalnog meča sa Emersonom, sistem je bio takav da je igrao svako sa svakim. Ekipa se gradila godinama unazad, a početak je bio poprilično deprimirajući za generaciju koji su još činili Svetislav Kari Pešić, Predrag Benaček, Boro Vučević, Ante Đogić, Sabit Hadžić, Nihad Izić…

– To je bila nagrada za sve ono što smo dobro uradili prethodnih godina. Stalno nam je izmicala titula državnog šampiona; mislim da smo 5-6 godina bili nadohvat nje i nikako nismo uspevali da napravimo taj odlučujući iskorak. U godini kada smo postali prvaci 77/78, prethodno smo izgubili finale Kupa Radivoja Koraća od Partizana posle produžetka. Sećam se da smo u pretposlednjem kolu igrali sa crno-belima u Hali sportova i da nam je bila neophodna pobeda. Igrali smo izuzetno napetu utakmicu i na kraju uspeli da dobijemo košem u poslednjoj sekundi. U meču za titulu, u prepunoj Skenderiji, ugostili smo Radnički sa Crvenog krsta. Bila je to fantastična ekipa u to vreme, jedna od najboljih u Jugoslaviji. Uspeli smo nekako da dobijemo i postanemo šampioni – precizan je velikan jugoslovenske košarke iako je od tada proteklo više od četiri decenije.

– Naša prva utakmica u Kupu šampiona bila je u Tel Avivu protiv Makabija i odmah smo doživeli poraz ubedljivom razlikom. Znate one naše priče: sudije su bile pristrasne, da nije bilo njih mi bismo… Vule Vukalović, direktor kluba, ušao je odmah posle meča u svlačionicu i jednom rečenicom stavio nam do znanja u kojem pravcu ekipa mora da razmišlja – „Bili su mnogo bolji, očigledna je razlika u klasi“. Bogdan Boša Tanjević, trener ekipe, uspeo je u nameri da disciplinuje igrače tako da smo možda bili i jedini u Kupu šampiona čiji igrači nisu dobili nijednu tehničku grešku – priseća se Radovanović.

– Makabi smo u Sarajevu dobili preko 20 razlike. Sećam se da nam je Huventud sa Mokom Slavnićem, u to vreme najboljim plejmejkerom u Evropi, napravio puno problema u Skenderiji. U Badaloni nam je dušu vadio – ubacio 32 poena i znam da sam mu onako u šali rekao: „Stani čoveče, šta nam to radiš, ne možemo da te stignemo“. Real je imao odličan tim i nekako se očekivalo da će doći do finala. U dvomeču sa Emersonom, u to vreme najboljim klubom u Evropi koji je deset godina zaredom igrao finale Kupa šampiona, za koji su nastupali Mors, Menegin, Jelverton… doživeli smo poraz u Varezeu od 19 razlike, a potom u Sarajevu slavili identičnom prednošću.

Radovanović kaže kako se na čuvenom finalu u Grenoblu očekivalo da Italijani imaju veću podršku jer je geografski mnogo bliži Italiji.

– Dan pred finale dobio sam temperaturu 38,9-39, doktori su sve pokušavali da mi je u toku noći skinu, međutim nisu uspeli. Onako opterećen temperaturom; mislim da sam i loše jeo na dan finala, dobio sam samo infuziju za skidanje temperature i izašao na teren. Nas trojica: Žarko Varajić, Mirza Delibašić i ja, generalno smo davali ogroman broj poena na svakoj utakmici i to u vreme kada nije bilo linije za tri poena. Tako je bilo i u finalu: ubacio sam 10 poena ali sam zato ostvario „bezbroj“ skokova koji se u to vreme i nisu preterano precizno beležili. Kod nas je važilo pravilo: onaj koga ide na utakmici ima da dobije svaku loptu – tako je Varajić postigao rekord od 45 poena, koji još dugo neće biti oboren u finalu Kupa šampiona. Odigrao je svih 40 minuta, što je danas nezamislivo kad treneri često menjaju igrače čim vežu par pogođenih šuteva. Ako napravite paralelu, lako se može shvatiti da floskula da se danas više trenira u odnosu na neko naše vreme, jednostavno nije tačna. U finalu smo vodili sa 13 razlike i tu se malo opustili. Svako je napravio poneku grešku, tako da je rival uspeo da našu prednost spusti na svega tri poena, ali ne i više.

Popularni Raša se dobro seća povratka u domovinu.

– Nikada neću zaboraviti doček nakon povratka iz Grenobla. Narod je napravio špalir od aerodroma do Skenderije. Mislim da je bio dan Sarajeva, ali narod nije previše mario za taj datum, već su svi u transu želeli da nas vide. Bila je neopisiva gužva i događaj koji ću zauvek pamtiti. Trebalo bi podsetiti javnost da smo mi postali prvaci Evrope bez ijednog stranca – podseća Radovanović koji je za Bosnu debitovao sa 17 godina.

Nakon završetka briljantne igračke karijere, Radovanović je košarkaškoj javnosti bio poznat po četrnaestogodišnjem radu u FMP, u kojem je postavio temelje dobro organizovanog kluba kadrog da napravi produktivnu kompilaciju iskusnih i darovitih igrača, od kojih su mnogi napravili vrhunske karijere: Miloš Teodosić, Zoran Erceg, Miroslav Raduljica, Aleksandar Rašić, Milan Mačvan… Po odlasku iz Železnika, sedam godina nije bio angažovan, a posle kraće epizode u Partizanu, od 2018. je na funkciji sportskog direktora užičke Slobode, koja je osvajanjem drugog mesta u KLS izborila učešće u ABA 2 ligi naredne sezone.

– Meni je ovo zapravo bila druga sezona u užičkoj Slobodi. To kako smo moju prvu takmičarsku godinu preživeli, to samo nas trojica-četvorica u klubu znamo. Uspeli smo, pritom, da sa starijim igračima uđemo u KLS i da se čak borimo za plej-of. Pritom konstantno vraćajući dugove koje je napravila prethodna uprava. U drugoj smo znatno podmladili sastav tako da smo na proseku od 21 godine. Uspeli smo i da formiramo mlađe kategorije u svim uzrastima i da dobijemo 5-6 igrača na reprezentativnom nivou u mlađim selekcijama. U skladu sa okolnostima; zauzeto drugo mesto u KLS i plasman u ABA 2 ligu je fantastičan rezultat. Imali smo ubedljivo najmanji budžet u poređenju sa prvih pet ekipa na tabeli. Hala nam pritom nije bila optimalna i zahvaljujući državi i predsedniku Vučiću uspeli smo da rešimo brojne probleme. Apolitičan sam, ali kada neko pomaže i ulaže u sport, hoću i želim da mu se zahvalim. Nama je takođe izuzetno pomogao biznismen Saša Turović, Čačanin koji živi i radi u Čikagu. Naši najveći klubovi neće moći da opstanu bez košarkaških centara poput Užica, Čačka, Niša, Subotice, Kraljeva. U Užicu i okolini ima mnogo talentovane dece, koja su zaljubljena u košarku. Nama je na utakmicama prosek bio nekih 1.300 navijača, a karta se naplaćivala 200 dinara – priča Radovanović i poručuje da će za narednu sezonu klubu biti potreban daleko veći budžet.

– Da bismo sledeće sezone mogli da igramo ABA2 ligu i KLS biće nam potreban budžet između 250 i 280 hiljada evra. Nama je i opština izlazila u susret, za prevoz smo se snalazili zahvaljujući pojedinim privatnicima, ali je sve to bilo životarenje. Lično sam  protiv igranja u ABA 2 ligi i KLS istovremeno jer smatram da mladi igrači ne bi imali vremena za kvalitetne treninge. Tačno je da utakmice „izbacuju“ igrače, ali bez kvalitetnih treninga poželjan napredak nije moguć – uveren je Raša, čiji je klub ove sezone uspeo da afirmiše igrače koji su prošli školu košarke u Zvezdi i Partizanu.

– Tadija Tadić je pokazao veliki potencijal, kao i Dimitrije Nikolić koji sa 211 centimetara pokriva pozicije 4-5. Izrazito je brz za svoju visinu, okretan, znam i da je na oku selektora. Stefan Simić je takođe dosta napredovao, kao i Ranko Simović i Đorđe Pažin. Voleo bih da svi oni ostanu u klubu i naredne sezone i okušaju se u ABA 2 ligi. Aleksa Ćubić je reprezentativac do 18 godina sposoban da pokriva pozicije od jedinice do trojke. Hoću da naglasim ime Radomira Matovića koga sam doveo iz Nikšića. Momak ima 19 godina, visok je 218 centimetara i poseduje značajan potencijal – podvukao je Radovanović.

Sa 22 si igrač ili nisi

Radovanović je bio jedan od mnogih vrhunskih talenata koji su u bivšoj Jugoslaviji neretko dobijali šansu u prvom timu i pre punoletstva.

„U to vreme si sa 22 morao da budeš igrač, ako ne bi uspeo da se dokažeš i nametneš u tim godinama, smatralo se da nećeš uspeti. Danas je igrač mlad do 25. i dok se osvrneš, već je na 28 i tu od vrhunske košarke uglavnom ništa ne bude. Ja sam sa 22 bio jedan od lidera u Bosni, u Top10 igrača na SP u Manili. Tada biti među 12 najboljih u Jugoslaviji bilo je nešto neverovatno i predstavljalo je istinsko dostignuće.

Treneri uništili centre

Ratko Radovanović je sa 208 centimetara visine spadao u grupu igrača koji su u bivšoj SFRJ pravili veliku razliku u centarskoj liniji. On je ogorčen stanjem u kojem se nalaze današnji centri, koji su svedeni na par kretnji u napadu, daleko od obruča i prilike da kreiraju i poentiraju sa niskog posta.

„Samo kad se setim kakve smo mi imali centre i koliki su oni uticaj imali na igru. Znali su sve pod košem, imali izvanrednu tehniku: horog, poluhorog, šut sa poludistance. Treneri su danas uništili centre. Sveli su ih na to da postave blok u „pik“ igri i da se iz istog otvore i dobiju loptu pod samim obručem. Ništa više ne znaju, nikakvu tehniku nemaju. O tome je i Dino Menegin pričao“, kaže Radovanović.