Stefan Mitrović: Vaterpolo mora biti državni projekat 1Foto: STARSPORT

– Zbog igranja četiri preostala kola prvenstva, bez ukinutog plej-ofa, na vreme sam sa porodicom ušao u Grčku i do daljeg ne mrdam odavde. Ako bih se vratio u Srbiju, morao bih da strepim da li će do kraja avgusta bila ukinuta zabrana ulaska našim ljudima, ovako ću u Atini dočekati početak priprema sa novim klubom. Nije moglo ispasti bolje za klince, jer ćemo celo leto provesti zajedno i to na moru, dok velika većina u Srbiji nema taj luksuz da odmara ni na obližnjem jezeru ili reci. U slučaju moje porodice važi ono „u svakom zlu ima nečeg dobrog“, pogotovo što je ovde situacija sa pandemijom dosta povoljnija nego u Srbiji – tako priču za Danas počinje jedan od vodonoša generacije srpskih vaterpolo reprezentativaca čiji su uspesi ušli u istoriju svetskog sporta, jer se prstima jedne ruke mogu pobrojati ekipe s objedinjenim titulama na svim velikim takmičenjima u kratkom periodu.

# U čemu su se utakmice u resetovanom delu sezone razlikovale od uobičajenih, osim po izostanku publike? Kako uopšte tu izgleda život u doba korone?

– Tri od četiri meča odigrali smo na otvorenim bazenima, što je prava blagodet za sve nas što smatramo da je vaterpolo letnji sport i da mu je mesto napolju. Kako je to izrazito kontaktna igra nije bilo moguće držati distancu, a kamoli primeniti neku od drugih mera zaštite, jedino što su rezerve sedele na svakoj drugoj stolici. Tu je i umirujuće saznanje na kraju istraživanja italijanskih naučnika po kom je vaterpolo zbog hlorisanog „terena“ najbezbedniji timski sport u ovom trenutku. Što se tiče ovdašnjeg modela borbe sa virusom mogu da posvedočim da za sada daje dobre rezultate. Em nema mnogo zaraženih i umrlih, kao u okruženju, em se i u vreme karantina nije živelo strogo u četiri zida. Grčkoj ide na ruku razuđena teritorija, sa gomilom ostrva, ali je funkcionisanje Atine dobar primer izbalansirane kontrole. I u vreme najstrožih zabrana moglo se u nabavku, šetnju ili na džoging, na primer, a svega toga nije bila lišena ni starija populacija. Štos je bio u nadgledanju kretanja, jer je brojna policija imala pravo da kazni svakog ko je bio na drugoj lokaciji od one prijavljene obaveznim slanjem poruke pre izlaska iz kuće. Cirkulisalo se samo na opštini gde se ima prijavljeno prebivalište, dok su u druge putovali samo tamo zaposleni, uz izdate dozvole. Za razliku od kafića, većina prodajnih objekata nije zatvaralo vrata jer su se vlasnici preorjentisali na kućnu dostavu, dok su ostali imali pomoć države. Adekvatnu, koliko sam mogao čuti od prijatelja Grka.

# Kakve su prognoze, hoće li sledeća klupska sezona u Grčkoj biti normalna?

– Još nisu izašli kalendari, ali svi se nadamo da će početi u oktobru, kada joj je i vreme, kao i da neće biti prinudnih praznih hodova. Znam samo da moj novi klub i ove godine planira sparing treninge sa Radničkim, jedino ostaje da se vidi da li kod nas ili u Kragujevcu. Možda se „uparimo“ sa još nekim našim timom, jer se više njih baš lepo pojačalo ovog leta. Predložiću to treneru i upravi.

# Očekujete li da u oktobru krenu i LEN takmičenja, kako je predviđeno?

– Iskreno, ne mogu donositi bilo kakve zaključke na tu temu, čak ni predviđati da će biti ovako ili onako. U martu sam mislio da će ovaj virus nestati posle proleća a on i dalje udara, mutira, širi se… Život na celoj planeti postao je toliko konfuzan i neizvestan da nam svima ostaje samo da se nadamo da će ovo zlo proći, a do tada podesimo misli na pozitivne frekvencije. Izvučemo neku korist iz tog nenandanog „viška“ vremena sa našim porodicama. Spadam u srećnike kojima korona nije ugrozila ili uništila brak, a ni deca mi se nisu popela na glavu. Lepo nam je na okupu, posle leta i leta s mužem i ocem na službenom putu.

# Imate li ideju šta ćete sa sobom ako sve bude moralo biti odloženo?

– Ako bih razmišljao u tom smeru verovatno ne bih mogao noću da spavam, ovako živim danas za sutra, eventualno neki dan preko. U slučaju da se desi najgore znam samo da mora biti hrane na stolu. I da će to biti moj zadatak.

# Kako ste preživeli bez vaterpola u vreme kada je trebalo sve da pršti od njega?

– Nisam vam ja od sportskih fanatika što kriziraju bez posla, volim slobodne dane i znam da uživam u njima. A, nije ih bilo previše tokom pauze, jer se zbog nastavka prvenstva u najavi moralo raditi i tokom pauze. Na „suvom“ i u kućnom ambijentu. Zato se Ćuk i ja jedini nismo priključili pripremama reprezentacije. Nema veze, jer gde ima sportskih takmičenja tu ima dobre atmosfere, u društu generalno. Jedino mi je krivo što sam sada u Atini a trebalo je da budem u Tokiju.

# Sve je više pesimista u vezi sa organizacijom pomerenih Olimpijskih igara sledećeg leta. Je li vam poznat stav selektora Dejana Savića da „celokupna situacija vodi ka tome da većina razmišlja da se one neće održati“?

– Sa aspekta rizika od širenja zaraze, odluka o pomeranju Igara bila je logična i očekivana. Da li je to dobro za nas učesnike? Nije, nikako. Tek neće biti ako na kraju budu otkazane. Pitali ste me za selektorovu prognozu. Nisam bio najveći optimista kada je u pitanju brzina njegovog oporavka, s obzirom koliko je korona namučila mlađe i tanje od njega, neka Deki Savić ne bude u pravu u vezi sa otkazivanjem Olimpijskih igara.

# Ako ipak ne bude OI, hoće li biti grehota što Srbija neće u sadašnjem sastavu braniti zlato iz Rija? Da li će u tom slučaju prvenstvo Evrope, održano početkom ove godine, biti vaše zadnje takmičenje za nacionalni tim?

– S jedne strane bi bila grehota, jer sadašnji sastav puno očekuje od tog turnira u Tokiju, dok bi u suprotnom završio u istoriji vaterpola kao jedina ekipa čija je olimpijska vladavina trajala osam godina. O mom daljem statusu u reprezentaciji razmišljaću sledećeg leta, kada bude bila jasna sudbina Igara, a Deki je taj čija će reč biti poslednja. Mislim da nije realno da neki od nas i kroz nekoliko godina budu na vrhunskom nivou, ali uvek ćemo biti uz reprezentaciju. Na bilo koji način.

# Srpski klupski vaterpolo biće sledeće sezone bogatiji za više A reprezentativaca. Prolazni talas ili trajnija opcija, kakav je vaš utisak?

– Nadam se da povratak više A reprezentativaca nije prolazni talas, iz prostog razloga što više ne možemo sebi da dozvolimo luksuz da talentovani igrači nemaju uz koga da stasavaju. Možda je ružno što ću ovo reći, ali služim se činjenicama, a one kažu da više nemamo vrhunske rezultate mlađih selekcija. U moje vreme se čekalo na red ulazak u prvi tim, jer su isti bili puni starijih kolega esktra klase, a sada dečaci promene dva, tri kluba sa 17, 18 godina. Neki odu i u inostranstvo u tom dobu, neformirani kao vaterpolisti i ličnosti, jer nisu imali od koga da uče. Zato me raduju poslednji potezi Šapca i Novog Beograda, ambicije Radničkog, Crvene zvezde, Vojvodine…. Još kada bi se digli Niš i neki drugi centri…

# Treba li stalno ponavljati koliko je vaterpolo jeftin za „održavanje“ i koliko su njegovi višedecenijski uspesi bitni za srpski sport?

– Tako malo nam treba da se vratimo u „mašinu“. Znam da je u ovom trenutku novac poreskih obveznika potrebniji bolnicama, lečenju dece i ljudima bez posla, ali tako malo para je potrebno da nam klupski vaterpolo opet bude konkurentan u evropskim okvirima, a od toga profitiraju nacionalni timovi. Vaterpolo je jeftin sport, toliko da godišnji budžeti nekoliko naših klubova, zbirno, vrede koliko sezonska plata pojedinih fudbalera u Srbiji. A, sklanja decu sa ulice, utiče na zdravlje nacije i stalno je raduje medaljama. Zbog toga mora biti državni projekat. Kao što je u zemlji našeg večitog rivala, Mađarskoj – poentira Mitrović.

Curi vreme za spas Partizana

# Jedan ste od potpisnika zahteva bivših igrača Partizana za spas crno-belih. Ističe li vreme za spasavanje kluba?

– Svako dalje odlaganje vanredne Skupštine i promene uprave samo ubrzavaju propadanje kluba. Dugovanja su tu gde jesu i ne mogu pobeći, ali ako nam ode i to malo dece iz škole vaterpola onda neće biti ni Partizana. Nekada su klinci odbijani, jer je navala bila tolika da nije bilo mesta za sve, a danas 70-80 roditelja svojim entuzijazmom i gandijevskim strpljenjem čuva crno-bele od katanca. Samo, bojim se da će i njima prekipeti, a nama to vezati ruke. Nismo odustali od čvrste namere da spasemo šampionski sistem rada postavljen još 70-ih i 80-ih godina 20. veka i, ne priklanjajući se nijednoj strani u sukobu, sačuvamo bazu srpskog vaterpola, ali vreme opasno curi i bojimo se da ne bude kasno kada prođu ove vanredne mere u Beogradu. Najavljena konstitutivna sednica republičke Skupštine daje nam nadu da će i nama biti dozvoljeno da se okupimo u broju većem od 10 i konačno krenemo sa popravljanjem katastrofalne situacije. Mi, okupljeni oko ove ideje ne bismo sebi oprostili ako ne stignemo na vreme.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.