Svetski trend - dobar za popunjavanje "rupa" 1Foto: KSS

Zaigrala je u Istanbulu sa toliko energije, volje i motivacije da se stekao utisak kao da je u dresu Srbije odrastala, maštajući da jednoga dana na pobedničkom postolju sluša himnu „Bože pravde“.

Košarkašica Ivon Anderson, na svom debiju u dresu Srbije, dala je nemerljiv doprinos u pobedama nad Litvanijom i posebno Turskom (odlučujući poeni za drugi produžetak), kojima su izabranice selektorke Marine Maljković „po kratkom postupku“ izborile plasman na Evropsko prvenstvo naredne godine.

Ipak, činjenica da je posle Danijel Pejdž, Maljkovićeva odlučila da u reprezentaciju uvrsti i drugu Amerikanku (što je, generalno, raritet u našim reprezentacijama, kada je reč o kolektivnim sportovima) iskritikovano je od strane  bivše proslavljene reprezentativke Milice Dabović na oštar način, rečnikom sa rasističkim prizvukom i vrlo neprimereno.

Kontekst je automatski proširen; tema je prešla i okvire košarkaške reprezentacije, završivši daleko od same poente da smo na mestu, deficitarnom vrhunskim igračicama, dobili nekog pored kog će moći da uče Nevena Jovanović i Saša Čađo, ali i mnogo mlađe i neiskusnije reprezentativke na poziciji jedinice.

Konsenzus verovatno nikada neće biti postignut, a i zašto bi, u vezi sa tim da li su inostrani igrači potrebni našim nacionalnim ekipama, prevashodno u kolektivnim sportovima.

Uprkos tome što je recimo jedna sportska velesila Španija za takvim potezima posegnula još 70-ih godina prošlog veka (angažovanjem tada čuvenih košarkaša Reala Vejna Brabendera i Kliford Lujka) u Srbiji je to još uvek „tabu tema“, iako je u rukometnom svetu odavno „predmet trgovine“.

– Škakljiva je tema; pretpostavljam da je povod taj što je nova Amerikanka zaigrala za našu košarkašku reprezentaciju. Mislim da je u oba slučaja (Daniel Pejdž i Ivon Anderson) selektorka Maljković napravila odličan izbor. Nemam ništa protiv toga da se naturalizuju inostrani igrači ukoliko je nekoj našoj reprezentaciji na određenoj poziciji potreban kvalitet više , a koji se može dobiti angažovanjem stranog košarkaša, fudbalera, rukometaša, vaterpoliste… Isti sam stav imao, da ne bude zabune, i kada sam bio reprezentativac naše zemlje: pogledajte i sami koliko je naš Arpad Šterbik pomogao Španiji, pre toga Talant Dujšebaev… sličnih primera imamo i u Mađarskoj i mnogim drugim reprezentacijama. Svi su oni uzimali šta im je bilo potrebno u određenom trenutku kako bi podigli kvalitet. Ne vidim ništa loše u tome; šta više, nekad inostrani igrači u dresu „tuđe“ reprezentacije igraju sa više elana i motivacije, nego li „domaći“ reprezentativci. U rukometu, naša reprezentacija nije nešto slično uradila, ali ako u Savezu budu procenili da im je potreban stranac u timu, mislim da u tome ne bi trebalo da bude ništa sporno – jasnog je stava i razmišljanja Ratko Nikolić, naš proslavljeni rukometni reprezentativac i jedan od najboljih svetskih pivotmena 20. veka, sada angažovan na mestu tehničkog direktora RSS koji je ove godine za selektora A tima doveo Španca Tonija Đeronu.

Postoje kolektivni sportovi, poput vaterpola, u kojem jedan igrač tokom karijere promeni čak tri reprezentacije.

Gonzalo Ečenike je nastupao za matičnu Argentinu, potom Španiju, a trenutno je reprezentativac Italije. Za čuvenog Felipea Peronea, koji u dva mandata već deset godina uspešno nastupa za reprezentaciju Španije, verovatno malo ko zna da je zapravo Brazilac, koji je zbog želje matične države da bude što konkurentnija u vaterpolu tokom Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, od 2014. do 2016. nastupao za „selekao“ da bi se kasnije vratio pod kapicu države sa Pirineja.

Zajedno sa njim, za Brazil je nastupao i naš proslavljeni reprezentativac, verovatno i danas jedan od najboljih golmana na svetu, Slobodan Soro (aktuelni kapiten reprezentacije Brazila).

– U vaterpolu je to trend više od 20 godina; čuveni ruski golman Čigir je bio među prvima koji je posle nastupa za reprezentaciju SSSR, branio za Nemačku; sličnim putem je, potom, krenuo Širvitis, koji je, takođe, kapicu Sovjetskog Saveza zamenio nemačkom. Motivi su različiti i za svakog ponaosob posebni i tu ne postoji šablon. Odluka da zaigram za Brazil, kada više nisam bio u planovima tadašnjeg selektora Srbije, za mene predstavlja divno iskustvo, kako profesionalno, tako i privatno – istakao je Soro, osvrnuvši se i na odluku selektorke Maljković da u reprezentaciju, za kvalifikacioni „balon“ u Istanbulu uvrsti i Ivon Anderson.

– Amerikanka je bila među najboljima u našoj reprezentaciji i omogućila nam je neophodan kvalitet, tako da je, po mom mišljenju, potez selektorke Maljković da je uvrsti u reprezentaciju, u potpunosti ispravan. Za nas je najvažniji nivo sporta; sećam se da sam vaterpolo počeo da treniram posle osvojenog zlata na Svetskom prvenstvu u Španiji 1986. Da bismo decu animirali i da bi najlakše i najlepše zavoleli sport, potreban nam je kontinuitet dobrih rezultata, naročito na reprezentativnom nivou, pogotovo što nam je na klupskom relativan, a i dečaci i devojčice se lakše identifikuju sa reprezentativcima. S tim u vezi, ako je neko bolji i ako će nam podići kvalitet i pomoći da ostvarimo ciljeve, apsolutno nisam protivan tome da stranac zaigra za našu reprezentaciju. Znam da je to suprotno nekim našim načelima, tradiciji, ali bi trebalo da shvatimo vreme u kojem živimo i da pratimo aktuelne trendove. U suprotnom, lako bismo mogli da izgubimo korak za najjačima. Kada govorimo na pomenutu temu, uvek se setim reči čuvenog Uroša Marovića; razmišljajući da li da prihvatim ponudu da zaigram za Brazil, napravio je paralelu sa time kako se osećaju naši inženjeri kada dobiju ponudu, recimo da pređu da rade za Mercedes i kako ih javnost percipira…- podvukao je proslavljeni srpski vaterpolista.

Vladislav Lučić: Nisam za to, ali Anderson je pun pogodak

Jedan je od retkih koji je ostvario zapažene rezultate trenirajući muške i ženske košarkaške ekipe; pritom je vodio i nacionalne selekcije Nigerije, Obale Slonovače i Nemačke, što karijeru Vladislava Lučića čini dovoljno bogatom da bude pozvan da prokomentariše ispravnost i opravdanost selektorke odluke Maljković da Ivon Anderson uvrsti u reprezentaciju Srbije.

– Mislim da je pozivanjem Ivon Anderson u reprezentaciju, Marina Maljković napravila pun pogodak. U iskusnoj reprezentaciji, kakva je naša, ona je sve lepo povezala i zaista nam pomogla da se kvalifikujemo na Evropsko prvenstvo. Generalno, nisam za to da stranci igraju za našu reprezentaciju, ali s obzirom na opšti trend u Evropi i svetu, mogu da razumem odluku selektorke. Inače, voleo bih da se vrate vremena kada je bilo dozvoljeno da u našim klubovima igraju maksimalno dvojica inostranih igrača; jer ovo što trenutno gledamo, upućuje na to da će prostora za naše mlade igrače biti sve manje i manje. Danijel Pejdž i Ivon Anderson pozitivni su primeri i daju nadu da ćemo na predstojećem Evropskom prvenstvu imati lepe šanse da se borimo za visok plasman – naglasio je naš iskusni i cenjeni stručnjak.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.