Uspeš kad prigrliš talenat 1Foto: Starsport

Ali, kada mnogo radiš i ulažeš u sebe, otvore se razne mogućnosti. Imao sam dovoljno uspeha, na regionalnom nivou. U Milano sam došao posle odluke kluba da promeni stručni štab i da dođe trener koji nije internacionalac, odnosno nije mnogo pričao engleski, niti baratao košarkaškim jezikom. Bio im je potreban prevodilac. Ja sam to iskoristio i došao u klub opisao je Andrea Trinkijeri svoje trenerske početke studentima Fakulteta za sport Univerziteta „Union-Nikola Tesla“

Za Trinkijerija se čulo širom Italije kada je preuzeo Veroli 2008. godine, uspevši da angažuje Kajla Hajnca, danas vedetu CSKA i četvorostrukog osvajača Evrolige sa Olimpijakosom i „armejcima“. Amerikanac je italijanskom stručnjaku poslužio kao primer koliko su se vremena promenila poslednjih decenija.

Došao je u italijansku drugu ligu iz Nju Džersija i bio je kompletno otvoren prema promeni života, rada, košarke.

„Bez znanja, kulture i taktike se ne može. Ako imaš samo to i nemaš ostalo – isto se ne može. Zato kažem – najbolji treneri imaju sve. Odnosi s igračima, stručnim štabom, medijima, klubom i svim stvarima koje su na terenu. Naš posao se jako promenio u poslednjih 15 godina. Kod mene u životu postoje tri-četiri osobe koje, kada otvore usta, mora da bude tako. Mama, tata i još neki ljudi… To je „amin“ za mene. Mnogo je važna poruka koju ti pošalju i moraš da je prihvatiš. Tako smo mi, moja generacija, živeli… Sada, generacija „milenijalaca“ drugačije živi. Uopšte nije važno da li je nešto ispravno ili ne, samo je bitno kako napraviti paket, a ne šta je u paketu. Ovo je generacija „lajk“ i „klik“. Imam dvoje dece i oni su takvi. To je adaptacija“, slikovito je trener Partizana opisao promenu ponašanja igrača, koji više nisu radoholičari kao što su nekada bili Danilović i društvo.

„Saša Danilović je trenirao po sedam-osam sati dnevno individualno. Dve godine nije mogao da igra košarku kada je prelazio iz Sarajeva u Partizan, a eksplodirao je kada je postao šampion Evrope. Ja to ne vidim nigde više. Dražen Petrović je plaćao studente da igraju „jedan na dva“ preko celog terena, kako bi trenirao i spremao se za sezonu. Lebron DŽejms i Kristijano Ronaldo treniraju između šest i osam sati dnevno, pa čak i noću… Pokažite mi sada takvog igrača“, rekao je Trinkijeri

Trinkijeri kao trener teži perfekciji, s tim u vezi mnogo više razmišlja o propustima i neuspesima, dok uspehe ne proslavlja hedonistički niti ga oni opterećuju.

„Mnogo me više boli kada izgubim, nego što se radujem kada dobijem. Pred sezonu igračima prosledim papir sa deset pitanja. Jedno od njih je i: ‘Da li više voliš da dobiješ utakmicu ili ti je teže kada izgubiš?’ Ne postoji nijedan sport gde odluka trenera toliko menja situaciju na terenu. Zamislite momenat kada ste na 15 sekundi do kraja, a zaostajete tri poena. Imate mnogo opcija. Onda će vas neko pitati – da li praviti faul ili ne i zašto jedno ili drugo? Amerikanci su fantastični jer u jednoj rečenici mogu sve da objasne. Znate kako je kada odeš u fudbalski trening centar Real Madrida i šta piše? ‘Vi ste ovde zbog vašeg talenta’. To znači da svi imaju mane. Amerikanci kažu da je velika razlika između prihvatanja i kada prigrliš nešto. Kada svoj talenat prigrliš, onda znaš da ćeš uspeti. A kada ga samo prihvatiš, onda to nije to… Kada moji igrači shvate da moraju neke stvari da prigrle, biće bolji. Čak i kada prigrliš činjenicu da nešto ne znaš, ali da si spreman da učiš, bolje je nego kada je samo prihvatiš“, ostavio je Trinkijeri studentima temu za razmišljanje.

Harvard ili ništa

Otac Andree Trinkijerija diplomirao je na Harvardu i imao je veliku želju da njegov sin krene istim putem. Zbog odluke trenera Partizana da se posveti košarci njih dvojica par godina uopšte nisu pričali: „Moj otac je diplomirao na Harvardu i imao sam jedan put ispred sebe. Ali, zaljubio sam se kompletno, kao tele, u ovaj sport. Shvatio sam brzo, već sa 17 godina, da u košarci neće biti ništa od mene. Bio sam pametan, ali spor i nikada nisam uspeo dobro da igram. Sa 18 godina sam odlučio da prestanem, bilo mi je jako žao. Prvo sam pomislio: „Hajde da budem trener“. Bilo mi je 18-19 godina. Zaleteo sam se, rekao da ne idem kući. Otac nije to prihvatio, nismo pričali pet-šest godina zbog toga, osim kod čestitki za praznike. Zato sam morao da rizikujem. Posvetio sam se tome, mama je uvek bila uz mene i tako sam počeo“, otkrio je Trinkijeri zanimljiv period iz svojih tinejdžerskih dana.

Neponovljivi Spanulis

Studente je zanimalo i to ko je najbolji igrač u „igri dva na dva“ a da ga je Andrea Trinkijeri trenirao: „Vasilis Spanulis. Možda nije najtalentovaniji, ali nisam nikada video snažnijeg igrača u glavi. Eto, nisam imao priliku da treniram Sašu Danilovića. Spanulis može da šutira osam užasnih lopti, ali da onda pogodi devetu, najvažniju. NJega ne boli nijedan promašaj, već samo razmišlja o tome kako će da pogodi sledeću. Pik’n’rol je mnogo važan, pola karijere sam napravio na tome, ali sada više ne može. Sada postoje razni softveri koji mogu da ti pokažu koliko se igra koji sistem. Tako se, na primer, 25 odsto vremena igra pik’n’rol u Evroligi. Onda ekipe mnogo više rade na odbrani od te vrste napada. Odbrana se u poslednjih deset godina mnogo promenila i unapredila“, poručio je Trinkijeri.

NBA, zašto da ne?

Od momenta kada je prošlog leta Igor Kokoškov preuzeo Finiks Sanse kao prvi trener van Severne Amerike koji je u tome uspeo, sve se više priča o stručnjacima sa Starog kontinenta koji bi mogli da krenu sličnim putem: „Kada sam trenirao u trećoj ligi pitali su me koji mi je cilj, rekao sam: ‘Evroliga’. Smejali su mi se. Sada mi je cilj da budem najbolji što mogu. Ako je to Evroliga – u redu, ako je NBA – u redu „, ambiciozan je 50-godišnji trener Partizana.