Bivši službenik CIA: Putin je zbog Prigožinove pobune pretrpeo gubitak poverenja, pretnja Vagnera nije nužno završena

Odlučujući faktori u pristupu tom pitanju, piše bivši službenik američke CIA Daglas London za Just security, uključuju sposobnost vlade SAD da predvidi stabilnost i predvidljivost Rusije, koja je očigledno smanjena iz ove epizode, zahvaljujući oslabljenoj poziciji predsednika Vladimira Putina.

Autor ove analize koji predaje obaveštajne studije na Džordžtaun univerzitetu tvrdi da ono što je još važnije jeste da je Putinov imidž sveznajućeg i svemoćnog ugrožen, što olakšava njegovu više od dve decenije vlasti jednog čoveka.

Verovatno je pretrpeo gubitak poverenja i gubitak straha među onima unutar institucija od kojih zavisi: vojska, obaveštajni aparat i službe bezbednosti.

On ne može da preokrene ovo da povrati „status kvo“ uslova pod kojima je nekada vladao – apsolutni i neupitni autoritet zasnovan na očekivanim posledicama drugačijeg postupanja.

I ta atmosfera će učiniti njega – i Rusiju – manje predvidljivim i zakomplikovati zadatak predviđanja kratkoročnih pretnji koje su izvan horizonta.

Te pretnje mogu doći od očajnika, motivisanih strahom, ili od oportunista koji vide njegovu ranjivost, i/ili mogu doći od opasnosti u načinu na koji Putin reaguje na bilo šta.

Podrivanje Putinovog narativa

Prigožinova pobuna možda ne znači da se Putin drži za tanku nit, ali je potkopala narativ ruskog lidera o nepobedivosti i neustrašivosti, što s vremenom ima značajne posledice.

Putinova popularnost, uprkos – i na neki način zbog – njegove dugogodišnje kleptokratske vladavine, imala je mnogo veze sa njegovim imidžom moćnika.

On je apelovao na Ruse koji su tražili stabilnost dok je zemlja izlazila iz finansijske krize 1998. i vraćanje njihovog ponosa kao svetske sile.

Takođe je apelovao na one na Zapadu, posebno na Evropu, gde ruska ekonomska integracija i Putinova dugovečnost sugerišu kontinuitet i predvidljivost.

Rat u Ukrajini i Prigožinova pobuna su sve to poništili, mada očigledno ne u potpunosti … još.

Direktor CIA Vilijam Berns govorio je o korozivnom efektu rata u Ukrajini na rusko rukovodstvo u izjavi Ditchley fondaciji u Engleskoj 1. jula.

„Nezadovoljstvo ratom nastaviće da grizu rusko rukovodstvo ispod stalne državne propagande i praktikovane represije“, primetio je Berns.

Razmislite kako bi Prigožinova pobuna mogla uticati na rusko razmišljanje u kontekstu nedavnog poziva CIA Rusima na tajnu saradnju.

Video koji upućuje Ruse koji imaju osetljive informacije kako mogu bezbedno da kontaktiraju Agenciju prikupio je 2,5 miliona pregleda u prvoj nedelji, prema Bernsovim rečima, iako nema detalja o tome koliko ih je poreklom iz Rusije.

„To nezadovoljstvo“, rekao je Berns, „stvara priliku koja se pojavljuje jednom u generaciji za nas u CIA-i“.

Berns verovatno zna da istorija podržava njegovu tezu.

Proveo sam 34 godine kao oficir za operacije CIA-e, govorio sam ruski i služio sam jedan od tri zadatka šefa stanice u bivšoj sovjetskoj republici pod nametljivim nadzorom ruske Federalne službe bezbednosti (FSB).

Dobro se sećam prilika koje su nastale nakon kineskog razbijanja demonstracija na Trgu Tjenanmen 1989. i onih od odjeka nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. Očekujem da su današnje prilike još veće.

Putin je predugo čekao da reaguje čak i pre pobune, i to je učinio ponovo tokom dana kada se ona odvijala, kompromitujući svoju sveznajuću, svemoćnu sliku.

Mnogo pre tog dana bilo je jasno da je Putin već pretrpeo štetu zbog svog oklevanja da odbaci ili upregne vođu plaćenika, a to je nagovestilo neizbežni obračun sa potencijalno nestabilnim posledicama.

Dakle, Putin se suočava ne samo sa gubitkom poverenja među ruskom elitom i širom svojih vojnih, obaveštajnih i bezbednosnih službi, već, što je možda još važnije, s tim da se oni više ne plaše.

Američka obaveštajna služba je navodno prikupila „izuzetno detaljnu i tačnu sliku“ o Prigožinovim planovima za napad, „uključujući gde i kako je Vagner planirao da napreduje“, navodi CNN.

Spin Kremlja

Kremlj će se boriti da kredibilno zavrti ovu epizodu iako ih to nije sprečilo da pokušaju da Putinu povrate status kvo apsolutnog i neupitnog autoriteta i prikažu osećaj normalnosti.

Ministar spoljnih poslova Sergej V. Lavrov je na konferenciji za novinare izjavio da će Rusija postati „jača i otpornija“ odbacujući pobunu kao beznačajnu.

U međuvremenu, izveštaj beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka od 26. juna i raniji opis njegove pres-službe o njegovoj ulozi u okončanju Prigožinovoj pobune ne iznenađujuće i sugeriše da je pregovore zapravo mogao da vodi Putinov de fakto zamenik, predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost Rusije i bivši direktor FSB Nikolaj Patrušev kao i sadašnji direktor FSB Aleksandar Bortnikov.

FSB je bio taj koji je imao prvobitnu vezu sa Prigožinom, koji je počeo kao huligan iz Sankt Peterburga i proveo 10 godina u zatvoru.

FSB je bio taj koji se udružio sa Prigožinom i doveo ga u Putinov kamp. I to je bio direktor FSB Bortnikov, rekao je Lukašenko.

Putin sada ima izbor da obezbedi svoj opstanak: veliko čišćenje vojnih, bezbednosnih i obaveštajnih institucija u zemlji; ili delimično uklanjanje potrošnih žrtvenih jaraca.

Ovo poslednje bi sugerisalo potrebu da se na isti način ponudi širi krug zainteresovanih strana veći uticaj i ovlašćenja kako bi se zadržala njihova podrška i kohezija.

Bilo koja opcija ostavlja Putinu manje kontrole nad sopstvenom sudbinom.

Čistka ostavlja ruske institucije manje čvrstim u procesuiranju njegovog rata u Ukrajini, suzbijanju neslaganja i otkrivanju pretnji.

Uloga Nacionalne garde Rusije?

Putin može ojačati svoju i vladinu odbranu jačanjem Rosgvardije, Nacionalne garde koja mu odgovara direktno.

Rosgvardija je organizovana i opremljena za slamanje nenaoružanih civilnih demonstranata.

Ipak, oni su pokazali malu sklonost da angažuju Vagnerove snage, a kamoli da se bore protiv njih do smrti, što je, čini se, potvrdio general Viktor Zolotov, Putinov bivši telohranitelj i sadašnji načelnik Nacionalne garde, nekoliko dana nakon Vagnerovog „marša“ ka Moskvi.

Zolotov je sugerisao da očekuje da će dobiti tenkove, artiljeriju i napredno naoružanje koje bi moglo biti neophodno da se odbrani od ozbiljnog izazova u budućnosti.

Od još većeg političkog značaja, međutim, moglo bi biti to kako bi takvo povećanje moglo da učini Rosgvardiju alternativnim centrom moći, a Zolotova kredibilnijim, ako ne i dobro naoružanim, potencijalnim Putinovim naslednikom.

Putinova izolacija

Putin može odlučiti da se dalje izoluje od svojih podređenih, kao i od javnosti, ili će to na kraju učiniti svojim postupcima.

Gleb Karakulov, koji je služio kao kapetan u Federalnoj službi zaštite koja je zadužena za ličnu bezbednost Putina i drugih visokih ruskih zvaničnika i koji je prebegao krajem 2022, opisao je ruskog predsednika kao „patološki uplašenog za svoj život“.

Karakulov je potvrdio detalje mreže oklopnih vozova koju predsednik koristi za putovanja, Putinovu averziju prema letenju, identične kancelarije u različitim gradovima, strogi lični karantin ruskog predsednika tokom pandemije kovid-19, pa čak i od tada, i njegove eskalirajuće bezbednosne protokole.

Ipak, nakon pobune, Putin je bio neobično vidljiv.

Njegova poseta Dagestanu koja je bila veoma popularna, navodno da bi predsedavao sastankom o domaćem turizmu, prikazivala je njegove slike kako ljubi decu, grli žene, rukuje se i pozira za fotografije među obožavanom gomilom.

A virtuelni samit Šangajske organizacije za saradnju bio je još jedan primer Putinovog pokušaja da povrati svoj imidž i narativ da ima snažnu spoljnu podršku.

Čak i ako se veruje Zolotovu iz Rosgvardije da je FSB imao nekih dva dana unapred saznanja o Prigožinovom planu, bezbednosne službe su tada ili zakasnile, bile loše opremljene da bilo šta preduzmu u vezi sa tim, ili nisu mogle da podstaknu Putina na akciju.

Uočljivi događaji sugerišu da Putin teži tom iluzornom srednjem putu.

Pretnja Prigožina nije nužno završena

Pretnja od Prigožina, takođe, nije nužno gotova.

Bivši direktor CIA-e i general vojske Dejvid Petreus rekao je za CNN da je Prigožin „izgubio živce” kada se činilo da njegova pobuna „nije stvorila podršku kakvoj se nadao” i da bi od sada trebalo da „bude oprezan oko otvorenih prozora“.

Vladimir Osečkin, ruski aktivista za ljudska prava koji živi u Parizu i koji je omogućio brojna bekstva iz ruskih vojnih, obaveštajnih i bezbednosnih službi, sugerisao je da Prigožin drži „kompromat“ nad Putinom.

Bezbednost Prigožina bi jednostavno mogla da leži u ljudstvu, tenkovima, artiljeriji, municiji i prenosnom protivoklopnom i protivvazdušnom oružju koje zadržava, uključujući i neko zapadno oružje verovatno zarobljeno u Ukrajini.

Od Vagnera se zahtevalo da vrati svoju opremu, a od mnogih njihovih boraca i dalje se zahtevalo da potpišu ugovore sa Ministarstvom odbrane do 1. jula, što je Prigožin odbio.

Teško je reći da li Prigožin prihvata Lukašenkovu ponudu da premesti svoje snage i njihovu robu u Belorusiju ili se nada da će odatle nastaviti da vodi svoju operaciju širom sveta.

Njujork Tajms je, međutim, izvestio da komercijalni satelitski snimci koje je 26. juna napravila Planet Labs, privatna kompanija sa mrežom satelita veličine kutije za cipele, „pokazuju da Belorusija ubrzano gradi kako se čini privremene strukture u napuštenoj vojnoj bazi, otkrivajući moguću lokaciju za Vagnerove borce“.

Istraga BBC-ja sugeriše da su 29. juna Vagnerove kancelarije širom Rusije i dalje aktivno regrutuju borce za službu u Ukrajini i drugde.

Ruski blogeri su komentarisali tvrdnju Fontanke iz Sankt Peterburga iz internih izvora da su ruske vlasti vratile Prigožinu više od 10 milijardi rubalja (otprilike 111 miliona dolara) u gotovini, pet zlatnih poluga i stotine hiljada američkih dolara u gotovini, koje su vlasti zaplenile iz objekata povezanih sa Prigožinom u Sankt Peterburgu 24. juna.

Budućnost Vagnera

Ako Prigožin ode u Belorusiji i ostane tamo, bio bi okružen lojalnim borcima koji bi mogli biti motivisani jer razumeju svoju ranjivost na represalije ako napuste Vagnera, bez obzira na tobožnja uveravanja u Lukašenkovom „dogovoru“.

A vreme će pokazati da li Kremlj može da obezbedi veću kontrolu nad Prigožinovim globalnim preduzećima.

Racije FSB-a i ruskih agencija za sprovođenje zakona u Vagnerove kancelarije širom Rusije oduzimaju imovinu i obezbeđuju dokaze, a zvaničnici Kremlja su poslati u Afriku da uvere tamošnje klijente protiv terorizma da ćew Vagnerove snage, koje u velikoj meri zavise od ruske vlade u pogledu oružja, zaliha i sporazuma da funkcionišu u tim zemljama, nastaviti rad.

Vagnerovo međunarodno prisustvo uključivalo je raspoređivanje u Siriji, Maliju, Centralnoafričkoj Republici i Sudanu. Prema zapadnim, arapskim i afričkim zvaničnicima koji su razgovarali za Wall Street Journal, mnogi unosni poslovi koje su kompanije povezane sa Vagnerom sklapale sa ovim vladama bili su neformalni, oslanjajući se na krijumčarenje i nezakonite transfere i o njima je lično pregovarao Prigožin, što je komplikovalo želju Moskve da se ubaci.

Dok se Putin i dalje čini fokusiranim na simptome, a ne na samonanete rane koje prete njegovoj vladavini, malo je verovatno da će Prigožin nestati tiho.

Ali ako Prigožin misteriozno ispadne kroz prozor ili podlegne sumnjivo isporučenom nervnom agensu, infekcija koju je zasejao u Putinovo političko telo verovatno će podstaći i ohrabriti – umesto da uplaši – buduće provokatore.

Daglas London je autor knjige „The Recruiter: Spiiing and the Lost Art of American Intelligence“ i predaje obaveštajne studije na Školi spoljnih poslova Univerziteta Džordžtaun. Služio je u tajnoj službi CIA-e više od 34 godine, uglavnom na Bliskom istoku, u južnoj i centralnoj Aziji i Africi.