Ovih dana u Britaniji ništa ne može biti uzeto „zdravo za gotovo“ iako je sada sasvim izvesno da će 2020. biti godina kada će se Bregzit zaista dogoditi. Većini britanskih građana će verovatno laknuti zbog toga što se ova beskrajna agonija privodi kraju dok će većini evropskih lidera biti drago da ne moraju da se raspravljaju oko još jednog odlaganja. Ipak, pitanja će ostati.
Na pitanje „Ko je izgubio Britaniju“ odgovor mora da bude pre svega Britanija. Koje god greške da su počinile ostalih 27 članica EU oni ne mogu biti odgovorni za izvanredno ponašanje tri podjednako amaterske vlade Britanije u proteklih pet godina.
Štaviše, postoje i dublje pouke koje treba izvući iz onoga što se dogodilo u Britaniji. Prvo, kako je Volfgang Munčao ukazao u Fajnenšel tajmsu, posredi je bitka u Britaniji zbog članstva u EU koje je izgubljeno pre nego što je bitka i počela. Od 1990-ih, vodeći stručnjaci i mediji redovno su portretisali EU kao zagušujuću birokratiju opsednutu širenjem svoje moći; malo se uticajnih političara usudilo suočiti sa takvim predrasudama.
Nažalost, slični trendovi sada su vidljivi i u drugom jezgru zemalja EU. U Francuskoj, 56 odsto građana, slično kao i u Velikoj Britaniji – ima tendenciju „da ne veruju“ EU. Radnička klasa birača gaji naročito negativan stav. Poverenje u EU je jako u Nemačkoj, iako se politike Evropske Centralne banke (ECB) često kritikuju.
Godinama cirkulišu horor priče o skrivenim transferima ka Jugu. Najprodavaniji tabloid u Nemačkoj Bild sada tvrdi da su nemačke štediše izgubile 120 milijardi evra (132 milijarde dolara) tokom mandata bivšeg predsednika ECB Maria Draga („okrug Dragila“ kako su ga u redakciji nazivali). Mnogi političari, poput njihovih britanskih kolega pre njih, smatrali su da je lakše podsticati takva opažanja nego im se protiviti. To popločava put za buduće zazore.
Istovremeno, EU ne bi trebalo da se izuzima od „potrage za dušom“. Kada je tadašnji britanski premijer Dejvid Kameron pokušao privremeno da ograniči imigrante iz Južne i Centralne Evrope možda bi bilo preporučljivije da je tragao za rešenjem problema. Nakon što je EU počela pregovore sa Kameronovom naslednicom Terezom Mej možda je bilo mudro odgovoriti na njene pozive da se „ugovori“ aranžman za Veliku Britaniju. Od kada je juna 2016. održan referendum o Bregzitu, svih 27 država članica EU iznenađujuće su bile jedinstvene, izuzetno dosledne i zapanjujuće lišene strategije.
Njihov stav bio je motivisan ne toliko željom da se ograniči međusobna šteta, već strahom da bi svako omekšavanje u pregovorima sa Velikom Britanijom moglo dovesti do dalje fragmentacije. Njihova prividna snaga prikrivala je unutrašnju slabost.
Prošlosti su prošlosti. Prioriteti EU sada bi trebalo da budu očuvanje uzajamno korisne saradnje i sprečavanje opasnosti da Velika Britanija sledi agresivnu regulatornu strategiju konkurencije. Zajedničke odbrambene inicijative koje uključuju Veliku Britaniju i kontinentalne partnere najverovatnije će opstati, saradnja unutar multilateralnog sistema gotovo se sigurno nastavlja, a „ad hok“ projekti će verovatno procvetati. Ali velika žrtva Bregzita rizikuje da bude ekonomska integracija sa jedinstvenim evropskim tržištem.
Šraf je šraf a zavrtanj je zavrtanj. Ali, Velika Britanija više ne proizvodi šrafove i zavrtanje. Veliki je izvoznik bankarskih, osiguravajućih, računovodstvenih, komunikacijskih i profesionalnih usluga, od kojih polovina ide u EU. Štaviše, većina ovih usluga je regulisana.
Ako slogan Bregzitera „preuzmi kontrolu“ znači bilo šta, to podrazumeva zamenu britanskih zakona zakonodavstvom EU. Dan nakon Bregzita, britanski regulatorni režim biće identičan režimu njegovih trgovinskih partnera iz EU, jer je „Veliki predlog zakona o opozivu“, iz 2018. sve zakone EU-a kopirao u domaće zakonodavstvo. Ali kako britanski parlament postepeno menja ove zakone, a EU uvodi nove, dva pravna sistema će početi da se razilaze. Pitanje je: koliko se mogu razići bez ugrožavanja ekonomskih veza i uništavanja prosperiteta?
Postoje dve mogućnosti. Jedna je da Britanija usvaja zakone koji se razliku od onih u EU ali se zasnivaju na istim osnovnim principima. Na primer, mogu postojati različiti načini koji garantuju da ugovori o osiguranju nude isti stepen zaštite potrošača ili da se pridržavaju standarda bioetike. U tom slučaju, nacionalni zakoni Britanije bi sadržavali različite pristupe regulaciji, a opet stvarali bi samo ograničene prepreke za trgovinu uslugama.
Druga mogućnost je, međutim, da Velika Britanija pokušava da podrije zakonodavstvo EU. U ovom scenariju – koji se često naziva „Singapur na Temzi“ – Britanija bi nametala manje stroge standarde za finansijsku stabilnost, bila mekša u zaštiti podataka i, možda, ublažila svoje radne zakone u nadi da će privući više investitora i prodati jeftinije usluge. Evropski partneri Velike Britanije bi takav potez smatrali nekooperativnim i kao rezultat bi doveli do toga da EU prekine pristup tržištu britanskim izvoznicima usluga (od kojih većina trenutno snabdeva svoje kontinentalne klijente direktno iz svoje britanske baze).
Koju rutu će slediti Britanija? U idealnom slučaju, oni bi se složili sa EU o zajedničkim principima i verodostojno se obavezali da će se ih pridržavati. Zbog toga što neki od najtvrđih pristalica Bregzita otvoreno sanjaju o kompletiranju revolucije Tačerove i pretvaranju Velike Britanije u raj sa niskim stopama regulacije, EU je razumno oprezna. Postoji ozbiljan rizik od negativne spirale agresivne britanske deregulacije i snažnog pooštravanja EU, sa štetnim posledicama po trgovinu usluga.
EU ne bi trebalo da traži od Velike Britanije da ropski kopira svoje zakonodavstvo. Ali, trebalo bi da je jasno da je agresivna regulatorna konkurencija neprihvatljiva i trebalo bi predstaviti vladi Velike Britanije crno-beli izbor: ili se slaže da će se obavezati na zajedničke principe i izvršiti regulatorno samoograničenje u cilju održavanja dobrog pristupa evropskom tržištu, ili odbija i izlaže britanske firme ozbiljnom ograničenju da izvoze u Evropu.
Pod pretpostavkom da se Bregzit dogodi, budući istoričari će se verovatno sećati 2020. kao godine kada se oslabljena i ranjiva Evropa odlučila da sebe učini još slabijom i ranjivijom. Zadatak njenih vođa je da izbegnu još gore stvari.
Autor je viši saradnik u Bruegelu, ekspertskoj grupi sa sedištem u Briselu. Gostujući je profesor na Institutu Peterson u Vašingtonu
Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
