Bure baruta na Bliskom istoku: Šta bi bio najgori scenario i gde je u svemu tome Rusija?

Horor scenario izgleda ovako: izraelska vojna akcija u Pojasu Gaze s kopnenim trupama pokreće lančanu reakciju nemira i nasilja u regionu. Kako napreduje, sve više grupa i država biva uvučeno u spiralu nasilja, moguće čak i SAD i Rusija.

Izraelski ministar odbrane Joav Galan rekao je da bi planirana kopnena ofanziva mogla da potraje nekoliko meseci. „I na kraju više neće biti Hamasa“, rekao je on. Izraelska vlada odgovara na brutalan napad Hamasa na Izrael 7. oktobra u kojem je ubijeno najmanje 1.400 ljudi, uključujući decu, žene i starce, a više od 200 ljudi je kidnapovano i drže ih kao taoce.

Iz čisto vojne perspektive, akcija može da bude uspešna, smatra stručnjak za Bliski istok Gido Štajnberg iz berlinske Fondacije za nauku i politiku. U emisiji DW „To the Point“ on je rekao: „Verujem da je izraelska vojska sposobna da uništi strukture Hamasa u Pojasu Gaze“, ali bi u svakom slučaju mnogi civili stradali, bez obzira na to koliko pažljivo izraelska vojska da postupa.

Mrtvi civili kao mogući okidač

Upravo to bi mogla da bude računica Hamasa, smatra Hans-Jakob Šindler iz međunarodne organizacije Projekat za borbu protiv ekstremizma (Counter Extremism Project): „Hamas je zainteresovan da proizvede užasne slike mrtvih palestinskih civila i na taj način uvuče Iran i njegove satelite u taj sukob“, kaže Šindler za DW.

„Sateliti“ – to su naoružane grupe koje podržava Iran, a koje deluju u drugim zemljama u regionu, poput Hezbolaha u Libanu. Hezbolah je u više navrata raketama gađao Izrael, ali se uzdržava od velike ofanzive.

Još uvek nije sigurno da će do izraelska kopnena ofanzive doći, smatra Šindler, ali „ako dođe do eskalacije, (…), onda bi Hezbolah bio prvi koji bi masovno bombardovao sever Izraela. Druga faza eskalacije bili bi napadi u Siriji na tamošnje američke položaje, a treća bi onda verovatno bile šiitske milicije u Iraku, koje bi napale američke ili zapadne ciljeve.“

Bajden: Izrael ne treba da se rukovodi besom

Takva lančana reakcija ne bi uopšte trebalo ni da započne. S tim ciljem američki predsednik Džozef Bajden uradio je dve stvari: poslao je dva nosača aviona u istočni Mediteran kao upozorenje Hezbolahu i Iranu. I uprkos svom razumevanju za odbranu Izraela, on je takođe pozvao na umerenost u Pojasu Gaze. Izrael ne bi trebalo da ponovi „greške“ SAD nakon islamističkih, terorističkih napada 11. septembra 2001. i da dozvoli da ga „nosi njegov bes“, rekao je Bajden u Tel Avivu.

Sada je reč o tome da se „pokaže Iranu i njegovim satelitima da bi eskalacija situacije sigurno dovela do značajnog slabljenja njihovih struktura“, kaže Šindler. Osim toga, kako dodaje, međunarodna zajednica bi trebalo da se usredsredi na poboljšanje humanitarne situacije civila u Pojasu Gaze kako sukob ne bi pogodio „pogrešne ljude“.

Nakon telefonskog razgovora s liderima Nemačke, Francuske, Britanije, Italije i Kanade, Bajden se s njima složio da podržavaju Izrael i poštuju njegovo pravo na samoodbranu. Istovremeno su pozvali na poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, što bi značilo da Izrael treba da poštedi palestinsko civilno stanovništvo.

SAD važe za pristrasne

„Ako mi to ne uradimo, ko će“, rekao je Bajden na početku svoje posredničke misije, čime je još jednom potvrdio poziciju svoje zemlje kao sile koja nameće red na Bliskom istoku. Problem za SAD je to što se ona u velikim delovima regiona doživljava kao pristrasna u korist Izraela.

To je postalo jasno nakon eksplozije u bolnici u Gazi s brojnim smrtnim slučajevima. Dok je Hamas za to okrivio Izrael, Bajden je stao iza izraelske tvrdnje da je uzrok neispaljena raketa Islamskog džihada. To su kasnije potvrdili i brojni zapadni stručnjaci. Nakon toga su egipatski predsednik Abdel Fatah al Sisi, jordanski kralj Abdulah II i palestinski predsednik Mahmud Abas otkazali planirane sastanke s Bajdenom.

Reputacija Vašingtona kao najbližeg izraelskog saveznika ostavlja prostor za druge aktere, poput Nemačke. Sastanak s Bajdenom je propao, ali se Al Sisi demonstrativno sastao s nemačkim kancelarom Olafom Šolcom u Kairu. Dan ranije, kralj Abdulah je čak bio u Berlinu. Kancelar je tako bio jedini koji se u dva dana sastao i sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom i sa kraljem Abdulahom i sa Al Sisijem.

Nemačka vlada je s jedne strane nedvosmisleno stala na stranu Izraela, ali se Berlin, s druge strane, često prihvata kao neutralan partner u regionu. To bi trebalo „iskoristiti da se omogući mirniji razvoj od ovog koji se sada odvija“, rekao je Šolc u Kairu.
Dobri kontakti u regionu: nemački kancelar Olaf Šolc (levo) s egipatskim predsednikom Abdelom Fatahom al Sisijem u Kairu

Pre svega, Nemačka je u procesu diplomatskog omogućavanja dostave humanitarne pomoći u Pojas Gaze, a to je „jedan od zaista najboljih doprinosa koje Nemačka tu može da pruži“, kaže Hans-Jakob Šindle. Nemačka, dodaje, malo toga može vojno da uradi, osim da podrži Izrael zalihama.

Rusija ima suprotstavljene interese

A ako ipak dođe do veće eskalacije? Da li bi čak i Rusija, zbog svojih veza s Teheranom i Damaskom, mogla da bude uvučena u sukob?

Hans-Jakob Šindler smatra da je to malo verovatno. Rusiji, kako kaže, odgovara sukob na Bliskom istoku, jer odvraća pažnju od rata u Ukrajini. Po njemu, Rusija je stoga zainteresovana da ga produži što duže i time veže snage Zapada.

S druge strane, smatra Šindler, Vladimir Putin želi da zadrži sukob na prilično niskom nivou kako „ne bi bio prinuđen da koristi resurse na Bliskom istoku, koji mu ionako nedostaju u Ukrajini“.