Dojče vele o studentima u Srbiji: „Između nacionalizma i borbe za pravdu“

Samo istina i pravda – to su bili zahtevi koje su studenti ispostavili vlastima u Srbiji pre osam meseci. Ujedinjeni pod parolom „Krvave su vam ruke“, odbacili su lidere, ideologije, partije, tražeći isključivo odgovornost za pogibiju 16 ljudi u padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

„Imali smo ideološki minimum oko kog smo se okupili. Od nas se nije tražilo da se izjašnjavamo o drugim pitanjima i pratili smo opšta načela demokratije – jedinstvo, tolerancija, pravda“, priča za DW studentkinja iz Novog Sada Tatjana Rašić koja se protestima pridružila gotovo od prvog dana.

Zastave Srbije i univerziteta bile su jedine dobrodošle na njihovim protestima. Bio je to pokušaj da se državni simboli vrate građanima, a ne da budu oružje politike. Pokret je prvi put stvorio osećaj zajedništva s građanima Novog Pazara. Čak je i deo građanske levice odao priznanje studentima da su reafirmisali patriotizam kao privrženost zakonima i institucijama.

Kraj političke nevinosti

Ali, kako su protesti rasli, rasla je i ideološka šarenolikost. Zastave „Ne damo Kosovo“, kokarde i šajkače sve su češće postajale deo protestne ikonografije, dok su se ratni veterani profilisali kao glavni zaštitnici studenata.

Kritike da se protest pretvorio u platformu velikosrpskog nacionalizma kulminirale su nakon 28. juna i Vidovdana – datuma duboko ukorenjenog u srpskom nacionalnom mitu. Tog dana na protestu u Beogradu dominirali su nacionalistički i konzervativni govori, a govornicu je zauzeo i profesor Milo Lompar, poznat po glorifikaciji lika i dela Radovana Karadžića.

„Nacionalistički simboli koji su sporadično viđani na protestima rezultat su nedekonstruisanih ideoloških matrica devedesetih koje su utkane, ne samo u obrazovanje, već i u kulturni i medijski sistem, dakle, celokupni javni prostor“, ocenjuje za DW kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić.

Ona podseća da kritike ne dolaze samo iz otpora prema destruktivnom nasleđu devedesetih i zloupotrebi pseudo-patriotskih narativa, već i iz straha da bi Srbija mogla ponovo da sklizne u ideološke obrasce iz prošlosti.

„Za nas koji smo pripadnici generacija koje su prošle kroz traumu devedesetih, traumatično je i sećanje na Vidovdanski govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu. Kada se tome doda da smo tog 28. juna, u jednom delu govora čuli formulacije koje su nas podsetile i na zloupotrebu nacionalnog osećanja tih devedesetih, ali i na nove-stare priče o jedinstvenoj Srbiji i srpskom svetu, koji je konstrukt aktuelnog režima, kulminacija tih kritika je razumljiva“, dodaje Đurić Bosnić.

Takva je volja plenuma

Na kritike da je studentski pokret skrenuo udesno, studenti podsećaju da su pre svakog protesta apelovali da se dolazi bez stranačkih i ideoloških obeležja – ali masu, kažu, nije uvek bilo moguće kontrolisati.

„Osim toga, ljudi su počeli da nas doživljavaju bukvalno kao politički pokret od kog se očekuje da se pozicionira na ideološkom radaru, a u našoj organizaciji je to jako teško, jer mi to moramo da raspravimo na plenumu, saslušamo svakog pojedinca, a na kraju nismo bili sigurni ni zašto se to uopšte traži od nas“, priča studentkinja Tatjana Rašić.

Plenumi su zato neretko trajali satima i razotkrivali duboku ideološku raznolikost među studentima – posebno kada su se otvarala pitanja od „nacionalnog značaja“, prisutna u političkom životu Srbije decenijama.

„Koliko god da ja ne mogu da verujem da neko ima drugačiji stav od mene, a i dalje je u toj borbi, to smo morali da prihvatimo. Zaista se pokazalo da i te kako ima ljudi koji misle drugačije i kojih je mnogo“, kaže Rašić.

Ali, bez obzira na žustrinu rasprave, odluke plenuma su prihvatali kao obavezujuće. Tako su se i stavovi razlikovali od fakulteta do fakulteta, a čak se i na istim fakultetima plenum različito izjašnjavao o istim pitanjima.

Pokret menja stavove mladih

Ujedno je i sam studentski pokret već značajno uticao na promenu stavova mladih, pokazuje najnovije istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Godinama unazad, KOMS je beležio visok nivo apatičnosti mladih prema politici, njihovu sklonost ka tradiciji i potrebu za „čvrstom rukom koja vlada“. Međutim, preliminarni podaci za 2025. godinu pokazuju promene u stavovima o Evropskoj uniji, ali i važnim nacionalnim pitanjima poput Kosova.

„Najveće promene koje je studentski bunt doneo su po pitanju vrednovanja i razumevanja demokratije. Danas 60 procenata mladih smatra da je demokratija najbolji oblik upravljanja, a prošle godine je taj procenat bio 40 odsto“, kaže za DW Milica Borjanić iz KOMS-a. „Takođe, do sada smo uvek imali oko 60 odsto mladih koji kažu da Srbija treba da ima jakog lidera ili vođu, a sada prvi put više od 50 odsto mladih kaže da im to nije potrebno“, dodaje Borjanić.

Politikolog Boban Stojanović već godinama učestvuje u sprovođenju KOMS-ovih istraživanja. On smatra da su svi koji insistiraju da se studenti ideološki izjasne i love njihove vrednosne odrednice zapravo zlonamerni.

Ceo tekst čitajte na sajtu Dojče vele.

„Jedini socijalni rascep u ovom trenutku jeste između vlasti – koju karakteriše i odsustvo slobode, i korupcija, i nacionalna izdaja, i apsolutna nejednakost u društvu – i novog studentskog ili političkog pokreta čije su vrednosti sloboda, pravda, tolerancija, borba protiv korupcije i zaštita nacionalnih interesa“, kaže Stojanović za DW.

On veruje da je najveća snaga pokreta upravo u tome što je izuzetno integrativan. Bez jedinstva, veruje, nije moguće pobediti aktuelni režim.

„Vlast upravo zato pokušava da napravi taj razdor u studenskom pokretu pitanjima šta misle o Evropskoj uniji, šta misle o Kosovu, a naravno da su i Srebrenicu pokušali da eksploatišu maksimalno“, kaže Stojanović.