Stručnjak za špijunažu: „Prljavi kompromisi, pogledajte slučaj bivše Jugoslavije“

Sećate li se Goe? Poslednji fragment portugalske imperije u Indiji pripojen je nakon kratke vojne operacije 1961.

Malo ko je tada uopšte izrazio i simbolični protest protiv tog akta sirove političke sile.

Goa, koja je osvojena silom 1510. izgubljena je na isti način. Bilo je daleko važnije ostati u dobrim odnosima sa novom Indijom nego žaliti zbog povređenog ega nekog tvrdoglavog portugalskog fašiste, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Dok se Ukrajina suočava s perspektivom da možda zameni teritoriju za (navodni) mirovni sporazum, slučaj Goe osvetljava koliko je zapravo krhko pravilo – zagarantovano Poveljom UN, članom 2.4 – da se granice ne mogu menjati silom.

Od uspostavljanja tog, navodno svetlog novog sveta 1945. godine, takve promene su se događale isuviše često, čak i u navodno supercivilizovanoj Evropi gde se zakoni poštuju: pogledajte Kipar, koji je i dalje podeljen nakon turske invazije 1974. godine, ili slučajeve Jermenije i Azerbejdžana, ili bivše Jugoslavije.

Na kraju krajeva, važna je politika. Koliko vam je stalo do pobednika, a koliko do gubitnika? Koga krivite za sukob? Da li uopšte ima smisla žaliti se? Sve ostalo su samo reči.

Sofisti mogu praviti razliku između „de jure“ i „de facto“ priznanja nezakonito iscrtane granice. Ali, kao što su baltički ministri spoljnih poslova naveli u članku za Financial Times ove nedelje, to je mala uteha za ljude koji su direktno pogođeni.

Kestutis Budris (Litvanija), Baiba Braže (Letonija) i Margus Tsahkna (Estonija) napisali su da za šest miliona građana Baltika koji su živeli pod sovjetskom okupacijom posle 1940. godine, „međunarodne pravne nijanse nisu pružile nikakvu zaštitu od svakodnevnog užasa“.

Sličan broj ukrajinskih građana danas živi na teritorijama koje je Rusija već okupirala. Ti ljudi se suočavaju sa otmicama dece, torturom, zatvaranjem, nadzorom, propagandom i drugim oblicima okrutnosti koji podsećaju na sovjetsku prošlost.

Ustupci napravljeni na račun drugih ljudi mogu se doneti brzo. Njihovo poništavanje traje decenijama – ako se uopšte ikada i dogodi.

Istina je da te pravne nijanse nisu beznačajne. Mogu poslužiti kao korisni argumenti u diplomatskim raspravama.

Svakako mogu biti od pomoći kada se okolnosti promene. Nemački ustav, na primer, obezbedio je zgodan okvir za ponovno ujedinjenje. Baltičke države naglašavaju istorijski kontinuitet sa predratnim republikama.

Ali promena u ravnoteži snaga koja čini te pravne argumente relevantnim, takođe znači da nisu strogo neophodni. Daleko je bolje ne biti podeljen ili okupiran uopšte.

Za Ukrajinu, nijedna diskusija o primirju, bezbednosnim garancijama, razmeni teritorija ili obnovi ne može da zaobiđe ovu suštinsku tačku.

Politička volja potrebna da bi se takvi dogovori sproveli je ogromna. Ali da smo imali toliku političku volju, Ukrajina danas ne bi bila u defanzivi na ratištu.

Te zemlje su se previše plašile da pomognu Ukrajini da pobedi Rusiju dok je imala priliku da to učini. Zašto bi iko verovao da će te iste zemlje, njihovi lideri i njihovi birači, biti spremniji da podnesu te rizike i troškove kada borbe prestanu?

Možda najmanje neprivlačna opcija – primirje po korejskom modelu – funkcionisalo je uglavnom zato što je svaka američka administracija posle 1953. godine uložila punu političku i ekonomsku snagu u odbranu i obnovu Južne Koreje. Danas je takva odlučnost jedva vidljiva.

Motivacija agresora u ovom ratu takođe je drugačija. Sovjetski i kineski saveznici Severne Koreje nisu želeli večiti rat.

Vladimiru Putinu je vojna histerija neophodna za opstanak njegovog režima. Kako ističe Džil Douerti, dugogodišnja dopisnica CNN-a, u svojim memoarima koji obuhvataju više od 50 godina posmatranja Rusije, „neurotična nesigurnost“ je glavna odlika pogleda Kremlja na svet.

Diplomatija može ublažiti ivice problema, ali ustupci ga pogoršavaju – ne smiruju. Jedina stvarna protivmera jeste politička volja.

Ukrajinci, Balti i druge žrtve ranijih prljavih dogovora to dobro razumeju. Ostaje da se vidi koliko drugih to razume.