Forin afers analizira Dodikove poteze: Kako bi Bosna mogla razbiti Evropu?

Sjedinjene Države su takođe uvele velike carine na skoro sav evropski uvoz, ugrožavajući ekonomski rast kontinenta. Ruske snage, u međuvremenu, polako, ali stabilno napreduju u Ukrajini, ugrožavajući njen suverenitet. Poslednja stvar koja je Evropi potrebna je još jedna kriza, piše u analizi Foreign Affairs.

A ipak, jedna se sprema, tačno usred kontinenta. Pod vođstvom Milorada Dodika, Republika Srpska – teritorija pod srpskom kontrolom – pokušava da se otcepi od Bosne i Hercegovine.

Dodik, proruski srpski nacionalista, proveo je deceniju podrivajući bosanske centralne vlasti. On je uspostavio paralelne državne institucije i raspirivao etničke tenzije, tvrdeći da se Republika Srpska mora odvojiti od Bosne kako bi zaštitila srpski narod.

Kako bi stao na kraj ovim radnjama, državni sud BiH je Dodiku zabranio obavljanje dužnosti i osudio ga na zatvorsku kaznu. Od tada je, međutim, Dodik bio u poseti Izraelu, Rusiji i Srbiji. Kod kuće ga štiti lokalna policija.

Ako dođe do otceplejnja Republike Srpske, Evropa bi mogla da se suoči sa velikim problemima. Od 1992. do 1995. godine, Bosna je bila poprište rata između Bošnjaka, Hrvata i Srba pri čemu su poslednja dva naroda imala podršku susednih zemalja Hrvatske i Srbije.

Borbe su bile brutalne: hiljade su poginule, a srpski lideri i zvaničnici izvršili su genocid u Srebrenici.

Sukob je okončan tek nakon intervencije NATO-a. Ako Bosna i Hercegovina propadne, mnogi se plaše da će nasilje ponovo izbiti.

Da bi se sprečila potencijalna katastrofa, evropski i američki lideri će morati da posvete više resursa zemlji.

Moraće da pošalju više mirovnih snaga kako bi podržali vlasti Bosne u borbi protiv secesije.

Korišćenjem izuzetne nadzorne moći koju je Zapad zadržao u Bosni od kraja rata, moraće da pomognu u reformi bosanskog ustava, kako bi centralna vlada bila manje ograničena nego što je sada.

Takođe, moraće da ojačaju nacionalne institucije Bosne, kako zvaničnici Republike Srpske ne bi mogli jednostavno da ignorišu centralnu vlast.

Evropski zvaničnici mogu oklevati da investiraju u takve mere, s obzirom na sve druge probleme koje moraju da reše.

Sjedinjene Američke Države, sa svojim izolacionističkim zaokretom, možda će biti još manje voljne da ponovo angažuju resurse.

Međutim, biće daleko jeftinije i lakše zaustaviti Dodika i njegove regionalne i međunarodne podržaoce sada, nego tokom sukoba, ako do njega dođe.

Evropa, posebno, ne može da priušti da vodi dva rata – jedan u Bosni i jedan u Ukrajini – istovremeno. Ako njeni lideri žele da zaštite svoj kontinent, moraju da spreče izbijanje sukoba u Bosni.

Veze koje dele

Kao i mnoge etnički podeljene države, Bosna i Hercegovina se upravlja specijalizovanim okvirima za podelu vlasti – uspostavljenim u Dejtonskom mirovnom sporazumu iz 1995. godine, koji je okončao rat u zemlji.

Prema uslovima tog sporazuma, dva glavna entiteta u Bosni – Federacija Bosne i Hercegovine, kojom dominiraju Bošnjaci i Hrvati, i Republika Srpska, kojom dominiraju Srbi – mogu da ulože veto na promene u nacionalnoj politici.

Predstavništvo je fokusirano na ove tri glavne etničke grupe. I sa ovim aranžmanima, vlada zemlje mora odgovarati Kancelariji visokog predstavnika, zapadnom telu koje može menjati zakone Bosne.

Ovaj okvir omogućava praktično neograničenu moć političkim liderima unutar njihovih etničkih grupa, kao i moć da ometaju rad središnje vlasti. Niko nije iskoristio ovu moć bolje od Dodika.

U poslednje dve decenije, Dodik je, obavljajući različite vodeće funkcije, radio na sistematskom razbijanju bosanskih državnih institucija.

On i njegovi zvaničnici su, na primer, više puta stavljali veto na napore bosanske vlade da se integriše u NATO i Evropsku uniju. Možda je još važnije što je Dodik radio na tome da povuče svoja područja iz sudskih, carinskih i bezbednosnih institucija centralne vlade.

Tokom većeg dela ovog perioda, Dodik je izbegavao odgovornost za svoje postupke. Zapadni zvaničnici su ga smatrali frustrirajućim, ali su sumesto da se suoče sa njim rešili da ga umire.

Ipak, poslednjih godina, naišao je na otpor. Prvo, 2023. godine, Kancelarija visokog predstavnika, uz podršku Vašingtona, izmenila je pravni sistem zemlje kako bi činjenje prekršaja protiv njenih odluka postalo krivično delo – uglavnom kao odgovor na Dodikovo ponašanje.

Zatim, u februaru ove godine, državna sutkinja Bosne osudila je Dodika zbog kršenja odluka OHR-a. Sud je Dodiku izrekao kaznu od godinu dana zatvora i zabranio mu obavljanje političke delatnosti na šest godina.

Bio je to značajan trenutak: prvi put su bosanske institucije stvarno odgovorile secesionistima Republike Srpske za njihove postupke.

Dodik, međutim, odbija da prihvati presudu suda. Umesto da podnese ostavku i preda se, on je pojačao svoje napore.

Uspeo je da u parlamentu Republike Srpske usvoji zakone kojima se zabranjuje rad državnog suda Bosne i Hercegovine, tužilaštva, Visokog sudskog i tužilačkog saveta, i bosanske policije unutar entitetskih teritorija.

Zakon je čak kriminalizovao prisustvo bosanskih državnih institucija u Republici Srpskoj, sa strogim kaznama za lokalne zvaničnike koji sarađuju sa zvaničnicima centralne vlasti. Istovremeno, Dodik je uveo registar stranih agenata koji prati i targetira civilno društvo.

Ovi separatistički zakoni su svi ilegalni i poništio ih je Ustavni sud Bosne i hercegovine. Ipak, bosanske državne institucije su delimično povukle svoje prisustvo sa teritorije Republike Srpske.

Pored toga, Dodik je još više insistirao, predlažući amandmane na ustav Republike Srpske koji bi stvorili nezavisnu vojsku, graničnu policiju i specijalno tužilaštvo sa kapacitetima za prikupljanje obaveštajnih podataka i procesuiranje onoga što on naziva „neprijateljima RS“ – svaka od ovih institucija mogla bi obnoviti sukob između bosanske države i srpskih secesionista.

Kao odgovor, Tužilaštvo Bosne pridružilo se državnom sudu Bosne u izdavanju naloga za Dodikovo hapšenje. Zatražili su od Interpola da izda poternicu.

Međutim, Interpol je, pod pritiskom Srbije, to odbacio. A bosanska državna policija nije uspela da uhapsi Dodika, jer se plaše da bi to moglo dovesti do nasilne konfrontacije.

Policija Republike Srpske čak je zapretila upotrebom sile kako bi sprečila takav ishod.

Bosna i Hercegovina se, dakle, suočava sa krizom suvereniteta. Ako direktno krene protiv Dodika, rizikuje da započne rat.

Ali, ako status quo potraje, rezultat će biti de fakto podela zemlje. Dodik i drugi lideri secesionisti shvatiće da ih ništa ne sprečava da sruše preostale bosanske institucije na njihovoj teritoriji.

Mogli bi da krenu u integraciju Republike Srpske u Srbiju.

Bosna i Hercegovina će pokušati da se brani, bez obzira na to koliko situacija bila dramatična. Međutim, ono što ovu krizu čini različitom od prethodnih jeste rastuće shvatanje među političkim liderima Bosne, a delimično i međunarodnim liderima, da trenutni politički lideri Republike Srpske ne mogu ostati na vlasti.

Sposobnost zakonodavnog tela da ponovo stvara egzistencijalne pretnje ustavnom poretku, miru i stabilnosti postala je neodrživ teret kako za Bosnu, tako i za Evropu.

Sve tiho na zapadnom frontu

Dodik i njegove lokalne pristalice nisu sami u svojoj borbi za secesiju od Bosne. Nakon Dodikove osude, predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je teritoriju, gde je osudio presudu kao nedemokratsku i ilegalnu, i obećao podršku čelnim ljudima, institucijama i liderstvu RS.

Vučićeve izjave nisu iznenađujuće: srpski lider, poput Dodika, je nacionalista koji želi da stvori „Veliku Srbiju“ koja bi ujedinila Republiku Srpsku sa samom Srbijom.

Vučić takođe vidi kriznu situaciju u Bosni kao politički poklon za svoju domaću političku situaciju. Mesecima, Vučić se suočava sa masovnim protestima protiv njegove sve autoritarnije vlade. Podržavajući Dodika i podstičući etničke tenzije, on se nada da će skrenuti pažnju sa domaćih problema i učvrstiti svoju podršku.

Zamenik ministra spoljnih poslova Mađarske Levente Mađ takođe je posetio Republiku Srpsku kako bi podržao Dodikov pokušaj puča.

Mađarska Dodika vidi kao saveznika u svojim naporima da izgrade koaliciju illiberalnih lidera u Evropi, i deli njihove proruske stavove.

Ako rat ponovo izbije na Balkanu, izjavio je Mađar, „Mađarska neće ostati sa strane. Mi smo sa vama i narodom Republike Srpske“. Mađarski premijer Viktor Orban, sa svoje strane, čini se da je zainteresovan za ubrzanje takvog konflikta.

Orban je agresivno ometao unutrašnje stvari Bosne od 2020. godine. U februaru je čak poslao 78 članova mađarskih specijalnih antiterorističkih snaga na zajedničku obuku sa policijom Republike Srpske.

Ali možda niko nije bio srećniji što podržava Dodika od Putina. Moskva već dugo pokušava da destabilizuje zapadni Balkan, kako bi skrenula pažnju sa Ukrajine i uopšte napregla Evropu.

Kremlj ispravno vidi zapadni Balkan kao slab stomak kontinenta, sa Bosnom i Hercegovinom kao centralnim bojištem za destabilizaciju evropske sigurnosti i ometanje euroatlantske integracije.

Kao rezultat toga, i pored toga što pruža bezuslovnu podršku Republici Srpskoj, Putin se sastao sa Dodikom prošle nedelje u Moskvi. Rusija će verovatno pokušati da eliminiše OHR.

Evropa se, naravno, protivi Dodikovim naporima. U saopštenju, Evropska služba za spoljne akcije, koja upravlja diplomatskim odnosima EU sa zemljama koje nisu članice EU, izjavila je da Dodik preti ustavnom i zakonodavnom poretku Bosne i Hercegovine, slabi njenu birokratiju i napada osnovne slobode.

Sjedinjene Američke Države zauzele su sličan stav. U martovskom saopštenju, sekretar države Marko Rubio rekao je da Dodik „potkopava institucije Bosne i Hercegovine i preti njenoj bezbednosti i stabilnosti.“

Međutim, sada je vreme sa priče preći na akciju. Na kratki rok, to znači da Zapad mora kazniti secesioniste.

Austrija i Nemačka su već uvele sankcije Dodiku i njegovom timu. Ostale evropske zemlje trebalo bi da učine isto. Sjedinjene Države, s druge strane, trebalo bi da prošire svoj postojeći okvir sankcija.

Zapadne zemlje trebalo bi da prošire svoju fizičku prisutnost u zemlji. Od kraja rata, Bosna i Hercegovina domaćin je velikoj evropskoj misiji za očuvanje mira.

Zemlje učesnice trebalo bi da pošalju još više trupa i na taj način mogu podržati bosansku državnu policiju dok hapse Dodika. Mirovne snage mogle bi se takođe rasporediti na granici Bosne sa Srbijom kako bi sprečile Vučića da se umeša.

Na duži rok, Zapad će morati da reformiše politički sistem Bosne. Decentralizovani okvir za podelu vlasti pomogao je očuvanju mira, ali je takođe omogućio Dodiku da parališe bosansku vladu i time osnažujući Republiku Srpsku. Bez funkcionalne vlade u Sarajevu, Dodikova administracija bila je slobodna da se ponaša kao država unutar države, stičući dovoljno vlasti za ovaj pokušaj puča.

Zapadni zvaničnici, delujući putem OHR-a, mogu promeniti zakone Bosne kako bi osigurali da mehanizam veta više ne bude zloupotrebljavan od strane bilo kojeg entiteta ili etničke grupe.

Takođe mogu ojačati izvršnu vlast uspostavljanjem premijera i stvaranjem dodatnih centralnih vladinih institucija kao što su nezavisna vojno-obaveštajna agencija, ministarstvo unutrašnjih poslova, ministarstvo energetike i rudarstva, ministarstvo poljoprivrede i šumarstva, ministarstvo industrije i ministarstvo sporta i kulture koje bi Bosnu približile članstvu u EU i NATO-u.

Istovremeno, Evropa i Sjedinjene Američke Države treba da pomognu Bosni u razvoju jačih odbrambenih i bezbednosnih kapaciteta.

Zvaničnici SAD-a, na primer, mogli bi da uspostave kvadrilateralno partnerstvo sa Norveškom, Turskom i Ujedinjenim Kraljevstvom koje nudi bezbednosna obećanja dok Bosna ne postane punopravna članica NATO-a.

To bi moglo uključivati partnerstvo u okviru odbrambene pomoći strukturisano oko okvira za ulaganje u industriju odbrane Bosne.

NATO bi, s druge strane, trebalo da ponudi Bosni i Hercegovini jasnu putanju članstva i vremenski okvir za prijem.

Dok rade na ovim reformama, Sjedinjene Države i Evropa treba da obrate posebnu pažnju na Distrikt Brčko. Ovaj deo teritorije razdvaja Republiku Srpsku na dva dela i trenutno nije deo ni Federacije ni RS. Međutim, prema međunarodnom pravu, zapadne sile mogu spojiti Brčko sa Republikom Srpskom ili Federacijom ako jedno od ta dva entiteta ne poštuje Dejtonski sporazum.

Zapad bi, u ovom slučaju, trebalo da Brčko stavi unutar Federacije. Time bi pokušaj secesije postao mnogo teži.

Iznad svega, Evropa i Sjedinjene Države moraju da deluju brzo. Srpski secesionisti već postaju hrabriji, kao i Moskva.

Bosna je sada u većem riziku od kolapsa nego ikada u svojoj ranijoj istoriji, što znači da bi nasilje moglo brzo da se vrati.

Teritorije sa kojih je Dodik isterao bosanske državne institucije nisu slučajno iste one na kojima su srpske snage izvršile genocid nad Bošnjacima 1990-ih. Mnogi Bošnjaci su pobegli kako bi izbegli smrt, ali su se kasnije vratili. Sada su, međutim, ti ljudi prepušteni na milost i nemilost policiji Republike Srpske – toj istoj snazi koja je bila odgovorna za ubistva.

Dodikovi postupci, dakle, predstavljaju ključni test za britanskog premijera Kira Starmera, francuskog predsednika Emanuela Makrona, nemačkog kancelara Fridriha Merca i druge evropske lidere koji tvrde da mogu preuzeti odgovornost i popuniti vakuum koji je ostavio Vašington.

Ako Evropa uspe da zaustavi Dodikov pokušaj preuzimanja moći, kontinent će pokazati da je ozbiljan u pogledu samoodbrane. Ali ako ne uspe, Evropa će biti u opasnosti od fragmentacije. Na kraju, teško je zamisliti kako će kontinent moći da zaustavi Putina ili Trampa ako ne zaustavi Dodika.