kent harington

U slučaju predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa, koji teži tome da se pokaže kao snažan čovek, neuspeli pokušaj nominacije Džona Retklifa, republikanskog kongresmena iz Teksasa, za mesto naslednika odlazećeg direktora Nacionalne obaveštajne službe Dena Koutsa zaista govori mnogo toga.

Retklif nije imao nikakve uočljive kvalifikacije za taj posao, osim njegove ulizičke lojalnosti Trampu. Iako je Tramp povukao ovu nominaciju, to nije učinio zbog zabrinutosti za nacionalnu bezbednost SAD, već iz straha da njegov kandidat neće biti prihvaćen. Činjenica da je Tramp samo uzeo u razmatranje tako neprikladnog kandidata za posao govori u prilog tome koliko on želi da podvede obaveštajne službe pod svoju kontrolu.

Tokom prve dve godine Trampovog predsednikovanja, profesionalno liderstvo zajednice obaveštajnih službi SAD se držalo sopstvenog saveta, zaključivši da je tišina najbolja taktika za izlaženje na kraj sa neobuzdanim i antagonističkim šefom. Ali čini se da afera Retklif predstavlja novi izazov, ne samo za američki obaveštajni establišment, već i za saveznike SAD, koji su dugo vremena cenili što imaju pristup činjenicama vođenoj, apolitičnoj obaveštajnoj zajednici u Vašingtonu. Svojom spremnošću da postavi ulizice na tako mnogo najviših pozicija u službi nacionalne bezbednosti, Tramp je već zadao ozbiljan udarac sistemu saveznika koji čini osnovu američke moći i uticaja u svetu.

Problem nije samo to što Tramp politizira obaveštajne službe – što je već dovoljno loše. Problem je u tome što je on ugrozio efikasnost i globalni doseg američkih obaveštajnih agencija. Poput njegovih infantilnih napada na saveznike, biranje marioneta za vodeće obaveštajne pozicije svetu šalje nepogrešiv znak da SAD više ne bi trebalo smatrati za pouzdanog i poverenja dostojnog sagovornika.

Mnoge od najvrednijih tajni kojima raspolažu američki obaveštajni zvaničnici proizilaze iz dugotrajnih odnosa sa njihovim kolegama iz inostranstva. Razmotrimo Komonvelt partnerstvo između SAD, Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda. Stvoreno tokom Drugog svetskog rata i učvršćeno za vreme Hladnog rata, ono je ključni faktor u savezu „Pet očiju“, koji je postao okosnica komunikacija i šalje obaveštajne podatke širom sveta. To ne bi bilo tako bez dosledno čvrstog i sposobnog obaveštajnog rukovodstva u svim zemljama učesnicama.

Takođe, kroz saradnju tokom mnogih decenija, američke obaveštajne službe su stvorile nova partnerstva sa bivšim neprijateljima, naročito Nemačkom i Japanom, i uspostavile globalnu mrežu suštinski važnih odnosa od Južne Koreje i drugih saveznika sa jugoistoka Azije do Bliskog istoka i dalje od toga. Pored toga, istorija je pokazala i da su takvi odnosi delikatni i samim tim veoma ranjivi usled političkih poremećaja.

„Mi nemamo stalne saveznike, i nemamo večne neprijatelje“, šaljivo je primetio lord Palmerston, koji je dva puta bio premijer Britanije u vreme dok je bila na vrhuncu imperijalne moći. „Naši interesi su stalni i večni, i naša je dužnost da te interese sledimo“. Koliko god da je ovo Palmerstonovo zapažanje tačno za države, ono je od još većeg značaja kada su u pitanju špijuni.

Posle skoro tri godine neprikladnih uvreda i provokacija, Tramp je, prema podacima Istraživačkog centra Pju, poljuljao ugled Amerike u gotovo svim delovima sveta. SAD su izgubile poverenje i poštovanje ne samo svakog običnog čoveka na ulici, nego i stranih obaveštajnih zvaničnika. Zaista, bilo bi krajnje naivno misliti da Trampovi napadi na NATO i njegov opis američko-japanskog sporazuma o odbrani kao „nepravednog“ nisu imali uticaja na percepciju drugih.

Da budemo jasni, problem nije u tome što se zvanično nezadovoljstvo prema SAD izražava diplomatskim kanalima. Umesto toga, Trampovi ispadi ludosti se nesumnjivo šire dalje i zahvataju i operativni nivo. Tradicionalno, SAD i saveznički obaveštajni zvaničnici su među sobom delili i svoje procene i činjenice koje stoje iza njih. Ali kada su u pitanju nuklearne namere Severne Koreje i rusko mešanje u američke izbore, Tramp je otvoreno odbacio saznanja svojih sopstvenih agencija. A u drugim prilikama, on je otkrivao poverljive informacije Rusima. Šta bi špijuni u Londonu, Berlinu, Seulu i Tel Avivu trebalo da pomisle?

Postoje jasne i uznemirujuće paralele između današnjice i ranih 1980-ih, kada su transatlantski odnosi bili veoma napeti. Zbog Iranske revolucije i sovjetske invazije na Avganistan 1979, nakon čega je usledila kriza u Poljskoj 1980-1981, evropski lideri su bili pod sve većim pritiskom da se distanciraju od novouspostavljene i samopouzdane administracije američkog predsednika Ronalda Regana. SAD i Evropa imaju upadljivo različite stavove o namerama Kremlja, kontroli oružja i opasnostima konflikta koji je u povoju u Istočnoj Evropi. Ali čvrsti i dugotrajni odnosi među obaveštajnim službama igrali su značajnu ulogu u očuvanju jedinstva NATO saveza.

Ostaje da se vidi da li obaveštajne agencije današnjice mogu da učine to isto. Već sama činjenica da je Tramp uopšte razmatrao mogućnost da tako spektakularno nekvalifikovana naivčina vodi ceo američki obaveštajni establišment ne sluti na dobro. Posledice po saradnju obaveštajnih službi i američki uticaj u inostranstvu su očigledne. Poput neuspelih nominacija Trampovih lojalista Stivena Mura i Hermana Kejna za Odbor federalnih rezervi SAD, i nesretna Retklifova nominacija je već dodatno naškodila kredibilitetu Amerike u očima njenih saveznika.

Tramp je pokazao, još jednom, da je spreman da svoje političke interese stavi iznad nacionalne bezbednosti i ispravnog funkcionisanja nezavisne obaveštajne institucije. Sa odlaskom Koutsa, još jedan „odrasli u sobi“ (odgovorna osoba) je nestao. Preostali obaveštajni lideri moraju jasno da stave do znanja koliki su ulozi kada je u pitanju izbor njegovog naslednika.

 

Autor je bivši viši analitičar CIA, služio je kao oficir Nacionalne obaveštajne službe za Istočnu Aziju, bio je šef stanice u Aziji i direktor za javne poslove CIA

 

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org

 

 

Povezani tekstovi