Jasnoća analize je ono što nam je sada najpotrebnije. Jedva poznajemo svog neprijatelja ako izuzmemo intenzitet njegove mržnje i dubinu njegove okrutnosti. Da bismo razumeli njegovu strategiju, moramo da ga priznamo kao ono što on jeste – inteligentan i na svoj način racionalan neprijatelj. Isuviše dugo smo ga prezirali i potcenjivali. Hitno treba da promenimo kurs.

Strategija terora Islamske države u proteklih nekoliko nedelja donosi smrt na ulice Ankare, Bejruta i Pariza i na nebo iznad Sinaja. S obzirom na identitet žrtava, nema sumnje u vezi sa upućenom porukom. „Kurdi, Rusi, libanski šiiti, Francuzi, vi nas napadate i zato ćemo vas mi ubiti.“

Vreme napada govori koliko i to ko su mete. Što više poraza Islamska država doživljava na terenu i gubi kontrolu nad teritorijom u Siriji i Iraku, pred sve je većim iskušenjem da eksternalizuje rat da bi odvratila dalju intervenciju. Tako na primer, sinhronizovani napadi u Parizu su se podudarili s „državinim“ gubitkom iračkog grada Sindžara.

Naravno, teroristička ćelija koja je izvršila udar u Parizu nije stvorena zbog nedavnih poraza Islamske države na bojištu. Ona je već bila na snazi i u iščekivanju da bude aktivirana (kao što mogu da budu i druge). To ukazuje na taktičku fleksibilnost Islamske države, a o raspoloživosti ljudi koji su voljni da izvrše samoubistvo da i ne govorimo.

Ako je Islamska država ovog puta rešila da u Parizu izvrši napad na ljude koji nisu satiričari, policajci ili Jevreji, to je upravo zbog toga što su zbog svoje „običnosti“ bili nezaštićeni. Napadači su ovog puta stavili „kvantitet“ ispred „kvaliteta“ (da prostite na tako gruboj formulaciji). Cilj je bio ubiti što je moguće više ljudi.

Ova strategija je moguća zato što teritorija pod kontrolom Islamske države pruža teren za sklonište i obuku. Teritorije samoproglašenog kalifata za grupu predstavljaju ono što je za Al Kaidu 1990-ih predstavljao Avganistan pod kontrolom Talibana.

Povratak kontrole nad ovom teritorijom je imperativ. A uništenje „provincija“ Islamske države u Libiji, na Sinaju i na drugim mestima mora da postane prioritet broj jedan međunarodne zajednice.

Nevezano za analitičku jasnoću, postoji potreba za jedinstvom, počev od Francuske, gde bi građani odbacili svoju političku klasu ako njeni pripadnici nastave da se ponašaju svađalački na tako očiglednoj istorijskoj prekretnici.

Jedinstvo se mora uspostaviti i u okviru Evrope. Više puta nam je rečeno da je Evropa usred krize identiteta i da joj je potreban neki novi projekat. E pa Evropa je sada pronašla jedan takav. Biti Evropljanin znači suprotstaviti se zajedno biču varvarstva, braniti naše vrednosti, naš način života i i naš način suživota, uprkos našim različitostima.

Jedinstvo se zahteva i od zapadnog sveta kao celine. Izjava predsednika Baraka Obame koju je dao nakon napada u Parizu ukazuje da ono što ujedinjuje Evropu i Sjedinjene Države jeste mnogo značajnije od onoga što ih razdvaja. U istom smo sosu, suočeni sa istim neprijateljem. A taj osećaj jedinstva mora da prevazilazi okvire evropskog i zapadnog sveta jer Islamska država preti državama kao što su Iran i Rusija, a da ne pominjemo Tursku, isto koliko i Zapadu, ako ne i više.

Naravno, moramo da budemo realisti. Našim ujedinjenjem okolnosti sa ovim zemljama nećemo prevazići sve probleme koji postoje između njih i nas. Zato pored jasnoće i jedinstva potrebna nam je čvrstina, i prilikom suočavanja sa opasnošću ISIS-a i prilikom odbrane naših vrednosti, naročito poštovanja vladavine prava.

Islamska država od nas očekuje kombinaciju kukavičluka i preterivanja. Njena najveća ambicija jeste da izazove sukob civilizacija između zapadnog i muslimanskog sveta. Ne smemo da pokleknemo pod tom strategijom.

Ali jasnoća je na prvom mestu. Kada se Pariz napadne, kao što je to bio slučaj u petak, mora da se govori o ratu. Niko ne želi da ponovi grešku Sjedinjenih Država iz vremena Džordža Buša; već da iskoristi te greške kao alibi za izbegavanje sukobljavanja sa svetom jer bi to bila samo greška drugačije vrste. Odgovor Evrope mora da bude čvrst, ali ne sme da odstupa od vladavine prava. Mi smo, najzad, umešani u političku bitku sa Islamskom državom u kojoj naša ljubav prema životu mora da odnese prevagu nad njenom ljubavlju prema smrti.

Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, visoki savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove (IFRI) i gostujući profesor na Kraljevom koledžu u Londonu

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org

close
Mi smo u ratu 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.