Mutacija vakcinalnog aparthejda

Reakcija na afričke zemlje bila je brza i oštra, kao da bi zabrana ulaska u region na neki način mogla da zaštiti ostatak sveta. Nije, a zatvaranje granica neće funkcionisati kada se pojavi sledeća zastrašujuća varijanta. Globalna nepravda je, ispostavilo se, veoma loša za javno zdravlje.

Iako je više od polovine svetske populacije sada vakcinisano protiv kovid 19, samo osam odsto ljudi koji žive u zemljama sa nižim prihodima primilo je dozu vakcine, u poređenju sa 48 odsto u zemljama sa nižim srednjim prihodima i mnogo većim stopama u onim sa visokim prihodima.

Od novembra, SAD su dale više nego dvostruko više doza nego što su date u celoj Africi.

Ovakav disparitet nije slučajnost, već direktan rezultat nacionalističke politike i gomilanja vakcina od strane bogatih zemalja.

Čak i pre nego što su vakcine postale dostupne, mnogi stručnjaci, uključujući generalnog direktora Svetske zdravstvene organizacije Tedrosa Adhanoma Gebrejezusa, upozoravali su na posledice vakcinalnog nacionalizma.

Uprkos tome, bogate zemlje su monopolizovale zalihe vakcina, u nekim slučajevima kupujući dovoljne doze za vakcinaciju svoje populacije devet puta.

Ovog leta izgledalo je kao da se plima okreće. U junu, članovi G7 su se obavezali da će donirati viškove vakcina zemljama sa niskim i nižim srednjim prihodima direktno ili preko Kovaks, mehanizama za globalni pristup vakcinama.

Kako je sve više i više ljudi u bogatim zemljama vakcinisano, postojala je nada da bi nacionalizam i gomilanje vakcina mogli da prestanu i da bi doze konačno mogle da dođu do zemalja kojima su očajnički potrebne. Ali postalo je jasno da vakcinalni nacionalizam nije okončan. Umesto toga, mutirao je.

Bogate zemlje poput SAD počele su da insistiraju na davanju buster doza vakcina čak i pre nego što su postojali dokazi njihove efikasnosti.

U stvari, neposredno pre nego što je SZO pozvala na moratorijum na buster doze dok vakcine ne stignu do onih kojima su najpotrebnije, SAD su potpisale ugovor o kupovini 200 miliona doza vakcine Fajzer-BioNTech. U to vreme, američka administracija za hranu i lekove nije čak ni odobrila upotrebu treće doze.

Ali treće doze u razvijenim zemljama nisu jedini razlog zašto zemljama sa niskim i srednjim prihodima nedostaju vakcine.

Kanada, Španija i Nemačka, između ostalih, obećale su pre nekoliko meseci da će donirati milione vakcina protiv kovid 19 direktno zemljama sa niskim i srednjim prihodima, kao i Kovaksu. Ipak, nedavni podaci pokazuju da mnoge vlade nisu uspele da ispune ove obaveze.

Na primer, Ujedinjeno Kraljevstvo se obavezalo da će donirati više od 70 miliona doza, ali je isporučilo manje od sedam odsto.

Farmaceutske kompanije i bogate vlade su brzo optužile nizak stepen prihvatanja vakcina u siromašnim zemljama, neodlučnost u vezi sa vakcinom i nerazvijene sisteme zdravstvene zaštite.

Na brifingu za medije Međunarodnih federacija farmaceutskih proizvođača i udruženja, izvršni direktor kompanije Fajzer Albert Burla rekao je da je nivo neodlučnosti u vezi sa vakcinom u podsaharskoj Africi „mnogo, mnogo veći od procenta neodlučnosti u Evropi ili u SAD ili Japan”, mada dokazi pokazuju da je otpor prema vakcinaciji manji u Africi nego u mnogim bogatim zemljama.

Njegov pokušaj da odbaci krivicu za nisku pokrivenost vakcinama bio je pokušaj da se opravda profiterstvo kompanije Pfizer.

Od samog početka, kompanija je dala prioritet profitabilnim poslovima sa bogatim zemljama u odnosu na deljenje svoje tehnologije vakcina sa afričkim proizvođačima.

AstraZeneca, jedna od retkih farmaceutskih kompanija koja je napravila aranžmane za pravičan pristup svojoj vakcini kroz licencni aranžman sa Institutom za serum Indije, nedavno je najavila da će početi da povećava cenu doza sa ciljem da ostvari profit. Ova odluka odražava zabrinjavajuće pogrešnu percepciju da je pandemija gotova.

Bogate zemlje takođe promovišu narativ da afričkim vladama nedostaju infrastruktura i kapacitet da administriraju doze koje su obezbedile.

Ova kritika ignoriše uslove pod kojima su doze stigle. Donacije su se često pojavljivale bez prethodnog obaveštenja, mnoge blizu isteka. Bez informacija o vrsti, količini i stanju vakcina koje stižu, zdravstveni službenici nisu u mogućnosti da izvrše pripreme da ih isporuče na vreme.

Vredi napomenuti da su, uprkos ovim izazovima, afričke zemlje uspele da daju 62 odsto doza koje su primile.
Niska vakcinacija u Africi je direktan rezultat gomilanja vakcina u bogatim zemljama i nacionalističke politike.

A napore da se ispravi ova nejednakost blokirale su iste vlade koje imaju višak vakcina. Na primer, odricanje od prava intelektualne svojine za vakcine protiv kovida 19 je ključni mehanizam za povećanje njihove dostupnosti.

Ali dok su Južna Afrika i Indija podnele zahtev za izuzeće od Svetske trgovinske organizacije pre više od godinu dana, aplikaciju su više puta blokirale zemlje poput Francuske, Nemačke, Španije i Kanade.

Jasno je da razlike u pristupu vakcinama nisu slučajnost sudbine, već rezultat zajedničkih napora bogatih zemalja da zalihe vakcina zadrže unutar svojih granica i farmaceutskih kompanija da povećaju svoj profit.

Vreme je da vlade bogatih zemalja i farmaceutske kompanije čiji su interesi služe da ravnopravno podele doze vakcine. Dok svi ne budu imali pristup vakcini protiv kovid 19, niko nije bezbedan.

Autorka je advokatica za javno zdravlje na Univerzitetu KvaZulu-Natal, članica Afričke alijanse za isporuku vakcina i partnerstva za proizvodnju afričkih vakcina.