Putinov novi neprijatelj na kapiji?

Po Putinovom tumačenju, sovjetska odbrambena borba protiv Hitlerovog napada definiše savremenu Rusiju i prikazuje njegovu vladavinu kao nastavak stalne borbe protiv spoljašnjih pretnji, ukazuje u tekstu za Centar za evropske analize Niko Lange, viši saradnik na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u Berlinu i Minhenu i predavač na Katedri za vojnu istoriju na Univerzitetu u Potsdamu i na nemačkoj Hertie School of Governance.

Baš kao i 1941. Putinova Rusija sebe opisuje kao zemlju koja je neprekidno ugrožena od strane neprijatelja koji od jutra do mraka rade na tome da joj naude.

Svaki negativan razvoj događaja i svaki neuspeh u Putinovoj Rusiji, stoga, tumači se kao posledica spoljnih uticaja.

Svaka kritika Putina je šapatom izrečena i usmerena od strane neprijateljskih agenata. Ljubomorne i neprijateljski nastrojene sile zavide Rusiji na njenim mnogobrojnim kvalitetima i blagodetima i žele da je izbrišu sa mape.

Putin produžava Veliki otadžbinski rat i pobedu nad hitlerovskim ekspanzionizmom u novu borbu protiv onoga što on naziva fašizmom.

Taj novi fašizam, međutim, nema veze s našim razumevanjem tog pojma. Štaviše, njegove karakteristike zapanjujuće podsećaju na sam Putinov režim, što sugeriše da je njegovo tumačenje te reči zapravo njena potpuna suprotnost.

Na kraju krajeva, fašizam se temelji na „ekstremnom militarističkom nacionalizmu, preziru prema izbornoj demokratiji i političkom i kulturnom liberalizmu, verovanju u prirodnu društvenu hijerarhiju i vlast elita“, privredi koju preuzima država i prisilnom potčinjavanju pojedinca državi.

Putinovo korišćenje reči fašista, dakle, nije ništa drugo do etiketa za one koje prezire i korisno podsećanje na retoriku komunističkog režima iz ratnog doba. U toj dvorani ogledala, Putin je vrhovni antifašista, dok su njegovi protivnici fašisti po uzoru na Hitlera.

Simbolika i jezik Velikog otadžbinskog rata takođe se koriste za slavljenje tipično ruskog kulta smrti i žrtvovanja.

Što je više žrtava u njegovim redovima, to je konačna pobeda vrednija i dragocenija. Po tom sumornom standardu, skoro milion poginulih i ranjenih ruskih vojnika u njegovoj sveobuhvatnoj invaziji na Ukrajinu predstavlja dostignuće, a ne nacionalnu sramotu.

Svojom pogubnom ideologijom, Putin prisvaja odbranu i žrtve Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu isključivo za Rusiju, ne ostavljajući prostor za priznanje drugih naroda koji su učestvovali u borbama i pobedama.

Istorijski gledano, međutim, i druge nacije su se borile i dale ogromne doprinose, uključujući vojske od miliona ljudi i nebrojene količine oružja koje su dostavljene Sovjetskom Savezu.

Što se tiče sovjetskih žrtava (koje su možda dosegle 50 miliona), većina ih je bila sa prostora današnje Ukrajine i Belorusije.

Mnogi Ukrajinci, Belorusi, Kazahstanci, Uzbeci, Turkmeni, Kirgizi, Tadžici, Gruzini, Jermeni, Jevreji, Tatari i drugi borili su se u Crvenoj armiji tokom Drugog svetskog rata.

Ideološko prisvajanje tih žrtava isključivo od strane Rusa i Rusije nije samo istorijski pogrešno, već i pomalo nepristojno.

Najpodmukliji deo Putinove ideologije jeste instrumentalizacija odbrane kako bi se opravdao napad.

Pošto je Sovjetski Savez toliko teško stradao tokom rata (delimično i zbog Staljinove nesposobnosti — sovjetska obaveštajna služba je čak 47 puta upozorila na napad u 10 dana pre njegovog početka), zaključeno je da se bilo koji budući sukob mora voditi van sovjetske teritorije.

Taj zaključak, star 80 godina, danas je Putinova ključna karta, koju koristi kada god mu to odgovara. Tvrdeći da je napad na Rusiju neizbežan, on može svaki napad na susedne zemlje predstaviti kao „odbranu“.

Ipak, ovakva strategija nosi sa sobom rizike i visoku cenu. Preraspodeljujući ideologiju Velikog otadžbinskog rata za sopstvene potrebe u 21. veku, Putin je svoju imperijalnu agresiju protiv Ukrajine pretvorio u egzistencijalno pitanje.

Ili Rusija pobeđuje i potčinjava Ukrajinu, ili je, navodno, njeno postojanje ugroženo. A ako rat ide loše — obični Rusi znaju da je kriv samo jedan čovek.

Laž u samoj srži Putinovog rata agresije protiv Ukrajine jeste da bi Rusija mogla nestati 2025. od ruke neprijatelja koji nije uspeo 1941.

Prosta istina? Da se Rusija povuče, zemlja bi mogla da nastavi da živi normalno, mirno i bez uznemiravanja – iako možda sa nekim drugim u Kremlju.