Pre dve godine formirana je linija razdvajanja na istoku Ukrajine između područja pod kontrolom Kijeva i onog na kome su separatisti.
Na tom području ima mnogo Rusa. Kako žive oni na području pod kontrolom Kijeva?
Ratno područje udaljeno je više od 200 kilometara, ali rat se oseća čim se napusti grad Harkov u istočnoj Ukrajini. Magistrala M-03 puna rupa, postala je vojni put. Nailazimo na vozila koja vuku topove ili konvoje cisterni koje voze gorivo ka istoku. Na plakatima uz put reklamira se ili ukrajinska vojska ili putovanja autobusom u Moskvu. Najkasnije kod grada Slavjanska vide se tragovi rata: minirani most podseća da su tu vođene borbe. Pre dve godine Ukrajina je s proruskim separatistima iz Donjecka i Luganska potpisala prvi sporazum o prekidu vatre (Minsk 1). Iako je trajao samo nekoliko dana, tada je utvrđena linija razdvajanja koja je uglavnom i danas na snazi.
Nepoverenje prema Kijevu
Ta linija prolazi kroz krajeve u kojima živi veoma mnogo Rusa – više od trećine stanovništva. Kako žive oni Rusi koji su ostali na strani pod kontrolom ukrajinskih vlasti?
Potraga za odgovorima vodi nas u Severodonjeck. Taj industrijski grad sa oko 130.000 stanovnika, postao je u septembru 2014. privremeni glavni grad dela pokrajine Lugansk, koji je pod ukrajinskom vlašću. Nastao je 1950-ih godina, kad je Sovjetski Savez tu izgradio snažnu hemijsku industriju. Severodonjeck je sa svojom fabrikom AZOT jedan od najvećih centara hemijske industrije u Ukrajini Panoramom grada dominiraju visoki dimnjaci hemijske fabrike AZOT. To je najveće preduzeće u Severodonjecku koje je pre rata proizvodilo uglavnom đubrivo za poljoprivredu. Sada ne radi.
Grad je u novije vreme postao poznat kao uporište separatista. Tokom prozapadne „Narandžaste revolucije“ krajem 2004. godine, u tom gradu su se okupili proruski političari sa istoka i juga zemlje. Na kongresu koji su održali zapretili su Kijevu otcepljenjem. Deset godina kasnije, taj grad pripadao je takozvanoj „Luganskoj Narodnoj Republici“, ali separatisti su pobegli pred ukrajinskom vojskom. Borbi u gradu nije bilo.
Ruski jezik dominantan
Od tada se u gradu vide isključivo ukrajinske zastave, ali raspoloženje među ljudima nije tako jednoobrazno. Izgleda da mnogi ne veruju novoj vladi ili smatraju da ih Kijev ignoriše. To se vidi u privatnim razgovorima, dok mikrofon nije uključen.
Jedna starija žena koja je u vreme Sovjetskog Saveza došla iz Sibira u Severodonjeck, ljutito priča da su 2014. godine ukrajinski vojnici u nju uperili oružje. Za nju je za sukob kriv Kijev, a ne Moskva. Ovde mnogi tako misle, procenjuje jedan lokalni političar. Više od polovine stanovništva naklonjeno je Rusima. Na više izbora najviše glasova dobijao je „Opozicioni blok“, a to je stranka nastala nakon raspada proruske Stranke regiona.
Da li su Rusi u istočnoj Ukrajini ugroženi, kako se čuje iz Moskve? Da li su podvrgnuti prisilnoj ukrajinizaciji? Čini se da je baš suprotno – odnosno da je zaštita potrebna ukrajinskom jeziku. Na ulicama u Severodonjecku čuje se gotovo isključivo ruski. Od 21 škole, u osam se nastava održava samo na ruskom. Jedna od njih je škola broj 18.
„Bilo je predloga da se u našoj školi organizuju ukrajinski razredi“, kaže direktorka Natalija Fomenko. Ali inicijativa je propala zbog slabog interesovanja roditelja. „Nije bilo više od tri do pet zahteva.“ Fomenko u razgovoru stalno prelazi na ukrajinski jezik – i čini se da se pritom dobro oseća. „Nikad s tim nisam imala problema, niko me nije progonio“, kaže direktorka i učiteljica ruskog Fomenko.
A onda priča o jednom slučaju koji je, čini se, tipičan za sadašnju Ukrajinu. Jedna proukrajinska nevladina organizacija htela je da neformalno proveri njenu školu. „Neko im je rekao da sam separatistkinja.“ Došle su dve žene da razgovaraju sa učenicima 11. razreda. „Bilo mi je neprijatno, jer su među učenicima bili i neki koji su pobegli iz Donjecka i Luganska, a znala sam kako se oni osećaju“, kaže direktorka. Briga je bila nepotrebna – žene su joj se zahvalile za „odličan vaspitni rad“.
MUZIKA KAO KULTURNI MOST
Na uglednoj severodonjeckoj Stručnoj muzičkoj školi, koja nosi ime poznatog sovjetskog kompozitora Sergeja Prokofjeva, intenzivno se može doživeti ruska kultura. Na zidovima vise portreti ruskih i sovjetskih muzičkih velikana. Ali, ima i ukrajinskih. Tu se neguju oba jezika i obe kulture, tvrdi zamenica direktora Natalija Jurčenko. Nastavnice Olha Bulekova (levo) i Natalija Jurčenko svoju školu doživljavaju kao „apolitično ostrvo“
Većina učitelja podučava na ruskom, pored svega muzičke predmete. „Jedino se predmet bandura (ukrajinski žičani instrument) predaje na ukrajinskom“, kaže Jurčenkova. Od oko 160 učenika muzičke škole, samo jedna devojka i kod kuće govori ukrajinski. „Teško je reći koja kultura nam je bliža“, kaže Olha Bulekova, koja predaje istoriju i filozofiju – na ukrajinskom.
A kad se radi o ratu na istoku Ukrajine, obe učiteljice postaju zamišljene. Da li je Rusija agresor? „Teško je to razumeti“, kaže Jurčenkova. Stručna muzička škola je „apolitično ostrvo“, koje se suprotstavila ratu, dodaje Bulekova.
„Ovamo može da dođete, duboko da udahnete i sve da zaboravite. Napolju se čula grmljavina topova, a mi smo imali državne ispite“, priseća se učiteljica. I grad koji živi u senci rata od toga je profitirao. Još nikad severodonjecka Stručna muzička škola nije priređivala toliko koncerata za građane kao u protekle dve godine, kaže Bulekova. Ulaznice su uvek bile rasprodate.
(Oprema redakcija Danasa, foto Dojče vele/R. Gončarenko)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
