Kakvo nasleđe ostavlja papa Franja?

Papa je, sredinom februara, ušao u direktan sukob sa novom administracijom Sjedinjenih Država, oštro osudivši planove predsednika Donalda Trampa da deportuje milione nedokumentovanih migranata kao „narušavanje dostojanstva“, i optužio potpredsednika Džej-Dija Vensa za pogrešnu upotrebu jednog opskurnog teološkog pojma, piše u analizi Politico.

Naime, potpredsednik pozvao se na tomistički koncept ordo amoris (red ljubavi) kako bi opravdao migracionu politiku predsednika Donalda Trampa: „Čovek mora voleti svoju porodicu, zatim svog suseda, zatim svoju zajednicu, svoje sugrađane, i tek nakon svega toga može da se usmeri na ostatak sveta“.

Vašington je odgovorio predvidivo burno, ali Sveta stolica nije odstupila.

Bio je to klasični potez Franje: impulsivan, instinktivno zaštitnički nastrojen prema siromašnima i nemoćnima, i na sreću lišen teološkog žargona. Ali to je takođe pokazalo papinu spremnost da odbaci diplomatsku pristojnost i zauzme glasnu poziciju u vremenu sve veće fragmentacije.

Franja, koji je preminuo na Uskršnji ponedeljak u 88. godini, ostavlja za sobom složeno nasleđe. Izabran je 2013. sa mandatom da očisti Crkvu, nakon što je njegov prethodnik, Benedikt XVI, iznenada podneo ostavku usled skandala „Vatiliks“.

Prvi papa iz Latinske Amerike i prvi isusovac na toj poziciji, bio je i prvi koji je uzeo ime Franja, po Franji Asiškom, borcu za siromašne iz 13. veka.

Ipak, napušta instituciju koja, iako se spolja zalaže za obespravljene i marginalizovane, nije učinila dovoljno da se suoči sa sopstvenim propustima od svešteničkog zlostavljanja do zloupotrebe vatikanskih finansija.

Horhe Mario Bergoljo rođen je 1936. u Buenos Ajresu, kao dete italijanskih migranata Maria, železničkog radnika, i Ređine, domaćice.

Navodno bistar, nestašan i zaljubljenik u fudbal, radio je povremeno kao izbacivač u noćnim klubovima i čistač, pre nego što je studirao hemiju i radio kao laborant u prehrambenoj laboratoriji.

Teški oblik upale pluća doveo je do uklanjanja dela jednog plućnog krila 1957. godine. Ubrzo nakon toga, pridružio se isusovcima, navodno inspirisan susretom sa lokalnim sveštenikom.

Bergoljo je u početku imao poteškoće da pomiri svoju duhovnu vokaciju sa građanskim sklonostima, kasnije priznajući da ga je „zaslepila“ mlada žena koju je upoznao dok je bio u bogosloviji.

Ipak, brzo je napredovao u hijerarhiji argentinske crkve, stekavši reputaciju velikodušnog čoveka i nadimak „biskup favela“, jer je udvostručio broj sveštenika u siromašnim četvrtima Buenos Ajresa.

Ipak, bio je već tada bio ličnost koja izaziva podele: tokom krvavog „prljavog rata“ vojne hunte protiv njenih protivnika 1970-ih, Bergoljo, tadašnji vođa moćnog reda isusovaca u Argentini, bio je optužen za saučesništvo u ćutanju kada je vojska otela disidentske sveštenike koji su bili pod njegovom nadležnošću. Drugi, međutim, tvrde da je pokušao da ih zaštiti.

U večnom gradu

Franja je usvojio prepoznatljivu ličnost poniznosti i jednostavnosti kada ga je papa Jovan Pavle II imenovao za kardinala 2001. godine, stekavši ugled jer se klonio svešteničkog luksuza, živeo skromno i koristio javni prevoz.

Nakon što je Benedikt XVI odstupio, Franja je delovao kao oličenje reformističkih ideala crkve očajnički željne promena, postavši prvi papa van Evrope još od sirijskog pape Grigorija III u 8. veku.

Njegov pontifikat označio je raskid sa distanciranim, akademskim stilom Benedikta. Pokrenuo je inicijativu da crkva više liči na „poljsku bolnicu“, stavljajući akcenat na potrebe i umanjujući važnost pitanja seksualnosti.

„Ko sam ja da sudim?“, rekao je čuvenu rečenicu novinarima 2013. kada su ga pitali da li homoseksualac može postati sveštenik.

Ta poruka, izrečena sa karakterističnim šarmom i dozom ironije, označila je početak Franjinog višegodišnjeg pokušaja da ostvari progresivne ambicije Drugog vatikanskog koncila – globalne crkvene konsultacije iz 1960-ih koja je imala za cilj da crkvu uskladi sa liberalnim revolucijama tog doba.

Od samog početka, Franja je prenosio poruku tolerancije, branio migrante i oštro kritikovao prekomerni kapitalizam, pokušavajući istovremeno da izbalansira tu agendu sa konzervativizmom brzo rastućih katoličkih zajednica u Africi, Aziji i Latinskoj Americi.

Do određene mere, uspeo je da načne hiljadugodišnju strukturu crkve, otvarajući visoke vatikanske funkcije za žene i laike.

Ipak, u najvećoj meri, ti haotični napori samo su iznervirali konzervativce i razočarali liberale. Na primer, zadržao je zabranu da žene postanu sveštenici i bio je primoran da ublaži istorijsku izjavu o blagosiljanju istopolnih parova pod pritiskom ogorčenih afričkih biskupa.

Franja je takođe izazivao podele i na međunarodnoj sceni. Zadobio je divljenje vernika iz globalnog juga, dok je naišao na kritike pristalica sa Zapada zbog svojih hitnih poziva na mir u Ukrajini, ćutanja o kineskom ugnjetavanju verskih manjina i oštrih osuda izraelske invazije na Gazu – što odražava složen pogled na svet oblikovan u levičarskoj, peronističkoj Argentini.

Njegov stil vođenja, takođe, je znao da bude nepredvidiv – umeo je da otkazuje planove nakon novinarskih curenja informacija i da odustane od obećanja.

Sve to doprinelo je razvoju sve radikalnijeg konzervativnog krila naročito u Sjedinjenim Američkim Državama.

De fakto vođa opozicije Franji bio je arhikonzervativni kardinal Rejmond Berk, poznat po tome što je nosio smešno razmetljive biskupske kostime, dok je žalio da je Katolička crkva „previše feminizovana“ i da nedostatak sveštenika pripisuje uvođenju oltarskih devojaka.

Burk se više puta sukobljavao sa Franjom zbog njegovog navodnog buđenja, a jedna posebno bizarna svađa se razvila oko navodne isporuke kondoma Mjanmaru od strane Malteškog reda.

Burkeovi napadi nastavili su se bez prestanka godinama. On je osporio pontifikovo nastojanje da ukine crkvenu zabranu pričešća za razvedene koji se ponovo venčaavaju, i fulminirao zbog njegovog gušenja latinske mise. Papa je odgovorio tiho marginalizovavši Burka, na kraju mu ukinuvši pravo na subvencionisani stan u Vatikanu.

Uistinu, Franja nije bio neko ko se povlači, a njegov dobroćudni, „stričevski“ imidž krio je sposobnost da protivnike navede da se međusobno sukobe i uhvati ih nespremne. Na jednostavnijem nivou, znao je i da ih vređa — čak je izjavio da su njegovi nadmeni konzervativni kritičari mentalno nestabilni.

Njegovi konzervativni protivnici, u međuvremenu, koristili su Benedikta kao simbol svojih vrednosti dok je još bio živ. Tvrdili su da je presto Svetog Petra prazan pod Franjinim vođstvom, a neki su ga čak nazivali i „antihristom“.

Pomogle su im i Franjine lične greške, uključujući neujednačene napore da očisti vatikanske finansije. Godine 2017. smenjen je glavni revizor pod nejasnim okolnostima, što je dovelo do neuspešne investicije u londonsku nekretninu i, kasnije, do osude i zatvaranja bivšeg kardinala Anđela Bečua.

Papa se privatno sastao s Bečuom dok je suđenje još trajalo, što je izazvalo sumnje u njegovo rasuđivanje.

Njegovo postupanje u slučajevima optužbi za zlostavljanje protiv najbližih saradnika izazvalo je slične kontroverze. Papa je viđen kao neko ko štiti, pa čak i unapređuje bliske prijatelje optužene za ozbilne seksualne prestupe.

Među njima je i isusovac i umetnik mozaika Marko Rupnik, čija su umetnička dela ponovo naručena od strane Vatikana čak i nakon što su se pojavile optužbe za silovanje.

S jedne strane, Franja je tokom godina dramatično promenio geografsku sliku crkvene elite, imenovavši 110 od 138 kardinala koji će imati pravo glasa prilikom izbora njegovog naslednika – mnogi od njih dolaze izvan Evrope.

Ipak, poznavaoci prilika u Rimu upozoravaju da to nije garancija njihove podrške njegovoj viziji, jer savezništva u Vatikanu retko prežive promenu pontifikata.

Uprkos svemu, veći deo drame njegovog pontifikata bio je unutar elitnih krugova: na dan smrti, uživao je podršku među 1,4 milijarde vernika širom sveta kakvu bi većina političara mogla samo da sanja.