„Ukrajina će biti kažnjena strana, a Rusija nagrađena za svoje divljaštvo“: Politico analizira Trampov mirovni plan

Njegova administracija kao da se nada da će se ove nedelje nešto promeniti. Ali ako SAD uspeju da izdejstvuju prekid vatre, trebalo bi da postoje ozbiljne sumnje da će to biti poslednja reč o revanšizmu ruskog predsednika Vladimira Putina.

„Blizu smo, ali nismo dovoljno blizu“, rekao je ovog vikenda američki državni sekretar Marko Rubio, ističući da je Trampova administracija spremna da „odšeta“ ako ne dođe do pomaka – pretnju koju je uputio i njegov šef.

Ipak, ton Vašingtona ostaje optimističan nakon Trampove 15-minutnog razgovora sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim na marginama sahrane pape Franje. Bio je to prvi put da su se sreli od njihove svađe u Ovalnoj kancelariji u februaru.

Obojica lidera su rekli da je susret bio produktivan, a Zelenski ga je pozdravio kao potencijalno „istorijski“. U međuvremenu, Vašington je prošlonedeljni sastanak Putina i Trampovog specijalnog izaslanika za Bliski istok Stiva Vitkofa opisao kao produktivan.

Ali frustracija američkog predsednika raste.

Otkako je preuzeo dužnost, maltretirao je Zelenskog, okrivljujući ga za rat, dok se mnogo lepše igrao sa mnogo manje ranjivim ruskim liderom koji je zapravo započeo sukob.

Vitkof je, sa svoje strane, rado ponavljao reči Kremlja i postao liričan o Putinu koji se moli za Trampa nakon što je saznao za pokušaj atentata na njegov život prošlog jula.

Međutim, Tramp je prošle nedelje izrekao retku javnu ukor Putina, posle najsmrtonosnijeg ruskog napada na prestonicu Ukrajine od prošlog leta.

„Vladimire, STANI!“ objavio je američki predsednik na svojoj društvenoj mreži Truth Social, rekavši da „nije zadovoljan“ napadom.

Zatim je zapretio Rusiji sankcijama nakon sastanka sa Zelenskim u bazilici Svetog Petra.

Da li je ova retka kritika i ekonomska pretnja odgovorna za neku vrstu promene u Moskvi? Da li je to razlog zašto Tramp i njegovi saradnici veruju da su bliže postizanju dogovora? Ili je Zelenski taj koji popušta?

Bez obzira na sve, zdrava doza skepticizma je i dalje neophodna. Ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, delovao je kao da je učvrstio stav Moskve o anektiranim teritorijama u istočnoj Ukrajini u intervjuu ovog vikenda. Takođe, već smo čuli optimističke tvrdnje iz administracije Trampa o blizini dogovora.

Dalja opreznost je takođe preporučljiva, jer su šire konture dogovora zapravo ostale gotovo iste: i dalje uključuju to da Ukrajina nikada ne pristupi NATO-u, što efektivno znači da se Ukrajina odriče velikog dela teritorije koju je Rusija okupirala, priznanje Krimskog poluostrva od strane SAD-a i ukidanje sankcija Rusiji.

Stav SAD je da će zauzvrat Ukrajini dati „snažne bezbednosne garancije“ od evropskih zemalja i drugih prijateljskih država koje će delovati kao garanti, ali detalji o tome su mutni.

I pored dublje energetske i ekonomske saradnje između SAD i Rusije, Kijev će morati da potpiše sporazum o mineralima koji SAD daje polovinu prihoda od svojih prirodnih resursa, dok će nuklearna elektrana Zaporožje – koju kontroliše Kijev, ali kojom upravljaju SAD – morati da snabdeva strujom i Ukrajinu i Rusiju.

Nema sumnje da je ovaj dogovor užasan za Ukrajinu. Krvoproliće možda bude zaustavljeno, ali ne samo da će Kijev izaći iz ovog brutalnog rata razjedinjen, već neće imati ni verodostojnu bezbednosnu agranciju jer Vašington odbija da podrži Evropu.

Neće biti odgovornosti za dokumentovane ruske ratne zločine, niti će, koliko mi znamo, biti bilo kakve jasne naknade od Moskve za štetu koju je nanela. (Iako je ovo uključeno u tekst, nema objašnjenja odakle će novac doći – niti koja suma je u pitanju)

Ovo nije „mir kroz snagu“ strategija koju je Trampov sve više marginalizovani specijalni izaslanik za Ukrajinu, Kit Kelog, postavio: „Kažemo Ukrajincima:’Morate da sednete za sto, a ako ne sednete, podrška Sjedinjenih Država će nestati'“. I kažete Putinu:’On mora da sedne za sto, a ako ne sedne, daćemo Ukrajincima sve što im treba da vas ubiju na terenu'“, rekao je Kelog.

Ali samo polovina te računice je sprovedena u praksu. Ukrajina je jedina strana koja pravi ustupke. Štaviše, ovo će biti prvi put u postratnoj istoriji da će evropske granice biti promenjene silom oružja – loš presedan sam po sebi.

Međutim, Trampovi saradnici imaju pravo kada tvrde da je bilo jasno da će Ukrajina morati da ustupi neki deo teritorije. Tvrdim već dve godine da je rat za Ukrajinu neizvodljiv, i bio sam kritičan prema obećanjima Zapada da će ostati uz Ukrajinu dok se ne obnove njene granice iz 1991. godine.

Naravno, postojao je trenutak kada ovo možda nije bio slučaj – da Zapad nije odugovlačio na početku rata.

„Ruske trupe su mogle biti poražene i proterane iz Ukrajine još 2022. da je Zapad odmah zauzeo čvrst stav prema Rusiji, a Ukrajina dobila potrebnu količinu oružja“, objasnio je bivši ruski diplomata Boris Bondarev.

Ali, čim je Zapad odlučio da se plaši, mantra „dokle god bude potrebno“ je uvek bila sumnjiva, kao i česta tvrdnja da niko ne treba da tera Ukrajinu na pregovore, jer ko plaća, taj i upravlja.

Obećanje o članstvu u NATO-u takođe je bila zabluda, jer je bilo jasno da Moskva nikada ne bi dozvolila da se to desi.

Previše nade bilo je uloženog u ekonomske sankcije, za koje nikada nije bilo verovatno da će naterati Rusiju da se pokori. Takođe, rat iscrpljivanja je uvek favorizovao Rusiju, naročito jer nije bilo šanse da zapadni saveznici uđu u rat kao borci.

Ukratko, ružan dogovor je bio predvidljiv. Ako godinama smanjujete svoje vojne snage i proizvodnju oružja, ne postavljate sprovodive crvene linije i ne postavljate teška pitanja pre nego što donosite obećanja, ovo se dešava.

To znači da će Putinova divljaštva biti nagrađena, a neće biti odgovornosti za strašno ponašanje njegove vojske ili nelegalnu deportaciju u Rusiju iz okupiranih delova Ukrajine. Takođe, osovina autokrata biće ohrabrena u svojoj odlučnosti da sruši stari globalni poredak.

Još razornije, ovo znači da će Ukrajina biti kažnjena strana a ne Rusija. I bez sigurnosnih garancija koje bi podržale SAD, dogovor o primirju biće isto toliko beskoristan kao i poznati Budimpeštanski memorandum iz 1994. godine, koji je definisao granice Ukrajine i podržao njen suverenitet u zamenu za to što je zemlja odustala od svog nuklearnog arsenala iz sovjetskog doba.

Putin nije poštovao ruske obaveze iz 1994. godine, i verovatno neće poštovati ni predloženi dogovor sada.

Kao što je prošlog leta za Politico rekao bivši ministar odbrane Ukrajine Oleksij Reznikov:“Mogu potpisati dokumente, ali da li će se pridržavati tih sporazuma, to je drugo pitanje. Setite se Budimpeštanskog memoranduma. Francuski predsednik Miteran odbio je da ga potpiše i upozorio našeg predsednika (Leonida Kučmu) ‘Mladiću, prevariće vas’. Kučma mi je ispričao ovu priču. Nakon 30 godina, Rusi su upravo to učinili — prevarili su nas“.

A bez sigurnosnih garancija i strategije „čeličnog ježa“ koja bi obezbedila da Ukrajina bude teško naoružana i još opasnija za svakog ko pokuša da se igra s njom, ovde postoji još jedna prevara.

Dogovor će verovatno označiti kraj predsedničke vladavine Zelenskog i uputiti Ukrajinu u političku nestabilnost zbog ovog dogovora, jer ustupanje teritorije verovatno zahteva ustavnu izmenu i referendum.

Putin će zatim imati puno prilika da iskoristi ove političke podele, pretvarajući dogovor u samo međustanicu u njegovom revizionističkom pokušaju da pokori zemlju.