Poslednji Lenjinov spomenik u Zapadnoj Evropi 1Foto: Privatna arhiva

Ako bi se tražio zajednički imenilac koji bi povezao američki grad Sijetl sa italijanskim mestašcem Kavriago u Emilija Romanji, a pod uslovom da rešenje bude što luđe i neverovatnije, onda bi se veoma lako došlo do jednog veoma poznatog imena: Vladimir Iljič Uljanov Lenjin.

I u jednoj i u drugoj naseobini, gde prva broji preko 700 hiljada duša, a druga je sedamdeset puta manja, postoji spomenik neumrlom vođi Oktobarske revolucije.
I tako, danas u mestašcu Kavriago u neposrednoj blizini regionalnog centra Ređo Emilija, stoji i opstojava spomenik Lenjinu čoveku, proleterskom vođi, filozofu i autoru teoriju revolucije kao radikalne promene društvenih odnosa nasilnim putem. To je bista na postamentu, ukupne visine od skoro tri metra postavljena u sredini trga koji nosi njegovo ime.

Od 1970. godine kada je postavljena, postala je jedinstvena turistička atrakcija ovog mesta, koje je do tada bilo poznato jedino po tome što je tu rođena poznata italijanska pevačica lakih nota Orieta Berti.

Veza između Lenjina i Kavriaga, neverovatnim sticajem okolnosti seže sve do početaka dvadesetog veka, tačnije do 1918. godine kada je mesni odbor Socijalističke partije Italije u ovom mestu, tokom rasprave koja se ticala tadašnjih političkih aktualija, odlučio da pruži podršku partijskom listu „Avanti!“. S tim u vezi uredništvu je otposlato jedno ohrabrujuće pismo u kome se Odbor pohvalno izrazio o nastojanju Redakcije da što detaljnije izveštava o revolucionarnim procesima u Rusiji i Nemačkoj i na taj način pruži otvorenu podršku ruskim boljševicima (na čelu sa Lenjinom) i nemačkim spartakistima koje su predvodili Roza Luksemburg i Karl Libkneht.

Socijalisti iz Kavriana su na ovaj način iskazali i sopstveni stav o previranjima unutar Socijalističke partije Italije iz koje će se kasnije izdvojiti komunističko krilo. Pismo je objavljeno, a list uobičajenim kanalima stigao u Moskvu na pisaći sto upravo Vladimira Iljiča. On je, impresioniran ovom malom ali pažnje vrednom podrškom koja je, eto, stigla iz nekakve italijanske zabiti, citirao ovo pisamce u svom govoru na osnivačkoj skupštini Treće internacionale, marta 1919. Naglasio je da „čak i u takvim mestima kojih nema na geografskoj karti radnici razumeju i prihvataju ideje ruskih boljševika“.

Na lokalnim izborima u Italiji 1920. godine Socijalisti u Kavrianu odnose ubedljivu pobedu. Legenda kaže da je, prilikom brojanja glasova pronađen i jedan listić na kome je neko dopisao Lenjinovo ime i zaokružio ga pa je tako, kaže ista legenda, Vladimir Uljanov nominovan za prvog počasnog gradonačelnika Kavriaga. Jedan od značajnijih poteza nove opštinske uprave bilo je prikupljanje pomoći za žrtve gladi u Sovjetskom savezu. Uplaćeno je pet stotina lira što je tada smatrano za veoma krupnu novčanu sumu.

Veliki komendijant Slučaj, za koga tvrde da se lažno predstavlja i da kao takav ni ne postoji, nije mirovao. Lenjina i Kavriaga setio se trideset godina kasnije, u vreme Drugog svetskog rata kada je jedna jedinica italijanske fašističke soldateske, angažovana na istočnom frontu, pelješeći sve što im se našlo pod rukom, u ukrajinskom gradu Vorošilovu (danas Lugansk), naišla na bronzanu Lenjinovu bistu koja se nalazila ispred tamošnje Fabrike parnih lokomotiva.

Što se spomenika i varoši u kojoj se nalazio tiče, zanimljivo je znati da je bista jedna od retkih izlivenih u vreme dok je Lenjin još uvek bio živ, a mesto Lugansk je živa potvrda teorije koja kaže da se ništa značajno na ovome svetu ne može oposliti bez da i Srbi daju svoj doprinos. Ova ukrajinska varoš je nastala iz naseobine Kameni Brod koja je osnovana 1740. godine i bila središtem Treće čete srpskog puka u okviru administrativne jedinice Slavenoserbija pod komandom velikaša Jovana Ševića.

Italijanski fašisti su zajedno sa hitlerovcima zauzeli Vorošilov – Lugansk 1942. godine i, budući da su bili veoma osetljivi na sve ono što je moglo da se unovči, pokupili i Lenjinovu bronzanu bistu. Ona je posle niza peripetija transportovana u Italiju, a poslednje godine rata, tamošnji partizani je pronalaze negde u Toskani pa ona, nešto kasnije, biva dostavljena Sovjetskoj ambasadi u Rimu kao znak dobre volje. Tu, u podrumu ambasade, bista čami u svojstvu inventarskog broja sve do proleća 1970. godine. Tada su članovi Komunističke partije iz Kavriaga, u sklopu manifestacija kojima je obeležena stogodišnjica Lenjinovog rođenja, odlučili da jedan od gradskih trgova nazovu njegovim imenom. O tome je obaveštena i Sovjetska ambasada u Rimu gde se neki vispren činovnik setio inventarskog broja i krupnog bronzanog predmeta koji je zauzimao sve tešnji podrumski prostor. I ideja je rođena: zašto drugovima iz Kavriaga ne bismo poklonili bistu. Rečeno – učinjeno.

Ideja opštinskih vlasti da se bista postavi na sred trga nije bila po volji baš svim žiteljima ovog mesta. Iako je Emilia Romanja važila za „najcrveniji“ deo Italije gde su prtije levice dominirale na lokalnom nivou, opozicija „komunističkoj opasnosti“ nije bila zanemarljiva. Tokom osme decenije prošlog veka Italija je u velikom političkom previranju, politički sukobi dovedeni do usijanja: ubistva, atentati, ulične tuče suprotstavljenih političkih grupacija, obeležili su ova opaka vremena i sive, „olovne godine“, (anni di piombo) kako ih naziva ovdašnja istoriografija .

Naravno da ni Lenjinova bista nije mogla da bude izuzeta iz ovih sukoba. Bilo je raznih pokušaja da je oskrnave: farbali su je „vatikanskom žutom“, mazali izmetom, šarali sprej bojama, pokušavali da je sruše, palili lomaču oko nje… Oni građani za koje je Lenjinova bista bila i politički simbol i mera njihovi životnih opredeljenja ispoljenih kroz borbu za radnička prava, za veće plate, bolji život, socijalnu pravdu, organizovali su odbranu spomenika o čemu postoje brojna lična svedočanstva već odavno urasla splet urbanih legendi.

Na kraju, opštinska vlast odlučuje da original biste skloni u predvorje mesne biblioteke, a na Trg postavi njenu kopiju. Bista je tako tokom narednih godina postala zaštitni znak Kavriaga, stecište mnogih poklonika komunističkih ideja, ali i onih posetilaca koji navraćaju samo zato da bi videli jedinog „italijanskog Lenjina“. O Trgu i bisti se brine udruženje građana Rosso 17 koje je tokom prošle godine organizovalo izradu suvenira, minijaturne makete spomenika, čijom su prodajom želeli da skupe novac za obnovu trga i uklope ga u savremene urbanističke vizure. Sve raspoložive količine, kako je izveštavala lokalna štampa, rasprodate su u rekordnom roku.

Iako je crvenilo proleterskih zastava koje su dominirale ovim delom Italije danas dosta izbledelo, čemu je doprinela i razgradnja levog političkog bloka i sve veće njegovo slabljenje, resentiment je ostao. Još uvek ima ljudi koji drže do svojih principa, ljudi koji znaju da komunistička ideja nije tek tako pala sa neba, da staljinistički teror nije njena suština, da komunizam i diktatura ne moraju nužno biti sinonimi, a da neoslobođeni rad može da završi samo kao slobodno ropstvo. Za njih je postojanje ovog Lenjinovog spomenika još jedan, istina mali dokaz, da nade još ima i da u „velikom spremanju“ koje preduzima globalistička civilizacija, zajedno sa prljavom vodom prosutom iz korita, u slivniku neće završiti i novorođenče slobode.