palestinsko dete povređeno u izraelskom bombardovanju u pojasu gazeFoto: EPA-EFE/HAITHAM IMAD

Lajan al-Baz glasno jeca u bolovima kad popusti delovanje analgetika koje prima nakon što su joj amputirane noge, posledica jednog od izraelskih napada na Gazu.

“Ne želim lažne noge”, rekla 13-godišnja Palestinka novinarima AFP-a u bolnici u Han Junisu, u južnom delu Pojasa Gaze, gde je nabavka proteza ionako gotovo nemoguća, prenosi N1.

Osiromašenoj palestinskoj teritoriji, godinama pod izraelskom blokadom, a sada i pod opsadom, ozbiljno nedostaje hrane, vode i goriva, a medicinske potrepštine su retke.

Svaki put kad Lajan otvori oči, vidi svoje zamotane patrljke.

“Želim da mi vrate noge nazad, oni to mogu”, kaže u očaju iz svog bolničkog kreveta.

Njena majka Lamija al-Baz (47) kaže da je Lajan ranjena prošle nedelje u napadu na kvart Al-Karara u Han Junisu, u sklopu izraelskog neumoljivog vojnog odgovora na krvave napade Hamasa 7. oktobra u kojima je ubijeno više od 1400 Izraelaca, većinom civila.

Prema palestinskojm ministarstvu zdravstva koje vodi Hamas, gotovo 9.500 ljudi je ubijeno u Gazi od izbijanja rata, uključujući najmanje 3.900 dece.

Četvoro od njih bili su Lajanini rođaci, ubijeni u udaru koji je 13-godišnjakinju koštao nogu, kaže njena majka.

Lamija je rekla da su dve njezine ćerke, Ihlas i Hitam i dvoje unučadi, uključujući novorođenče, ubijeni kada je u izraelskom napadu pogođena porodična kuća.

“Tela su im bila raznesena”, kaže Lamija, koja je morala da identifikuje svoje ćerke u mrtvačnici. “Identifikovala sam Hitam po minđušama, a Ihlas po nožnim prstima.”

Lajan, lica i ruku prošaranih povredama, pita: “Kako ću se vratiti u školu kad moji prijatelji mogu da hodaju, a ja ne mogu?”

Majka pokušava da je umiri: “Biću uz tebe. Sve će biti u redu. Još uvek imaš budućnost pred sobom.”

„Barem sam živa“

Na bolničkom odeljenju za opekotine u susednim krevetima leže sestre, Lama i Sara al-Aga, stare 14 i 15 godina.

Onde se leče nakon napada 12. oktobra u kojem su ubijeni Sarina sestra bliznakinja Sama i dve godine mlađi brat Jaja.

“Kad su me prebacili ovamo, zamolila sam sestre da mi pomognu da sednem i tada otkrila da mi je noga amputirana”, priseća se 14-godišnjakinja.

“Mnogo me bolelo, ali zahvalna sam Bogu što sam još živa”.

Lama nema nameru da dopusti da joj invalidnost odredi budućnost.

“Dobiću veštačku nogu i nastaviti studije kako bih mogla da ostvarim san da postanem lekarka”, kaže.

Direktor bolnice Nahed Abu Taema objašnjava da zbog velikog broja žrtava i sve manjih resursa lekarima često ne preostaje ništa drugo nego da amputiraju udove kako bi sprečili komplikacije opasne po život.

“Moramo birati između spasavanja života pacijentu ili izlaganja riziku dok pokušavamo da mu spasimo povređenu nogu”, rekao je.

Uništeni fudbalski snovi

U zelenom fudbalskom dresu Ahmad Abu Šahmah (14) hoda pomoću štaka uz ruševine zgrade u Han Junisu i prolazi dvorištem gde je igrao fudbal.

Zgrada je uništena u udaru u kojem je ubijeno šest njegovih rođaka i tetka.

“Kad sam se probudio (nakon operacije), pitao sam brata ‘gde mi je noga?’”, priseća se.

“Lagao mi je i rekao da je ovde, samo je ne mogu osetiti zbog anestetika”.

Istinu je saznao idući dan.

“Puno sam plakao. Prvo o čemu sam razmišljao bilo je da više neću moći da hodam ni igram fudbal. Upisao sam fudbalsku akademiju nedelju dana pre rata.”

Abu Šahmah navija za Barselonu, a njegovi rođaci okoreli su navijači Real Madrida.

Jedan od njih, Farid Abu Šahmah, kaže: “Kad bi mogao da vratim vreme i vratim Ahmadu nogu, odustao bih od Reala i postao navijač Barselone poput njega”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari