Ruskim vojnim napadom i aneksijom Krima, a potom i ratom u istočnoj Ukrajini, predsednik Vladimir Putin učinio je više nego jasnim da nema nameru da poštuje nepovredivost granica i prvenstvo međunarodnih pravnih normi. Vreme je da Evropljani prestanu sa njihovim „šta je babi milo“ razmišljanjem o poretku na kontinentu utvrđenom vladavinom prava. Svet, nažalost, nije takav. Mnogo je teže i vlada sila.
Ruska vojna intervencija u Siriji i izbeglička kriza Evrope podvlače ovaj zaključak. Evropa mora priznati da će, ako ne povede računa o svojim geopolitičkim interesima, krize iz njoj susednih regiona stići pre ili kasnije na njen prag.
Za razliku od Sjedinjenih Država, Evropa nije kontinentalno ostrvo okruženo okeanima. Ona predstavlja zapadni kraj ogromne evroazijske kopnene mase. Istočna Evropa, Bliski istok i Severna Afrika njene su neposredne komšije, a ovo nestabilno susedstvo predstavlja najveće bezbednosne rizike za Evropu u XXI veku.
Kako da se Evropa vlada prema Rusiji, koja ponovo vodi politiku velike sile i čini gotovo iste greške kao i Sovjetski Savez, koji se takođe oslanjao na autoritarnost kako bi pokušao da pomiri ambicije vojne supersile sa realnošću umereno razvijene i jedva modernizovane ekonomije?
Rusija je sused Evrope, što znači da je modus vivendi suštinski važan. Istovremeno, geopolitičke ambicije Rusiju čine stalnom pretnjom evropskoj bezbednosti. Iz tog razloga, snažna prekoatlantska veza za Evropu ostaje neophodna, kao i obnova njenih sopstvenih kapaciteta za odvraćanje.
Kratkoročno, odnosima sa Rusijom verovatno će dominirati napori da se okonča rat u istočnoj Ukrajini, osigura NATO teritorija na istoku i spreči širenje krize na jugozapad i Balkan. Međutim, iza tekuće krize pojavljuje se fundamentalni strateški izazov.
Politika Evrope prema Kini – svetskoj sili XXI veka u najavi – zasnovana je na nerealnoj i nekonzistentnoj kombinaciji brige za ljudska prava i profita korporacija. I ovde Evropa mora da pokaže mnogo više svesti o geopolitičkim rizicima i sopstvenim najboljim interesima.
Kina, koja se nalazi na istočnom kraju Evroazije, namerava da ponovo otvori kontinentalni Put svile kroz Središnju Aziju i Rusiju u pravcu Evrope. Pragmatično objašnjenje za ovaj džinovski strateški projekat (investiciona vrednost oko tri biliona dolara) je u potrebi da se razvija zapadna Kina koja je do sada imala malo koristi od ekonomskih uspeha priobalnih regiona. Međutim, u stvarnosti je ovaj projekat od najveće važnosti pretežno u geopolitičkom kontekstu: Kina, kopnena sila, želi da izazove potencijal ekonomskog i političkog uticaja SAD – koja je pomorska sila – u Evroaziji.
U praktičnom smislu, kineski projekat Put svile će stvoriti stratešku alternativu prekoatlantskim strukturama Zapada, uz Rusiju koja će ili prihvatiti ulogu stalnog mlađeg partnera ili reskirati ozbiljan sukob s Kinom u Središnjoj Aziji. Ali opredeljenje za Istok ili za Zapad nije u interesu Evrope. Naprotiv, takvo opredeljivanje iskidalo bi Evropu politički i ekonomski. Evropa, koja je u normativnom i ekonomskom smislu najtešnje povezana sa Amerikom, treba prekoatlantske bezbednosne garancije.
Zbog toga u držanju prema Rusiji Evropska unija treba da zauzme kurs dosledne privrženosti svojim principima i NATO. Ipak, njoj istovremeno trebaju dobri odnosi s Kinom i ne može da blokira projekat Put svile. Dakle, kada je o Kini reč, Evropa mora biti jasna u pogledu svojih interesa, što će zahtevati visok stepen jedinstva.
U međuvremenu, izbeglička kriza naglašava najveći značaj koje za Evropu ima Balkansko poluostrvo (uključujući i Grčku), koje je kopneni most ka Bliskom istoku i Srednjem istoku. Turska je čak i značajnija za evropske interese u tom kontekstu. Evropski lideri su napravili ozbiljnu grešku u računici na početku pregovora o pristupanju Turske EU, verujući da će bliske veze (s Turskom) bliskoistočne sukobe učiniti evropskim problemom. Kako sadašnje iskustvo pokazuje, u odsustvu čvrstih veza s Turskom, uticaj Evrope u regionu i dalje od njega – od Crnog mora do Središnje Azije – praktično je nula.
Unutrašnji razvoj u Turskoj pod predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom i nova militarizacija kurdskog pitanja politički pristup uopšte ne čine jednostavnim. Ali Evropa nema alternative (i ne samo zbog izbeglica). To je pogotovo tačno pošto rusko prisustvo u Siriji i defakto savez Kremlja sa Iranom Tursku ponovo guraju ka Evropi i Zapadu, što znači da postoji stvarna šansa za novi početak.
Ipak, potencijal Evrope za uticaj na Bliskom istoku ostaje nizak i region će dugoročno ostati opasan. Zaista, Evropa bi trebalo da izbegne svrstavanje u sukobu između šiita i sunita ili između Irana i Saudijske Arabije. Umesto toga, interesima Evrope najbolje će biti služeno kursom strateške dvoznačnosti.
Ovo, međutim, ne važi i za istočno Sredozemlje. U stvari, čitav Mediteran, uključujući i strateški pozicioniranu obalu Severne Afrike, igra ključnu ulogu u bezbednosnim računicama Evrope. Izbor je između mare nostrum ili regiona nestabilnosti i nebezbednosti.
U istom duhu, politika EU u Africi konačno mora da napusti postkolonijalne matrice mišljenja u korist interesa Evrope. Prioriteti moraju biti stabilizacija Severne Afrike, humanitarna pomoć i dugoročna podrška političkom, ekonomskom i društvenom napretku. A tešnje veze trebalo bi da obuhvate mogućnosti za legalne migracije u Evropu.
Povratak geopolitike znači da će fundamentalni izbor s kojim će se Evropa u XXI veku suočiti biti između samoodređenja i spoljne dominacije. Od toga kako će se Evropa postaviti prema ovom pitanju zavisiće ne samo njena sudbina, već i sudbina Zapada.
Autor je bivši ministar spoljnih poslova Nemačke i vicekancelar od 1998. do 2005. Bio je lider nemačke partije Zeleni više od 20 godina.
Copyright: Project Syndicate/Institute for Human Sciences, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
