Preokret za Kurde

Još veći procenat glasača – smatra se preko 90 odsto – je glasao „za“. Veći deo sveta, ipak, nije naklonjen tome, a položaj jedne države u današnjem svetu zavisi od toga da li je druge države priznaju. I šta se sada dešava?

Bez sumnje, ne postoji i ne bi trebalo da postoji bilo kakvo automatsko pravo na samoopredeljenje. Jedna je stvar to što su ljudi, u kolonijama kojima su upravljale vlade udaljene hiljadama kilometara, lišeni svog prava da izaberu nezavisnost na samom početku Drugog svetskog rata. A sasvim je druga stvar kada se region odvoji od postojeće nezavisne države. Svet u kojem bi često dolazilo do secesije bi bio u još većem neredu nego ovaj u kojem živimo.

Pitanje koje se prirodno nameće je: pod kojim okolnostima bi liderima i narodima koji traže da napuste jednu zemlju i uspostave svoju sopstvenu trebalo dati podršku? Ne postoji univerzalno prihvaćen spisak standarda, ali predložio bih neke koji bi trebalo da se primenjuju: istorija koja ukazuje ne čist kolektivni identitet za narod koji je u pitanju; obavezujuće obrazloženje, u smislu da narod mora moći da dokaže da trenutno stanje nameće veliku političku, fizičku i ekonomsku cenu; narod treba jasno da pokaže da snažno podržava novi i odvojen politički status; nova država mora biti održiva (poslednja stvar koja svetu treba je još propalih država); da odvajanje ne ugrožava održivost ostatka države ili bezbednost susednih država.

Po ovim standardima, postoji ubedljiv slučaj za kurdsku nezavisnost. Kurdi imaju snažan osećaj kolektivne istorije i nacionalnog identiteta, i nije im uspelo da dobiju svoju državu posle Prvog svetskog rata, ne svojom krivicom – iako je njihov slučaj bio ubedljiv koliko i kod drugih grupa čije su nacionalne nade ispunjene. Kurdi u Iraku su mnogo propatili (uključujući napad hemijskim oružjem) tokom vladavine režima Sadama Huseina. Nezavisni Kurdistan ima potencijal da bude ekonomski održiv, zahvaljujući svojim energetskim rezervama. A Irak bez Kurdistana bi i dalje bio održiv, kao i druge susedne zemlje.

Bez obzira na to, želja Kurda u severnom Iraku da imaju svoju zemlju najčešće nailazi na otpor. Centralna vlada u Iraku, zabrinuta zbog gubitka teritorije i znatnog dela naftnih rezervi, se snažno protivi odvajanju Kurda. Turska, Iran i Sirija se protive kurdskoj nezavisnosti bilo gde, plašeći se da bi kurdske manjine u njihovim zemljama mogle da budu „zaražene“ tim „virusom“ kurdske države i da zatraže da se i sami odvoje i stvore svoju državu ili se pridruže novom kurdskom entitetu izrezanom iz Iraka.

Iračka vlada je pretila da će zatvoriti svoj vazdušni prostor za avione koji lete ka ili iz kurdskog regiona. A Turska je zapretila da će preseći cevovod kojim Kurdistan izvozi naftu. Takvi potezi bi doveli do opasnosti od toga da održivost novog entiteta (koji bi bio odsečen) bude ugrožena, a da ne pominjemo rizik da dođe do vojnih sukoba.

Sjedinjene Države se protive kurdskoj nezavisnosti, pošto su zabrinute da bi protivljenje susednih država moglo da dovede do još većih nemira na već uzburkanom Bliskom istoku. Ali istina je da Kurdi ispunjavaju mnoge kriterijume za formiranje države, imaju politički sistem sa demokratskim karakteristikama i da su bili odani i efikasni saveznici protiv Islamske države kako u Iraku tako i u Siriji. A protivljenje jedne neliberalne Turske, imperijalističkog Irana, Iraka pod velikim uticajem Irana, i sirijskog režima koji opstaje zahvaljujući iranskoj i ruskoj vojnoj intervenciji, osnažuje geopolitičke argumente za stvaranje kurdske države.

Jedna od mogućnosti za SAD i Evropsku uniju (koja ima sličan odnos prema ideji kurdske nezavisnosti) je da podrže ili učestvuju u pregovorima između kurdistanske regionalne vlade (KRG) i iračke vlade u Bagdadu. Cilj takvih razgovora bi bio kompromis oko toga kako bi resursi i teritorija mogli da budu odvojeni ili podeljeni. Paralelni razgovori koji bi uključili Tursku i KRG bi mogli da se pozabave rešavanjem ekonomskih i bezbednosnih pitanja.

SAD i EU moraju jasno da stave do znanja da bilo kakva podrška kurdskom separatizmu sa njihove strane nije primer koji bi drugi trebalo da prate. Već ima više od 190 zemalja, a stvaranje novih nije ni lako ni jednostavno. Svakoj situaciji treba suditi prema okolnostima. Grupe ljudi imaju svako pravo da učestvuju u određivanju svoje sudbine, ali ne mogu da odlučuju sami. Kurdi u Iraku su obznanili čemu teže; nije ni pravedno ni održivo rešenje odbiti da se njihov cilj uzme za ozbiljno.

Autor je predsednik Saveta za spoljne poslove SAD

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org