Putinove porodične vrednosti

Zapravo, odnosi između dve strane su ovih dana sasvim funkcionalni; počeo je novi Hladni rat.

Da li je nada da će se postsovjetska Rusija „pridružiti Zapadu“ uvek bila samo zabluda? Neki kopaju duboko po ruskoj prošlosti da bi pronašli nešto što podržava taj zaključak, pozivajući se na tatarski jaram i na nedostatak „prosvetiteljstva“. Drugi na to otuđenje gledaju više kontingentno. Na primer, u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Kina i Rusija: Novi pristup“, ruski politički analitičar Aleksandar Lukin tvrdi da je, iako Kina ima više teritorijalnih sporova sa Rusijom nego sa bilo kojom drugom zemljom, okretanje Kremlja ka njoj bio „prirodan ishod“. Kao pobeđena supresila, Rusija je nastojala da stvori protivtežu pobedniku.

To nije bilo neizbežno. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Zapad je, piše Lukin, imao dve mogućnosti: da preduzme ozbiljan pokušaj da integriše Rusiju u zapadni svet tako što će je priključiti NATO-u i ponuditi novi Maršalov plan, ili da secka deo po deo onoga što naziva „centrom neprijateljskog sveta“. Tom prilikom, kaže Lukin, zapadni lideri su odabrali drugu opciju, proširivši NATO i Evropsku uniju, ne obraćajući pažnju na ruske liberale koji su upozorili da će takva politika osnažiti autoritarizam u Rusiji. Iz tog razloga, reakcije Rusije se mogu posmatrati kao pretežno odbrambene. Prema tome, „Rusija je anektirala Krim kao odgovor na to što je NATO očigledno pokušao da se previše približi ruskim granicama i da istera rusku flotu iz Crnog mora“. Ali, o tome koliko je to bilo očigledno može da se raspravlja: nijedna velika sila iz NATO-a nije tražila članstvo Ukrajine, a ni ukrajinski lideri nisu to zahtevali.

Lukin je predstavnik „realističke“ doktrine međunarodnih odnosa, koja smatra da će suverene države uvek pokušati da urede svoje donose prema principu ravnoteže snaga. Pokušaj Zapada da „zacementira“ svoju pobedu u Hladnom ratu nije bio ništa manje predvidljiv nego napori Rusije da to preokrenu. Nasuprot tome, opšte uverenje koje vlada na Zapadu je da se države sada ponašaju, ili bi trebalo da se ponašaju, prema principima međunarodnog prava. U pitanju je stari spor. U svojoj klasičnoj studiji iz 1939. pod nazivom „Dvadesetogodišnja kriza“ istoričar Edvard H. Kar je tvrdio da su se za međunarodno pravo uvek zalagale „zadovoljne“, sile ali da su ga uvek dovodile u pitanje one sile koje su se nadale da će promeniti međunarodni sistem u svoju korist. Danas, Zapad sankcioniše Rusiju zbog povrede međunarodnog prava, dok Rusija optužuje Zapad da pokušava da raskomada „njen“ prostor. Novi Hladni rat se neće okončati dok Zapad ili Rusija ne napuste svoje ambicije, ili dok obe strane ne dođu do toga da sagledaju suštinske zajedničke interese.

U svojoj knjizi „Rusija i krajnje desni Zapad“ ukrajinski naučnik Anton Šekovstov nudi drugačije, ali jednako kontingentno, objašnjenje za otuđivanje Rusije od Zapada. On to vidi kao paranoični odgovor ruske „autoritarne kleptokratije“ na ne baš snažne pokušaje Zapada da odbrani nezavisnot novih suverenih država kao što su Ukrajina i Gruzija. Režim ruskog predsednika Vladimira Putina je spinovao priču po kojoj su ovi pokušaji opisani kao pretnja integralnom delu ruskog prostora i duše.

Za Putina, tačka preokreta je došla sa „obojenim revolucijama“ 2004. i 2008. u Ukrajini i Gruziji. Ono što Šekovstov nije objasnio je kako je „autoritarna kleptokratija“ uspostavljena i zašto ostaje popularna kod većine Rusa. Deo razloga mora biti ekonomski. Ruski reformatori su željno prigrlili ekonomski liberalizam krajem osamdesetih godina prošlog veka. To nije bila stara kejnzijanska ekonomija, nego neoliberalizam Miltona Fridmana i Margaret Tačer. Neposredna posledica pokušaja da se te doktrine primene u Rusiji je bila ekonomska propast.

Kao što je poznato, reformatori, predvođeni Jegorom Gajdarom, ruskim prvim postkomunističkim premijerom, bili su suočeni sa zastrašujućim alternativama, dok se postkomunistička država gotovo dezintegrisala. Osim toga, njihova mistična vera u privatizaciju, slobodno tržište i monetarizam dovela ih je do prekomerne prodaje imovine, nepromišljene deregulacije i divljajuće deflacije. Iz ove ekonomske katastrofe je rođena Putinova kleptokratija. Prihvativši ekonomski neoliberalizam tako beskompromisno, ruski politički liberali su izgubili svaku šansu da naslede nasleđe komunizma. Neko bi mogao da kaže da su liberali imali premalo vremena. U svakom slučaju, politička šteta koju su naneli liberalnoj stvari je bila previše velika da bi mogla biti popravljena naknadnim ekonomskim oporavkom.

Šekovstovljeva knjiga je naročito zanimljiva zbog objašnjenja kako su Putinov režim i evropski desničarski populisti postali zajednički neprijatelj globalnog poretka koji predvode SAD, a podstiče EU. U centru paukove mreže koju su zamislili populisti nalazi se stvorenje nazvano „finansijski kapitalizam“. Bez obzira na granice i poslove, on je povezan sa liberalnom elitom koja želi da prihvatanje istopolnog braka i drugih navodnih „grozota“ nametne „zdravim“ društvima. Od 2011-2012, Putin, čisti oportunistički tehnokrata na početku svoje vlasti, prisvojio je takvu retoriku.

Šekovstov tvrdi da je uzdizanje populističkih stranaka u Evropi po prvi put Putinovom režimu obezbedilo moćne zapadnjačke sagovornike. Mateo Salvini, lider italijanske Lige koji je sada ministar unutrašnjih poslova, ovako se priseća prijatne atmosfere prilikom sastanka sa Putinom 2014: „Razgovarali smo o apsurdnim sankcijama protiv Rusije koje je nametnula kukavička EU koja ne brani interese svojih građana nego ekonomskih oligarha“, i o „važnim temama u rasponu od zaštite nacionalne autonomije do borbe protiv ilegalnih imigranata i odbrane tradicionalnih vrednosti“.

Ruske i zapadne vrednosti se približavaju, bar među nekima na Zapadu. Od ekonomskog kraha 2008-2009, globalizam i ekonomska pravila i norme koje ga podržavaju je u pitanje doveo ne samo predsednik SAD Donald Tramp, nego i populisti koji ulaze u evropski mejnstrim. Oni koji glasaju za njih se svi osećaju „zaostalim“, ne samo ekonomski već i kulturno. Tako vidimo neobičnu fuziju protekcionizma i hrišćanskog konzervatizma.

Sve ovo je muzika za Putinove uši jer ukazuje na to da Zapad nije više neumoljivo protivan praksi njegovog režima. Nije ni čudo što se Kremlj udvarao populističkim strankama širom Evrope i finansirao ih. Taktički savez između Kremlja i populista podstiče san o ideološkoj uniji, koja bi se protezala „od Lisabona do Vladivostoka“, zasnovanoj ne na zapadnim nego na „evroazijskim“ vrednostima. To što se takvi geopolitički projekti pomeraju od margina ka glavnim tokovima bi trebalo svima da pruži pauzu.

Autor je član britanskog Doma lordova i profesor emeritus političke ekonomije na univerzitetu Vorvik

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org