SAD je postao neprijatelj Evrope: Može li je Turska spasiti?

Možda se „objava rata“ između SAD-a i Evrope zaista dogodila na Samitu o sigurnosti u Minhenu, 14. februara. Tog dana, kada se u Evropi slavio Dan zaljubljenih, novi američki potpredsednik J. D. Vance istupio je oštrim i agresivnim govorom i pokvario romantiku dana, piše za Al Džaziru turski pisac i novinar Kemal Ozturk.

Diplomate i političari koji su slušali njegov govor počeli su se pitati: zar SAD više nije prijatelj Evrope? možda je čak postao njen neprijatelj? Situacija je bila do te mere ozbiljna.

Gideon Rachman, glavni komentator spoljnopolitičkih pitanja u Financial Timesu, razgovarao je s diplomatama i političarima koji su prisustvovali sastanku i preneo od njih ovu zabrinutost, čak je njihove reči uzeo kao naslov svog članka. Financial Times nije jedini preneo kritike na račun SAD-a, nego su to učinile i druge velike novine kao što su The Economist i The Guardian, kao i informativni kanali poput BBC-a, koji su proveli istragu o tome kako se Evropa može zaštititi bez oslanjanja na SAD.

Drugim rečima, drske izjave Trumpa, njegovog potpredsednika Vancea i biznismena Ilona Muska izazvale su do sada neviđeni bes evropskih političara, diplomata i intelektualaca.

Evropa bez SAD-a je izložena i bespomoćna

Evropa je dugo bila opuštena i sigurna, zaokupljena beskrajnim debatama o „vrlinama“ istopolnih brakova, sudbini lososa u Severnom moru, vegetarijanskoj ishrani i sedmici mode u Milanu. Međutim, nakon što je na samitu u Minhenu dobila snažan udarac od svog starog saveznika, izgleda da se iznenada probudila.

Čak su se i evropski političari, koji su navikli govoriti o potrebi proterivanja migranata s kontinenta, o odbrani spaljivanja Kurana u ime „slobode mišljenja“ i o pravima manjina u drugim zemljama, našli sada pred hitnijim pitanjem: „Šta ćemo bez SAD-a?“

Odgovor na ovo pitanje dao je jedan od evropskih ministara spoljnih poslova tokom razgovora za Financial Times, kada je iskreno rekao: „Bez Sjedinjenih Američkih Država bespomoćni smo izvršiti čak i najjednostavnije bezbednosne zadatke.“

Nakon dugogodišnjeg potpunog oslanjanja na američku zaštitu, Evropljani su počeli shvatati da njihove vojske nisu ništa više od saobraćajne policije i da praktično nemaju stvarnu vojnu snagu koja bi ih zaštitila.

Vašington, predvođen predsednikom koji sve gleda kroz prizmu profita i gubitka, je odlučio okončati ovo besplatno „zlatno doba“ za Evropu. Amerikanci su jasno rekli: „Potrošili smo milijarde dolara na zaštiti vas putem NATO-a i naših vojnih baza, ali to stanje komfora je sada završeno.“

Američki ministar odbrane posjetio je Poljsku kako bi Evropljanima saopćio gorku istinu: „Nećemo vas štititi zauvijek. Morate početi ulagati u svoju odbranu.“

Novac za odbranu

Čim su 27 zemalja članica Evropske unije shvatile da su postale izložene opasnostima bez američkog kišobrana, zahvatila ih je panika kao da su ostavljene same u divljini.

Oduvek su znale da Evropa, izuzev Velike Britanije i Francuske, nema vojske koja može odgovoriti na bilo kakvu potencijalnu „rusku invaziju“, ali ih ta činjenica nije brinula.

Rat u Ukrajini im je oduzeo san, ali su pronašle način da opasnost drže daleko od sebe: „Mi ćemo plaćati, a vi ćete ginuti u borbi.“ Tako su uverile Ukrajince da se bore umesto njih.

Nemačka, kao najjača ekonomija u Evropi, delimično je zapala u recesiju prošle godine zbog troškova finansiranja plata ukrajinskim vojnicima. Ako Nemačka više ne može plaćati, šta je sa ostalim evropskim zemljama?

Problem je što novac više nije dovoljan jer je postalo jasno da bez američkog oružja Ukrajina ne može ništa.

Ne uzimajte za ozbiljno predloge Velike Britanije da pošalje snage u Ukrajinu. Evropljani koji jutro počinju kroasanima i kapućinom u Parizu ili Londonu neće ostaviti taj komfor kako bi išli umirati na ukrajinskim poljima. Zbog toga je možda došlo vreme da se oproste od Kijeva.

Evropa bez vodstva

Dok je Bliski istok bio zahvaćen ratovima i sukobima, Evropu je zanimalo samo jedno: kako zaustaviti priliv migranata? Način na koji je to pokušala rešiti bio je potapanje čamaca s migrantima u Sredozemnom moru, gde su Italija, Grčka i Malta uzrokovale hiljade smrtnih slučajeva, a da to nije izazvalo bilo kakvu reakciju unutar kontinenta.

Umesto suočavanja s usponom krajnje desnice, evropski političari su uvereni da će usvajanje politika protiv migranata garantovati njihov opstanak na vlasti. Međutim, nisu uspeli sačuvati jedinstvo Evropske unije, koja je na rubu raspada.

Istovremeno, Evropa je izgubila svoju težinu kao vojna ili ekonomska sila sposobna da postigne ravnotežu u svetu.

Njena strategija za upravljanje međunarodnim krizama je sledeća: „Neka se desi uništenje, Sjedinjene Američke Države, Kina ili Rusija će intervenisati, a nakon toga ćemo mi učestvovati u obnovi pogođenih zemalja i ubirati profit.“

Od odlaska nemačke kancelarke Angele Merkel, Evropa nije imala nijednog pravog političkog lidera. Sada je Evropa ne samo bez vođstva, već i bez odbrane.

Može li Turska spasiti Evropu?

Više od 50 godina Evropa je držala Tursku pred vratima Evropske unije iako je ispunjavala sve tražene uslove. No, danas ima onih koji počinju žaliti zbog toga.

Turska – s jedanaestom po veličini ekonomijom na svetu, četvrtom po veličini u Evropi, jednom od deset najmoćnijih vojski u svetu i populacijom od 85 miliona s visokim udelom talentovanih mladih ljudi – može biti ključni element u oživljavanju Evrope.

Sada evropski političari i intelektualci to počinju shvatati, ali mogu li otvoriti vrata Evropske unije Turskoj dok je kontinent još uvek zaronjen u islamofobiji, nacionalističkom rasizmu i ksenofobiji? Ne verujem.

Istraživanja javnog mnenja u Turskoj pokazala su da većina ljudi više nije zainteresovana za ulazak u Evropsku uniju. Ipak, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je nedavno izjavio: „Turska kao punopravna članica može spasiti Evropsku uniju od njenih kriza, bilo da je reč o ekonomiji, odbrani, politici ili međunarodnom položaju.“

U svojoj novinarskoj karijeri nisam ranije pisao o sukobu između Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, ali otkrio sam da je to vrlo zanimljiva tema.

Zašto da uvek pričamo samo o svojim problemima?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Džazire.