EPA/OLIVIER HOSLETGodinama je Viktor Orban svojom antimigrantskom i belohrišćansko-nacionalističkom retorikom – stavovima koji su ga približili Donaldu Trampu i njegovoj MAGA bazi – nudio svojim evropskim kolegama utešnu iluziju da je rasizam u EU stvar nekolicine neprijatnih pojedinaca. Nažalost, nije tako jednostavno.
Rasizam nije delo jednog pojedinca. On je strukturni. Rasna logika je utkana u naše zakone, kao i u političke, ekonomske i društvene sisteme. Ona oblikuje pristup poslovima, stanovanju, obrazovanju i pravdi. Utiče na policijske prakse, kontrolu granica i spoljnopolitičke odluke. Rasne pristrasnosti se ugrađuju i u naše AI alate.
Veliki skandal u Holandiji izbio je zato što su algoritmi za obradu dečjih dodataka pogrešno označili hiljade roditelja kao prevarante. Oblik rasnog profilisanja doveo je do toga da su porodice iz etničkih manjina ili migrantskog porekla bile nesrazmerno pogođene. Žrtve su pretrpele razorne posledice, uključujući ogromne dugove, prisilna iseljenja i nepravedne zatvorske kazne, a mnogi se i dalje oporavljaju.
Podeljene narative „mi i oni“ takođe stalno pojačavaju političke i medijske rasprave koje raznolikost predstavljaju kao problem.
Diskriminacija u današnjoj Evropi ukorenjena je u starim strahovima. Rasne hijerarhije vidljive u migracionim politikama EU – na primer, u različitom tretmanu crnih i smeđih izbeglica i migranata u odnosu na njihove bele ukrajinske kolege – sežu do ideja o „nadmoćnoj beloj rasi“ koje su bile rasprostranjene u mračnim danima evropskog kolonijalizma i trgovine robljem, piše u kolumni za Gardijan Šada Islam, komentatorka iz Brisela koja se bavi pitanjima EU i vodi New Horizons Project, kompaniju za strategiju, analizu i savetovanje.
Strah da će evropsko stanovništvo biti „zamenjeno“ ljudima sa globalnog juga više nije ograničen na marginalne teoretičare zavere. On se ogleda u pozivima nemačkog kancelara Fridriha Merca na „veoma masovne“ deportacije „neregularnih“ migranata. Ili kada Mete Frederiksen, premijerka Danske, koja se često navodi kao model „progresivne“ kontrole migracija, insistira na ograničavanju „ne-zapadne“ migracije ili prikazuje muslimane kao egzistencijalnu pretnju, naglašavajući da šerijat „nikada, ali nikada ne sme postati danski“.
Migracione politike Ursule fon der Lajen normalizovale su deportacije, kao i odvraćanje kroz tehnokratski jezik „upravljanja rizikom“, „deljenja tereta“ i „povrataka“. U osnovi takvih poteza jeste očuvanje neizrečene moralne panike koja crpi iz teorije zavere o „velikoj zameni“. Sličan strah od demografskih promena inspiriše napore EU da ojača svoje granice i eksternalizuje kontrolu migracija kroz finansijske sporazume sa Tunisom, Libijom ili Mauritanijom.
Razlika je u tome što Orban i njegovi krajnje desničarski saveznici otvoreno promovišu beloputost dok su politike isključivanja u EU obavijene pojmovima poput „društvene kohezije“, odbrane „evropskih vrednosti“ i rasprava o „integraciji“ evropskih muslimana. Takvo uokviravanje omogućava i pojačava duboko ukorenjene predrasude o tome ko su „pravi“ Evropljani i čiji identitet i pripadnost se stalno dovode u pitanje.
U spoljnoj politici se pokazalo se Ursula fon der Lajen promoviše narative „mi i oni“. Ona je hvalila ukrajinske žene kao „heroje“ i „lidere“ dok je ćutala o borbama i političkom delovanju palestinskih žena. Takvi izbori doprinose dehumanizaciji nekih grupa dok druge uzdižu i čine ih „zaslužnijima“ za saosećanje.
Zato treninzi o raznolikosti, akcioni planovi i izjave dobre volje, pa čak i bolja zastupljenost manjinskih grupa, iako važni, nisu dovoljni. I zato Orbanovo neučestvovanje u kreiranju politika EU neće stvoriti antirasističku Evropu, niti učiniti EU boljim partnerom Africi, saosećajnijom prema Palestincima ili aktivnijom u pokušajima da zaustavi ilegalni američko-izraelski rat protiv Irana.
Čak i bez Orbanovog podsticanja, lideri EU će nastaviti da reprodukuju rasne hijerarhije kroz kontrolu granica, policiju, pravila državljanstva i spoljnu politiku.
Promena ove dinamike nije laka. Dublje proučavanje kolonijalizma mora postati deo našeg kolektivnog sećanja kako bi se razumelo kako su bogatstvo Evrope, njene granice i ideje o civilizaciji izgrađene kroz imperiju i rasne hijerarhije. Ove istine moraju biti ugrađene u obrazovne sisteme i kulturne institucije, a ne samo pomenute kao fusnote u udžbenicima istorije ili obrađene kroz privremene izložbe.
Hadja Lahbib, evropska komesarka za jednakost, i sama dete alžirskih migranata, nedavno je priznala da se rasizam „krije u navikama, u pretpostavkama, u sistemima koje više ne preispitujemo“. Ali institucije EU kojima ona i Antonio Kosta, predsednik Evropskog saveta poreklom iz Goa i Mozambika, upravljaju, i dalje su u velikoj meri evrocentrične i bele.
Tokom dugog niza godina rada kao novinarka u Briselu, govorili su mi da je EU „slepa za boje“. Nakon napada 11. septembra 2001. kada sam postavila pitanjed u vezi sa porastom islamofobije širom Evrope, odgovor je bio da se EU „ne bavi religijom“. A 2020. godine, nakon ubistva Džordža Flojda visoki zvaničnici EU su tvrdili da za razliku od SAD, EU nije rasistička.
Danas se i pitanja o nasleđu kolonijalizma i eksploatacije u EU odbacuju kao skretanje pažnje. Ipak, bez suočavanja sa evropskom prošlošću, nećemo moći da zaštitimo i dugoročno očuvamo liberalnu demokratiju, suočenu sa spoljnim opasnostima i opasnim hirovima i iluzijama novih Orbana i Trampova, kao ni političara iz mejnstrima koji pojačavaju njihove poruke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
