Spasavanje države sa 209 milijardi evra 1Foto: EPA-EFE/Alessandro Di Marco

Izgleda da je Italija našla put ka jedinstvu i ka prevazilaženju starih političkih podela zahvaljujući novom premijeru, Mariju Dragiju, koji je dugo bio predsednik Evropske centralne banke. On je tehnički premijer i ne pripada nijednoj političkoj partiji.

Od njega se očekuje da premosti sanitarnu i ekonomsku krizu izazvanu virusom SARS-CoV-2 i da ostvari plan koji su nova Vlada i on razradili kako bi na najbolji način utrošili novac koji će Evropska unija opredeliti državama članicama preko projekta „Recovery Fund“. U stvari, jedinstvo je samo prividno i Italija se nalazi u jednoj veoma dubokoj intelektualnoj, ekonomskoj i sanitarnoj krizi koja se veoma teško da premostiti.

Jedanaest godina neoliberalizma

Da bismo razumeli situaciju u Italiji moramo da analiziramo političke događaje u poslednjih 11 godina, znači otkad je počela politička nestabilnost i otkad su počele da se smenjuju tehničke vlade. Kao što nas profesor Stefano Palombarini u Le Monde Diplomatique podseća, u avgustu 2011, tadašnji predsednik Evropske centralne banke, Mario Dragi, uputio je pismo premijeru Italije Silviju Berluskoniju sa molbom da liberalizuje sektor usluga (prvenstveno zdravstvo, ali i transport, obrazovanje…) i da smanji penzije i broj zaposlenih u javnom sektoru.

Pošto niko u Vladi, a kamoli u opoziciji, nije hteo da ostvari ovakav strog neoliberalni program zbog straha da će izazvati negodovanje naroda, počelo je razdoblje tehničkih vlada i političara niskog profila: prvi od njih je bio Mario Monti, a za njim su sledili Enriko Leta, Mateo Renci i Paolo Đentiloni.

Oni nisu direktno dobili narodnu podršku u izbornom procesu ali su imali većinu u Narodnoj skupštini, u kojoj su bile partije stvorene tokom devedesetih: „Forza Italia“ Silvija Berluskonija, Demokratska partija, neke manje partije koje su predstavile radikalnu levicu, desnica i Severna liga. Na poslednjim izborima, 2018. godine, stvari su se promenile i populistički pokret „Pet zvezdica“ je uzeo maha i nadmoćno ušao u Skupštinu.

Pokret je formirao Vladu sa Severnom Ligom Matea Salvinija, koji je u poslednjih 10 godina svoju partiju temeljno promenio: od pokreta koji je želeo da se italijanski Sever otcepi od ostatka zemlje, napravio je desničarsko-populističku partiju koja u centar svoje pažnje stavlja državne interese.

Premijer je postao Đuzepe Konte, potpuno novo lice u italijanskoj politici. Kad se Salvini povukao iz Vlade posle nekoliko sukoba unutar većinske koalicije, Konte je ostao premijer i glasove njegovoj Vladi osigurala je Demokratska partija.

U drugim vremenima, znači do pre 10 godina, ovakav potez ne bi bio ni zamisliv: jedna desničarska Vlada je preko noći postala levičarska, i to bez političkih izbora, a premijer ostao isti. Kad je počela pandemija Vlada se našla u velikim teškoćama, do te mere da je opet pala – a na mesto premijera je postavljen Mario Dragi.

U njegovom kabinetu se nalaze stari „likovi“ italijanske politike, od bivših Berluskonijevih ministara do bivših ministara Konteove vlade. Samo desničarska partija „Italijanska braća“ ne podržava Dragija. Sve ostale partije je podržavaju, čak i ako nisu direktno predstavljene u Vladi.

Mediji su Dragija nazvali spasiteljem države, „tehničarem“ koji će rešiti sve probleme. NJegova glavna uloga je da podeli 209 milijardi koje će Italija dobiti od EU preko „Recovery Fund-a“. Izgleda, za sada, da su novčana sredstva koja će uskoro stići stišala podele među partijama, pa čak i u društvu; međutim, te podele postoje, i kad-tad će eksplodirati kao tempirana bomba.

Podele u društvu

Italija je podeljena između populističkih i, takozvanih, progresivnih snaga, koje toliko progresivne nisu: u pitanju su proevropski orijentisani ljudi, koji veruju (ili im se isplati da veruju) da su neoliberalne politike rešenje za sve državne probleme: dobar deo preduzetnika, intelektualci, radnici u javnom sektoru, obično oni koji imaju sigurnu platu, veruju da Italija mora da ostane u EU i da je Dragi pravi čovek za rešavanje aktuelnih problema: ovu grupu čine birači Demokratske partije, ali i oni koji podržavaju Berluskonija.

Spasavanje države sa 209 milijardi evra 2
Foto: EPA-EFE/LUIS VIEIRA / POOL

Drugu grupu, onu koju bismo mogli da definišemo kao „populističku“, čine mladi radnici sa prekarnim ugovorima o radu, mali preduzetnici koji jedva opstaju u poslu i svi oni koji žive u teškoćama: ovi birači su glasali ili za Severnu Ligu ili za „Pokret pet zvezdica“. Umorni od politike, uglavnom su protiv članstva Italije u EU, definišu se kao nacionalisti i antiglobalisti.

Ova podela, sa prvom grupom koja smatra sebe superiornom naspram druge, i koju mediji stalno ističu, izuzetno je opasna i dokaz je da se pravi problem ove podele izuzetno dobro krije. Ni prva ni druga grupa nisu svesne gde leži izvor svih njihovih muka: u neoliberalnim politikama poslednjih 20 godina, koje veze nemaju sa idejom koja stoji u temelju EU i koje se ne mogu rešiti na nacionalnom nivou.

U pitanju je jedna vrsta globalizacije – neoliberalna globalizacija – koja jednostavno povećava nejednakosti među onima koji imaju moć i onima koji nemaju ništa.

Pandemija je pokazala nedostatke ovog sistema ali nijedna politička partija ne želi o tome da govori. Politička debata na televizijama svodi se na banalnosti, kao na podelu između neke imaginarne levice i desnice, koja više ne postoji: levičari propagiraju primanje migranata i zalažu se za istopolne bračne zajednice, desničari su naravno protiv.

Čak se i virolozi, već godinu dana sveprisutni na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, dele između lažnih „levičara“ i „desničara“: „levičari“ su za novo zatvaranje, „desničari“ su za otvaranje.

Kad je autor ovih redova pitao jednog političkog lidera (nominalno levičara, koji želi da ostane anoniman) zašto se toliko priča o istopolnim brakovima kad očigledno zemlja tone u depresiju i ekonomsku krizu zbog zatvaranja, dobio je ovaj izuzetno zanimljiv odgovor: „Zato što je ovo borba koja nam donosi političke poene. Šta da radimo, da pričamo o otkazima koji će tek početi da stižu i da nam narod izađe na ulicu?“.

Čekić i ekser

Primirje između „progresista“ i „populista“ garantuje za sada Mario Dragi i njegova Vlada. Kako Dragi namerava da troši novac koji će dobiti od „Recovery Fund-a“ (u pitanju su 80 milijardi evra subvencija i 180 milijardi u novčanom zajmu)? U centru pažnje su prvenstveno preduzeća.

Dragijev prioritet je sistematska reforma javnih uprava, u znaku digitalizacije, ali u planu nema jasne smernice u vezi sa intervencijom države u ekonomiji, kao ni o reformi javnog zdravstva. Dragi posvećuje veliku pažnju ekološkoj tranziciji, školstvu i socijalnoj inkluziji, što je izuzetno dobro, ali stiče se utisak da to nije dovoljno.

Kao što tvrdi bivši poslanik i aktivista Đulio Markon, Dragijev plan je tehnokratski i neoliberalistički orijentisan. Markon već godinama vodi kampanju zvanu „Sbilanciamoci“, koja predlaže alternativne planove kako trošiti državni novac.

On misli da ono što nedostaje u Italiji i u Evropi jeste hrabrost da se sasvim promeni ekonomski sistem baziran na neoliberalnoj ideologiji. I, da bi rešio probleme i protivrečnosti neoliberalizma, Dragi traži rešenje u samom neoliberalizmu.

Padaju na pamet reči filozofa i ekonomista Serža Latuša, koji je tvrdio: „Ko ima čekić u glavi, taj sve probleme vidi u obliku eksera“. Problem je u tome da niko, ne samo u Italiji, nego u celoj Evropi, nema nove ideje koje bi mogle da prevaziđu ili barem da koriguju neoliberalni model.

Sve političke snage u Italiji imaju velika očekivanja u vezi sa „Recovery Fund-om“ a svi smatraju da bi opredeljena sredstva mogla doprineti velikom ekonomskom rastu. Progresističke partije misle da bi „Recovery Fund“ mogao i da vrati poverenje naroda u ideju EU.

Sociolog Domeniko de Masi, profesor na Univerzitetu u Rimu, ne zvuči toliko optimistički. On tvrdi da će u roku od pet-šest meseci u Italiju stići ono što se u ekonomiji naziva „savršena oluja“, a to se dešava kad se stekne nekoliko negativnih faktora: kao prvo, bankrotiraće sva mala preduzeća koja su već ranije bila slaba i teško opstajala. Ima ih oko 400.000, a 300.000 od njih ima samo po jednog ili dva zaposlena.

U pitanju su veoma mala preduzeća koja su mladi ljudi otvorili nadajući se da će im krenuti u životu, uglavnom uz državnu pomoć za smanjenje nezaposlenosti. Već tokom deset godina svake godine gasi se jedan odsto od tih preduzeća. Samo poslednje godine, zbog pandemije, ugasilo se četiri odsto tih malih preduzeća.

Sem toga, za nekoliko meseci firme će moći da otpuštaju svoje zaposlene, što je trenutno zabranjeno. Kao uzrok „savršene oluje“, de Masi navodi i tehnološki napredak, koji počinje da zamenjuje ne samo radnike, nego i novinare i raznorazne tehničare.

I delokacija će igrati svoju ulogu: firme će nastavljati da se preseljavaju iz Italije u zemlje gde je niža cena rada, kao što su Rumunija i Srbija. Rad od kuće je još jedan od odlučujućih faktora za „oluju“: ako ljudi rade od kuće, smanjiće se i broj zaposlenih u transportu, u menzama i u firmama koje se bave čišćenjem radnih prostorija.

Sem toga, novčana sredstva (46 milijardi), koja Dragi želi da koristi za digitalizaciju, mogla bi da uzrokuju neviđenu krizu, pošto digitalizacija znači – kupovina robota koji rade umesto ljudi.

Rezultat? Uvećaće se močvara onih ljudi koje Marks zove „krpe na vetru“ – kaže de Masi – koji već postoje: ima ih oko pet miliona, ali će ih uskoro biti 15 miliona. „Ozbiljan problem je da ovih 15 miliona ljudi nema nijednu partiju koja ih predstavlja. Imali su glas dok je postajala Komunistička partija i dok je njen lider bio Enriko Berlingver (koji je umro 1984). Od Berlingvera pa nadalje, svaka partija se izuzetno gadi ove socijalne grupe“.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Spasavanje države sa 209 milijardi evra”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.