Tramp se pokazao kao ratni menadžer, mir u Ukrajini zavisi od Rusije: O spoljnoj politici u 2026. i ulozi Srbije koja je „pritisnuta uz zid”

Bivša ambasadorka Branka Latinović ističe da su ključni događaji iz protekle godine Trampova nova politika vladanja i dva velika ratna sukoba.

„Prvi je onaj u Ukrajini, koji se nastavlja većim intenzitetom, i pored otpočinjanja američko-ruskog dijaloga o njegovom okončanju i postizanju mira u Ukrajini, a drugi je bio rat na Bliskom istoku, rat u Gazi, zajedno sa izraelsko-iranskim ratnim dejstvima, uz angažovanje SAD”, navodi Latinović.

Dodaje da je značajno i ponovno angažovanje Velike Britanije u vezi sa mirovnim pregovorima o Ukrajini, a time i bezbednosti u Evropi.

„Utisak je da je Evropa uspela da ubedi Trampov tim da ona mora biti uključena u pregovore i u primenu budućeg Sporazuma o Ukrajini”, rekla je Latinović.

Prema rečima Latinović, u Gazi je nakon masovnih protesta u evropskim gradovima zbog stradanja Palestinaca, uz američko posredovanje došlo do primirja koje je krhko, ali se održava. Dodaje da predstoji teži deo realizacije preostalih delova mirovnog sporazuma za Gazu – razoružanje Hamasa i uspostavljanje nove, civilne uprave za Gazu.

„Samit Tramp-Putin u Aljasci probudio je nadu u brzo postizanje primirja i početak ozbiljnih mirovnih pregovora u Ukrajini. Međutim, uprkos nastavku pregovora, ratna dejstva se ne obustavljaju, već se intenziviraju, uz velika stradanja civila i razaranje infrastrukture. Pozitivno je to što se dijalog između SAD i Rusije nastavlja, kao i da su Ukrajina i evropski partneri obezbedili aktivno učešće u mirovnom procesu i zajedno sa američkom administracijom pripremili novi pregovarački dokument. Ipak, i dalje ostaje neizvesno da li je postignuta saglasnost oko teritorijalnih pitanja, posebno u vezi sa ruskim zahtevom za priznavanje anektiranih delova Ukrajine, što ukazuje da je put do trajnog mira i dalje dug“, ukazuje naša sagovornica.

Latinović se nada da će mir u Ukrajini, konačno biti ostvarljiv u 2026. godini.

„Kada, to zavisi pre svega od Rusije, odnosno ruskog predsednika Putina. S obzirom na njegove nedavne izjave, utisak je da će postizanje željenog mira ići sporo i da treba očekivati duge i iscprljujuće pregovore“, kaže Danasova sagovornica.

Ona dodaje da će do mira u Ukrajini brže doći ukoliko i lideri drugih velikih država „jače, dinamičnije, zahtevnije podignu svoj glas za okončanje tog rata“.

Što se tiče Srbije, ukazuje naša sagovornica, da bi imala svoje aktivno mesto u svetskoj politici, ona mora da učini brze, efikasne, uverljive korake kako bi uverila druge da je pouzdan partner.

„Mora da napravi „veliko spremanje“ i počne da realizuje svoje obeveze prema Briselu. Da odmah, bez odlaganja sredi svoje odnose sa susedima, unapredi odnose sa evropskim državama i razjasni sva otvorena pitanja sa SAD, ali i sa Rusijom od koje puno zavisi, pre svega u energetskom sektoru“, zaključuje Branka Latinović.

Ona dodaje da Srbija mora da se kandiduje za nestalnu članicu Saveta bezbednosti UN.

„Neobjašnjivo je da se Srbija još uvek nije kandidovala za tu poziciju, iako je Slovenija po drugi put nestalna članica SBUN, Hrvatska i BiH su to već ranije bile, a Crna Gora je dva puta bila članica Saveta za ljudska prava UN. I naravno, glavni uslov za ostvarivanje tih ciljeva je da imate pravno uređenu državu i stabilnu političku situaciju u zemlji“, smatra Latinović i naglašava da je slučaj NIS bio dobar povod za otpočinjanje takvog dijaloga.

Politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da odlazeću godinu na planu međunarodnih odnosa pre svega karakteriše Trampov geopolitički aktivizam.

„Od kada je 20. januara 2025. preuzeo kormilo SAD – neretko kontradiktorno, gotovo uvek agresivno, ali dosledno dinamično – počeo je da usmerava spoljnu politiku te, nesumnjivo i dalje pojedinačno najmoćnije zemlje sveta, na način koji prouzrokuje globalne potrese. Ono što se ove godine u tom kontekstu dešavalo, te će se preliti i na sledeću, ima i crnu kao i belu stranu, ali svakako je posledica nemalo toga nakaradnog što su decenijama radile vladajuće, kvaziliberalne, evroatlantske elite sa obe strane Atlantika. Tramp je na spoljnom kao i unutrašnjem planu, reakcija na patološke procese koje su one izazvale“, navodi Anđelković.

O ratu u Ukrajini govori kao o trci u kojoj neko mora makar da posustane, ako ne i da padne.

„Svaki rat se završava mirom, ali da je realno da se strane unapred slože oko njegovih uslova, ne bi bilo ni ratova. Sve ukazuje da se Ukrajina, kao i njeni EU saveznici, znatno brže umara od Rusije“, ističe Anđelković.

Da za njih stvari budu i gore, dodaj eon, Trampova Amerika je postala krajnje lukrativni deo evroatlantskog bloka, koji na mah – racionalno se rukovodeći svojim nacionalnim interesima – deluje kao da je oponent svojih nominalnih saveznika.

On dodaje da je u takvim okolnostima sve verovatnije da će se tokom 2026. godine rat na evropskom istoku okončati na način koji će biti povoljniji za Moskvu i Vašington, nego za Kijev i Brisel.

Anđelković smatra da je spoljna politika države nadogradnja unutrašnje, to jest kakva je vlast unutar svoje zemlje, takva joj je i njena spoljna politika.

„Preduslov da u hladnim globalnim vodama Srbiji postane toplije 2026. ili neke naredne godine, jeste to da se rešimo SNS kartel režima koji uništava našu zemlju. No, i to nam samo otvara vrata ka spoljnopolitičkom boljitku, a ne garantuje nam da ćemo do njega stići. Da bi on postao iole izgledan, društvenopolitički faktori koji nastoje da povedu Srbiju putem oslobođenja od Vučićeve diktature, konačno moraju da pokušaju da dovedu do toga da naše društvo dođe do, ako ne konsenzusa onda makar širokog prihvatanja, onoga što je minimum srpskih interesa, na kojima ćemo insistirati posle dolaska promena“, navodi Danasov sagovornik.

Dodaje da ako se to ne učini na vreme, Srbija će se ponovo naći u „živom blatu“ političkih sukoba, jer će se otvoriti žestoka unutrašnja geopolitička borba koja će onemogućavati bilo kakve efikasne spoljnopolitičke poteze.

„Danas, kada mnogi građani očajnički žele da Vučić ode, lakše je postići neki kompromis među opozicionim faktorima na našoj političkoj sceni, nego što će to biti slučaj sutra kada se otvori sezona borbe za istinsku vlast posle pada spin diktatora. Stoga, pre svega oni koji usmeravaju studentsko-građanski mrežni pokret, moraju da o tome zauzmu jasan stav. Ako početkom 2026. godine to urade, to će za nas već biti veliki pomak napred“, ističe Anđelković.

Srećko Đukić, bivši diplomata, komentariše povratak Donalda Trampa u Belu kuću kao prekretnicu u svetskoj politici.

„Ovoga puta on dosledno sprovodi trampizam – ideologiju zasnovanu na unilateralizmu, transakcionizmu i otvorenim dvostrukim standardima. Ljudska prava i međunarodno pravo postaju instrumenti, dok suverenitet važi samo za jake. Trampizam podrazumeva centralizaciju moći, slabljenje institucija i autoritarno liderstvo, što predstavlja paradoks američke demokratije“, ukazuje naš sagovornik.

Prema njegovom mišljenju, Tramp Ameriku nije povukao iz sveta, već je promenio način prisustva.

„Tramp ne objavljuje kraj američke hegemonije, nego kraj američke garancije stabilnosti, čuvara poretka. On zatvara epohu u kojoj su Sjedinjene Države – makar nominalno – nastupale kao garant međunarodnog poretka. MAGA ne priznaje „svetski sistem“, već samo američke interese. Multilateralizam je trošak, a savezništvo paket loših ugovora. Tramp je zagovornik američkog unilateralizma bez moralne fasade. Amerika svuda ostaje prisutna gde vidi dobit. Time se završava era hegemonije i počinje era velike sile bez univerzalne misije“, navodi Đukić.

On dodaje da je za trampizam rat u Ukrajini nije egzistencijalna borba za „svetski poredak“, „nego evropski problem sa američkom cenom“.

„Podrška Kijevu više nije pitanje vrednosti, nego pitanje para i pritiska – i na Ukrajinu i na Evropu. Ukrajina prestaje da bude moralni simbol Zapada i postaje stavka u pregovorima velikih“, ukazuje Danasov sagovornik.

Evropa bez američkog štita, dodaje on, ulazi u najdublju stratešku krizu, a Tramp ne ruši Evropu – samo joj oduzima iluziju američke zaštite, trajne i besplatne.

„Bez jedinstvene spoljne politike, bez sopstvene bezbednosne arhitekture, EU je akter bez strateške težine. Mora da se prilagodi svetu koji više nije dizajniran po njenoj meri. Kina i Rusija najveći su dobitnici trapizma koji kruži svetom. Trampizam nije američka anomalija nego je postao globalni model ponašanja. Nema povratka na stari poredak od prelomne 2025. godine“, ističe Đukić.

Navodi da mir ne dolazi kada je stradanje najveće, već kada ponestane resursa, ljudskog „mesa“ i patrona, ili kada elite shvate da se više nema šta dobiti. Rusija veruje da vreme radi za nju i zato mir, uprkos pregovorima, nije blizu.

„Tramp se nije pokazao kao mirotvorac, već kao ratni menadžer i profiter. Za Moskvu rat još nije „izgubio smisao“, jer nijedan ključni cilj nije ostvaren, a završetak rata bez cilja značio bi poraz koji ruska politika ne može prihvatiti. Ukrajina je, pod zapadnim uticajem, odustala od „maksimalnog cilja“ to jest, povratka na granice iz 1991. Gorka istina je da je Ukrajina za Rusiju trajno izgubljena, ali Moskva nema političku snagu da to potpiše. Moguće je tek primirje po „korejskom modelu bez sporazuma“, dok sve osim „definitivnog rešenja“ za Putina ostaje neprihvatljivo“, komentariše Đukić.

Godina 2026. možda neće doneti mir, dodaje Danasov sagovonik, ali će okončati iluziju o pobedi.

„Rat će se verovatno nastaviti kao rat zamora, bez velikih ofanziva i realne perspektive strateškog preokreta. Za Moskvu je mir prevelik politički rizik: previše je obećano i plaćeno, a mir koji ne potvrđuje ratne ciljeve značio bi strateški poraz. Zato se vreme u ruskoj percepciji i dalje doživljava kao saveznik. Najvažnija promena u 2026. treba da se odigra u svesti aktera. Ukrajina ne može vojno povratiti sve izgubljene teritorije, Rusija ne može nametnuti svoju volju celoj Ukrajini, Zapad ne može rat dovesti do „čistog“ ishoda. U tom trouglu se razrešava status quo“, govori Đukić za Danas.

On smatra da će 2026. godina biti naročito izazovna za Srbiju koja je „pritisnuta uza zid“ i u „u slepoj ulici“.

„Ona je izgubila poverenje i oslonac Vašingtona, Moskve, Brisela. „Najtampskija zemlja“ u Evropi doživljava udarac za udarcem upravo od Trampove administracije u vidu sankcija, carina, trgovinskog embarga. Srbija je prva na listi američkih prioriteta u regionu radi potiskivanja
ruskog i kineskog prisustva, završetka „kosovske priče“ i visoke unutrašnje korupcije, nedemokratskih izbora. Rusija za aktuelnu vlast u Srbiji uprkos svemu ostaje emotivno bliska, njena politička slabost. Rusija nema potencijal da Srbiji ponudi nešto konkretno, energenti ispadaju iz igre, ostaje simbolika veta u Savetu bezbednosti. Za Rusiju Srbija je narativi. Preterano oslanjanje na Rusiju pokazalo se kao strateški promašaj, uključujući naftu i gas koji su postali kamen o vratu“, ističe Đukić.

Kako dodaje, Kina je samo pragmatični partner, u infrastrukturi, bakru, zlatu, finansijama, tehnologiji, ne i političko sidro.

Što se tiče Kosova, naš sagovornik smatra da je zbog nesprovedenih sporazuma, da je to ključni rizik i najveći spoljnopolitički izazov za Srbiju i region.

„Status quo je održiva (ne)stabilnost, a svaka eskalacija se automatski internacionalizuje. Racionalna strategija nije „zamrzavanje“ nego stabilizacija preko Ohridskog sporazuma“, navodi Đukić.

On ističe da se Srbija nalazi između korisne nevidljivosti i opasne neodlučnosti.

„Mirno i predvidivo ponašanje ostavlja joj prostor da izbegne sankcije, dok bi preterana politička glasnost bila kažnjena. Iako danas ima više manevarskog prostora nego u vreme čvrstih blokovskih podela, nema stabilan oslonac, što privid slobode pretvara u ranjivost. Zato se spoljnopolitičko pitanje više ne može svesti na puko balansiranje, već zahteva jasno strateško opredeljenje i unutrašnju stabilnost“, navodi Đukić.

Bez političke konsolidacije, dodaje naš sagovornik, legitimnih izbora i obnove poverenja u institucije, Srbija ne može biti ozbiljan međunarodni partner.

„Unutrašnja kriza direktno proizvodi spoljnopolitičku slabost. Jedino realno i dugoročno sidro koje može objediniti bezbednosne, ekonomske i političke interese Srbije jeste Evropska unija, dok ostale opcije nude samo ograničenu i rizičnu zaštitu“, zaključuje Đukić.