Foto: EPA-EFE/ANATOLY MALTSEVNedavna smrt lidera Vagner grupe Jevgenija Prigožina i nekoliko njegovih najviših poručnika u padu aviona severno od Moskve će po svoj prilici imati dalekosežne posledice po Afriku, gde je ova privatna vojna kompanija uspostavila značajno prisustvo proteklih godina.
Na kraju krajeva, ako je ruski predsednik Vladimir Putin odgovoran za Prigožinovu smrt, kao što mnogi sumnjaju, afrički lideri čije je političko bogatstvo povezano sa Vagnerom moraju da se zapitaju koliko su verodostojna obećanja koja im je Prigožin dao.
Vojne veze između Kremlja, Vagnera i afričkih vlada su uvek bile obavijene neizvesnošću.
Ali smrt Prigožina i suosnivača Vagnera Dmitrija Utikna, koju je moguće orkestrirao Putin kao kaznu za Prigožinovu kratkotrajnu pobunu u junu, povećala je rizike sa kojima se suočavaju oni afrički lideri koji su se oslanjali na Vagnerovu plaćeničku vojsku kako bi ojačali svoju moć.
Sudanski vojskovođa Mohamed Hamdan Dagalo, poznat kao Hemedti, je dobar primer.
Hemedti, koomandant paravojne grupe Snage za brzu podršku (RSF), je proveo godine negujući vezu sa Prigožinom.
Ali s obzirom na Prigožinovu smrt i neizvesnu budućnost Vagner grupe, verovatno će biti poremećeno snabdevanje RSF-a oružjem, što će potencijalno pomeriti ravnotežu moći između RSF i Sudanskih oružanih snaga.
Ova promena dolazi u neizvesnim vremenima za Hemedtija, čiji pokušaji da povede zemlju čini se posustaju.
Partnerstvo sa Vagnerom, koje je oduvek bilo rizično, sada je ispunjeno još većom opasnošću.
Sa državnim udarima koji izbijaju od Nigera do Gabona, afričke vlade ili pobunjeničke grupe koje razmišljaju o savezu sa Vagnerom ne mogu da računaju na uobičajeno poslovanje.
Bez Prigožinovog pristupa resursima Kremlja, Vagner će gotovo sigurno postati samo senka onoga što je nekad bio.
Prigožin, koji je navodno boravio u Africi nekoliko dana pre smrti, je bio pokretačka sila iza afričkih aktivnosti Vagnera.
Njegov jedinstveni karakter, prisnost sa afričkim liderima i kontrola komercijalnih kanala bili su presudni za sve veći uticaj njegovih paravojnih snaga.
Pronalaženje naslednika koji može da pruži iste rezultate bio bi težak (a možda i nemoguć) izazov, koji bi potencijalno omeo operacije Vagnera širom kontinenta.
S obzirom na to u kojoj meri Vagnerove trupe veruju da je ubistvo njihovog lidera naredio Putin, ne bi mu bilo mudro da očekuje njihovu trajnu odanost, posebno od Vagnerovih jedinica daleko od dometa Kremlja.
A ako Vagner dođe pod komandu ruskog Ministarstva odbrane, što je čini se Putinov cilj, transformacija iz privatne milicije u državnog aktera bi verovatno ograničila njegovu operativnu fleksibilnost i taktike.
Povrh svega, održavanje discipline, hijerarhija zasnovana na zaslugama i sistem nagrađivanja na osnovu misija, što je sve uspostavio Prigožin, bi mogli da se pokažu kao izazov.
Iako je poznato da je Prigožin delio plen iz afričkih misija sa svojim ljudima, takva velikodušnost se obično ne povezuje sa ruskim ministrarstvom odbrane.
Zatim, tu je i ključno pitanje operativne autonomije.
Prigožin je imao poverenja u svoje zapovednike, prepuštajući im moć donošenja odluka za operacije na terenu, što je praksa koju Kremlj tradicionalno ne odobrava.
Pošto je već oprezno zbog nezavisnosti Vagnera, ministarstvo odbrane verovatno neće usvojiti Prigožinov decentralizovani model, koji je bio ključni faktor nemilosrdne efikasnosti grupe u Africi.
Mnogi komandanti su bili uz Prigožina od samog začetka Vagnera.
Na primer, vrhovni zapovednik gurpe u Maliju, Ivan Maslov, operiše gotovo kao nezavisni izvršni direktor, što je primer Vagnerovog operativnog pristupa širom regiona.
Ostaje da se vidi da li Ministarstvo odbrane može da obezbedi lojalnost ovih iskusnih oficira, bez kojih će Vagner verovatno izgubiti svoju konkurentsku prednost.
S obzirom na duboko nepoverenje koje vlada između Vagnera i ruskog vojnog establišmenta, mnogi plaćenici bi mogli da napuste grupu.
Neki bi mogli da se pridruže nedržavnim milicijama, privatnim vojnim kompanijama ili zločinačkim organizacijama, dok drugi mogu da služe direktno afričkim liderima sa kojima su izgradili odnose, kao što su pojedini već učinili u Centralnoafričkoj Republici.
Takve promene bi mogle dodatno da destabilizuju neke od najkrhkijih zemalja na svetu, povećavajući rizik od regionalnih previranja.
To što su Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo klasifikovali Vagner kao terorističku grupu, zajedno sa Putinovom strategijom zavadi pa vladaj, bi takođe moglo da izazove raspada grupe.
Plaćenička kompanija Redut, na čijem je čelu Prigožinov arhineprijatelj ministar odbrane Sergej Šojgu, će se verovatno nadmetati za preuzimanje kontrole nad nekim od operacija Vagnera na kontinentu.
Ali, Redutu nedostaju neophodno kulturalno razumevanje, uspostavljani odnosi i iskustvo na terenu.
Tako da bi, čak i ako Šojgu uspe da preuzme neke ili sve pozicije Vagnera u Africi, Redut mogao da ima problema da ih zadrži.
Afrički lideri koji su se oslanjali na Vagner i slične plaćeničke grupe (kao i oni koji razmišljaju o takvim partnerstvima) bi trebalo da iskoriste ovaj trenutak da preispitaju svoju strategiju.
Povezivanje sa grupama poput Vagnera, koje karakterišu unutrašnji sukobi, nečuvena kršenja ljudskih prava i neizvesna budućnost, je u najboljem slučaju opasan izbor.
Da bi se suprotstavile privatnim milicijama poput Vagnera, zapadne zemlje moraju da urade više da popune bezbednosni vakuum koji takve grupe iskorišćavaju.
Ali, dok su vojne mere neophodne za borbu protiv islamističkih pobuna koje pustoše Sahel, trajni mir se može postići samo promovisanjem ljudskog razvoja i jačanjem otpornosti zajednice.
Zagovaranje ekonomskog i društvenog progresa će biti od ključnog značaja za zaustavljanje Vagnera i njemu sličnih.
Autorka je politička analitičarka u Institutu Toni Bler.
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
