„Trampovo pribegavanje nasilju u Venecueli ne razlikuje se mnogo od Putinovih postupaka u Ukrajini“: Sajmon Tisdal analizira za Gardijan

Puč je ilegalan, ničim izazvan i regionalno i globalno destabilizujući. On preokreće međunarodne norme, ignoriše suverena teritorijalna prava i potencijalno stvara anarhičnu situaciju unutar same Venecuele.

To je politika stvorena haosom. Ali ovo je svet u kojem sada živimo – svet prema Donaldu Trampu, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Direktan napad na Venecuelu označava izvanrednu, opasnu potvrdu neograničene moći SAD i dolazi u istoj nedelji kada je Tramp pretio vojnim udarima protiv drugog nepopularnog antizapadnog režima – režima Irana. Ovo je usledilo nakon višemesečne eskalacije američkog vojnog, ekonomskog i političkog pritiska na Madura, uključujući smrtonosne pomorske napade na brodove navodnih trgovaca drogom.

Tramp tvrdi da deluje kako bi sprečio ilegalni ulazak narkotika u SAD preko Venecuele i zaustavio navodni priliv „kriminalnih“ migranata. U skladu sa američkom invazijom na Irak 2003. godine, optužen je i za želju za ogromnim venecuelanskim naftnim i gasnim resursima – sumnje pojačane ponovljenim, ilegalnim američkim zaplenama venecuelanskih tankera za naftu.

Ali Trampovi primarni motivi izgleda da su lični animozitet prema Maduru i želja da oživi Monroovu doktrinu iz 19. veka stvaranjem američke sfere uticaja i dominacije širom Zapada.

Regionalni lideri, uključujući predsednika Kolumbije Gustava Petra koji se poslednjih meseci sukobio sa Trampom, pozdravili su puč sa negodovanjem i uzbunom; možda ne najmanje važno, zato što se plaše da bi i oni mogli postati žrtve agresivne nove hegemonije Vašingtona. Levičarska vlada Kube ima poseban razlog za zabrinutost. Ona se u velikoj meri oslanja na venecuelanski režim za jeftinu energiju i političku i ekonomsku podršku.

Marko Rubio, američki državni sekretar, nije krio svoju želju da vidi promenu režima u Havani. I u Panami će nivo zabrinutosti biti visok. Tramp je ranije pretio vojnom akcijom zbog kontrole nad Panamskim kanalom.

Zaista, izveštaji o zarobljavanju Madura podsećaju na američku invaziju na Panamu 1989. godine i svrgavanje i hapšenje njenog tadašnjeg diktatora Manuela Norijege.

Autoritarni, antidemokratski režimi širom sveta pažljivo će pratiti Trampove sledeće korake, kao i demokratski saveznici Vašingtona. Iran je osudio puč. Ima dobar razlog za strah. Ali Vladimir Putin, predsednik Rusije, možda nije potpuno nezadovoljan defenestracijom svog venecuelanskog saveznika.

Trampovo ničim izazvano pribegavanje nasilju nije toliko različito od Putinovih postupaka u invaziji na Ukrajinu. Obojica su nezakonito napali susednu zemlju i pokušali da uklone njeno rukovodstvo. Za kineskog predsednika Sija Đinpinga, čije su snage prošle nedelje vežbale vojnu akciju protiv „separatista“ Tajvana, Tramp je upravo postavio presedan koji bi jednog dana mogao rado slediti.

Trampov puč izaziva veliku zabrinutost u Britaniji, EU i zapadnim demokratijama. Trebalo bi i moraju ga nedvosmisleno osuditi. On direktno dovodi u pitanje pravila i principe međunarodnog poretka koji im je dragocen.

SAD su još jednom ignorisale UN i tradicionalne metode rešavanja međudržavnih sporova. I deluju očigledno sa oskudnim obzirom ili razmišljanjem o tome šta će se dalje desiti u Venecueli.

Vlada u Karakasu je obezglavljena, ali drugi visoki članovi režima izgleda da su i dalje na svojim mestima. Oni pozivaju na otpor i, potencijalno, na odmazdu protiv SAD.

Postoje nepotvrđeni izveštaji o civilnim žrtvama. Ako se razvije vakuum moći, javni red bi mogao da se uruši, što bi izazvalo građanski rat ili mogući vojni puč. I nije jasno da li je najnovija američka vojna akcija završena ili bi mogla dalje eskalirati.

Ideja da će se prognani opozicioni lideri, poput dobitnice Nobelove nagrade za mir za 2025. godinu Marije Korine Mačado, brzo vratiti i da će sada biti vraćena puna demokratija je naivna. Naredni dani će biti ključni. I sve je to zbog Trampa.

Trampova nepromišljena akcija trebalo bi konačno da okonča njegovu uvek obmanjujuću karakterizaciju sebe kao „globalnog mirotvorca“. Krajnje je vreme da ga Kir Starmer i drugi evropski lideri javno priznaju za ono što jeste – globalni ratoborac, univerzalna pretnja.

Svaki put kada bučno upadne u zone sukoba, poput Rusije i Ukrajine ili Izraela i Palestine, postavljajući rokove, izdajući ultimatume, birajući favorite i monetizujući bedu, potraga za pravednim i trajnim mirom je unazađena.

Nije ni čudo što je mir nedostižan. I bizarno, čak i dok se predstavlja kao nezainteresovani mirotvorac i neintervencionista, Tramp istovremeno vodi rat protiv sveta. SAD su prošle godine izvele rekordan broj vazdušnih udara na Bliskom istoku i u Africi, pokazuju ankete.

Od povratka na dužnost pre godinu dana, miroljubivi Tramp je bombardovao Jemen, nemarno ubivši brojne civile nakon što je ublažio pravila angažovanja; bombardovao je Nigeriju, što je dovelo do kontraproduktivnog efekta; bombardovao je Somaliju, Irak i Siriju; i bombardovao je Iran, gde je lažno preuveličao uspeh američkih udara na nuklearna postrojenja. Čak odbija da isključi bombardovanje Grenlanda, suverene teritorije saveznika NATO-a Danske.

Šta se dešava u Trampovoj glavi? Blagonaklono tumačenje je da u pitanjima rata i mira on nema pojma šta radi – nema strategiju, nema naznaku – i kreira politiku usput, u zavisnosti od toga kako se oseća.

Zlokobno tumačenje kaže da on tačno zna šta radi, da gore tek sledi. Kao i prethodni predsednici u drugom mandatu kojima je ponestajalo opcija na domaćem terenu, Tramp smatra da svetska scena nudi veće mogućnosti za ispoljavanje moći i ega. On gradi nasleđe u krvi.

Trampovo neodgovorno, opasno, nepredvidljivo ponašanje postaje sve gore. Njegov „uspeh“ u Venecueli može da ga ohrabri da pokuša da učini još veće, nekontrolisane zločine. Kao Marko Antonije bez toge i mozga, on se šepuri i doteruje, viče „haos!“ i pušta pse rata da se provuku.