Trampizam i filozofija istorije 1Foto: EPA/ SHAWN THEW

Njegov odlazak predstavlja novu, fundamentalniju opasnost za liberale širom sveta. Odlaskom najvažnijeg dvorskog intelektualca Trampove administracije, liberali mogu pasti u iskušenje da održe strategiju koju su imali tokom predsedničke kampanje, kada su Donalda Trampa kritikovali pretežno zbog njegovog temperamenta, a ne zbog njegovih ideja, takođe i njegove sledbenike.

Takve kritike su razumljive ali se na kraju ispostavljaju kao samoporažavajuće, jer potkopavaju glavnu osnovu liberalnog, otvorenog društva po slavnoj definiciji Karla Popera: kritički, naučni angažman na nivou ideja.

Štaviše, neuspeh da se Benonovo „Trampovo predsedništvo za koje smo se borili i pobedili“ prepozna kao filozofski pokret znači da je izgubljena prilika da se razviju ključne vrednosti liberalizma u kontekstu našeg vremena. Utiranje puta između elitističkog menadžerijalizma i autoritarnog populizma – što je obeshrabrujući zadatak liberalizma našeg doba – zahteva da znamo tačno od čega počinjemo.

U toj svetlosti, sada je ključni momenat za refleksiju o Benonovom pogledu na svet – posebno o njegovoj filozofiji istorije. Trampizam, kao neprijateljsko preuzimanje Republikanske partije, od početka je izgrađen na tužnom sloganu: „Učinimo Ameriku ponovo velikom“. Temporalnost je bila u srži brenda kampanje, vođena nostalgijom za „dobrim starim vremenima“. Benon je nastojao da ovaj brend razvije i robusnu narodnu istorijsku svest, a njegov odlazak iz administracije sam oće ga osloboditi stega trenutno postojećih institucija.

Opsežan dokaz Benonovih pogleda na prirodu istorijskih promena može se pronaći u njegovom dokumentarnom filmu Generacija nula (2010), koja u retrospektivi izgleda kao scenario za kampanju 2016.

Film navodi na zaključak da je finansijska kriza 2008. bila izazvana liberalizacijom tokom šezdesetih, kada je narcizam bejbi bumera doveo do kulture političkih ucena i ekonomske pohlepe, potpisane brakom vlade i biznis elita. Te elite su socijalizovale dugove bejbi bumera i natovarile ih budućim generacijama i zaboravljenoj srednjoj klasi, izazivajući ekonomski pokolj i gubljenje vere u javne institucije. Iz ovog masakra, objašnjava Benon, Amerika će izaći uništena ili obnovljena.

Narativnu strukturu filma, posebno njen pokretački momenat kataklizme i ponovnog rođenja pruža sociološki bestseler Vilijama Strausa i Nila Hjua „The Fourth Turning“ iz 1997. Mnogi komentatori s panikom su konstatovali uticaj apokaliptičkog tona te knjige na Benonov pogled na svet. Međutim, problematičniji je, suštinski jungovski argument knjige, o mehanizmu istorijske promene.

Preciznije, knjiga nadograđuje jungovske psihološke arhetipe na poglede koji se oslanjaju na istoričare poput Arnolda Tojnbija, prema kojima istorija sledi predvidljive, reverzibilne matrice. Prema Strausu i Hjuu, konačni niz mitskih arhetipa karakteriše ne samo pojedince već i generacije kojima oni pripadaju. NJihovi kvaliteti koji se razlikuju stvaraju snagu za međugeneracijski sukob i istorijsku promenu.

Baš kao što postoje četiri faze u pojedinačnom ljudskom životu, četiri je stupnjeva unutar perioda od sto godina. Posle „herojske“ generacije, poput one koja se borila u Drugom svetskom ratu, neizbežno je usledila „umetnička“ generacija, koja je isto tako neizostavno pomogla uspon moralističke „proročke“ generacije koja utire put generaciji „nomada“ – a koja će zauzvrat izroditi novu generaciju „heroja“.

Ravnoteža i međuzavisnost između ovih generacija vremenom vodi društvo ka proživljavanju predvidljivog niza „zaokreta“, od optimističkog „uspona“ do pobunjeničkog „buđenja“, a onda od korodirajućeg „raspleta“ ka bremenitoj „krizi“, koja se završava novim „usponom“. Faza krize posebno teško pogađa američko društvo, jer se u Sjedinjenim Državama veoma duboko uvrežilo linearno razumevanje vremena. Kad kriza dođe, Amerika ili propada ili postaje ponovo velika.

Za Strausa i Hjua istorija je ciklična, njen sadržaj mitski, a njeno proučavanje dovodi do proroštva. Ova perspektiva, obrazlažu oni, nudi brojne konkretne lične koristi, pretpostavljajući da se čitaoci mogu odučiti od lekcija linearne istorije (uključujući podupirući „opsesivni strah od smrti“). Što je najvažnije, ona nudi čitaocima „ličniju vezu sa prošlošću i budućnošću“, i osećanje „aktivnog učešća u sudbini koja je i pozitivna i verodostojna“. Ona čitaocima nudi osećaj kontrole.

Poper je imao naziv za takvo predvidljivo istorijsko mišljenje, tako suprotno naučnoj metodi. Zvao ga je „istoricizam“. NJegov bazičan doprinos modernom liberalizmu, knjiga Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945.) analiza je korena istoricizma i implikacija na liberalnu demokratiju. Drugim rečima, naša današnja upotreba samog termina „otvoreno društvo“ potiče iz poražavajuće kritike filozofije istorije koju Benon prihvata.

Poper je smatrao Hegela glavnim izvorom istoricizma u modernom dobu. Ali on ide do istoricističkog stava Platona čije antidemokratske ideologije stalne društvene hijerarhije tumači kao reakciju na slom grčkog tribalizma – pokušaj da se obnove izgubljene izvesnosti.

Štaviše, Poper je sve forme savremenog istoricizma, čak i „izvanredan“ rad samog Tojnbija, video kao pokušaj da se oživi plemensko „zatvoreno društvo“. Što se tiče Popera, proročka istorija predstavlja pogrešnu filozofsku reakciju protiv slobode, promene i individualnosti.

Usred Drugog svetskog rata i borbe protiv fašizma, Poper je ponudio alternativu istoricističkom neotribalizmu: nauku i racionalističku filozofiju, ili „tradiciju izazivanja teorija i mitova i kritičku debatu o njima“. I pružio je pogled na istorijsku promenu koji odbacuje neizbežnost. Samo takav humani odgovor slomu tribalizma, tvrdio je, može osloboditi svet i održati njegovu slobodu.

Poperova analiza je danas jednako važna kao i u njegovo vreme. Posle odlaska Benona, najgore što bi liberali mogli da urade je da ignorišu rukovodeće principe trampizma – čineći to, potkopaće sopstvene.

Autor je napisao knjigu Vladavina klana, dobitnik je nagrade Grejvmejer za Ideje koje unapređuju svetski poredak. Bio je Fulbrajtov stipendista na odeljenju za filozofiju prava na Univerzitetu u Salcburgu 2015.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org