U Nemačkoj zbog populista više nije dosadno

„Nemačka, to smo svi mi“, rekla je Merkel koja je kancelarka još od 2005. U to „svi mi“, bila je nedvosmislena, spadaju i muslimani kojih je sada u Nemačkoj, navela je, 4,5 miliona, iako su koreni zemlje, kako je takođe istakla, judeo-hrišćanski.

Uprkos tome što je po ko zna koji put kazala da se 2015. godina više ne sme ponoviti, misleći na masovan priliv izbeglica u Nemačku, svojom opaskom o muslimanima Merkel je razjarila koalicione partnere iz Hrišćansko-socijalne unije (CSU), uključujući i lidera te stranke Horsta Zeehofera, koji je u novoj vladi imenovan za ministra unutrašnjih poslova. Šta o tome ko sve pripada Nemačkoj misli najjača opoziciona stranka Alternativa za Nemačku (AfD), u to ne treba ni sumnjati, kao što je sasvim jasno da je davno promenjena izbeglička politika kancelarke uzrokovana i usponom te partije.

„Moje mišljenje je da je parlament sada interesantniji zbog AfD-a i liberala, iako mi se te partije ne sviđaju“, kaže za Danas Andrej Hunko, poslanik Levice (Die Linke), aludirajući na činjenicu da su u Bundestag posle izbora održanih septembra 2017. prvi put ušli desni populisti, kako, uglavnom, u Nemačkoj nazivaju AfD, i da se vratila Slobodna demokratska partija (FDP), posle četvorogodišnje pauze.

Propast pregovora kancelarkine Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i „sestrinske“ bavarske CSU sa Zelenima i upravo sa liberalima kao glavnim „kočničarima“, uvela je jesenas Nemačku u višemesečni politički zastoj koji je tek nedavno prevaziđen stvaranjem nove velike koalicije.

„Potpuno sam protiv njihove (AfD) politike na mnogim poljima. Ali oni su realnost… Bilo je baš ružno sa prethodnom veoma velikom koalicijom. CDU i Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) su imali 80 odsto poslanika, pa to nije demokratija. Sada jeste polarizovanije, ali je manje dosadno“, smatra Hunko.

Da li će AfD još jačati? Jedno nedavno istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da ta stranka ima veću podršku nego SPD koja je u poslednjih godinu dana prošla kroz veoma buran period – pored ostalog, promenila je nekoliko lidera – da bi se, na kraju, ponovo „skrasila“ u velikoj koaliciji. Tobias Montag, koordinator za unutrašnju politiku u Fondaciji Konrad Adenauer, ukazuje za Danas da je raspoloženje javnosti promenljivo: „Prema aktuelnim istraživanjima (20. marta) AfD je sada očigledno rangirana na 13 odsto, a SPD na 19 odsto. Pad SPD-a je posledica sopstvenih grešaka, kao i problematične strategije tokom predizborne kampanje i u fazi nedugo nakon izbora“.

SPD se pre godinu dana vinula do zvezda predvođena Martinom Šulcom, dotadašnjim predsednikom Evropskog parlamenta, prestigavši u anketama CDU; na izborima su, međutim, obe stranke postigle najgori rezultat od kako su osnovane. Šulc je posle izbora prvo rekao „ne“ velikoj koaliciji, potom se predomislio. Socijaldemokrate, sa čijeg se čela Šulc u međuvremenu povukao, na kraju su se opet odlučile za brak sa CDU.

„Trenutna snaga AfD-a iznenađujuća je samo za Nemačku, jer se populističke partije posle Drugog svetskog rata zbog tabuizacije nisu mogle etablirati… ‘Normalnost’ je sada stigla i u Nemačku. U Austriji je desno populistička FPO na poslednjim parlamentarnim izborima osvojila oko 26 odsto glasova. U prvom krugu francuskih predsedničkih izbora 2017. Marina le Pen je premašila 21 odsto. A u Italiji je Pokret 5 zvezda, levo populistička partija, pokupila gotovo 33 odsto glasova. Ti primeri pokazuju da su se populisti u Evropi raširili i da mogu imati puno uspeha. Oni pokazuju da se za AfD nije nužno glasalo zbog ideološke bliskosti, već zato što su birači hteli da izvrše pritisak na vladajuće partije“, kaže Montag.

On ukazuje da populisti u Nemačkoj nemaju „nepresušan bunar birača“: „Potencijal AfD-a uglavnom dolazi od protestnih birača. Oko 61 odsto onih koji su na saveznim izborima 2017. glasali za AfD bili su protestni birači. To će imati posledice na njihov budući razvoj: radikalizuje li se AfD, suziće svoje biračko telo. Postanu li „građanskiji“, dakle umereniji, mogli bi privući više birača Unije (CDU/CSU), ali izgubiće protestne birače. Kojim će putem ići, to se sada u AfD-u ne vidi. Trenutno se čini da će pokušati da održe svoj recept za uspeh – da balansiraju između umerenosti i ekstremizma“.

Na evropske, pa i nemačke „populiste“ svakako utiču i moćni spoljni faktori. Sveprisutna je priča o podršci Rusije AfD-u, ali se može postaviti i pitanje sličnog pristupa makar određenih krugova bliskih aktuelnoj administraciji Donalda Trampa, ako ne samog američkog lidera. Trampov bivši bliski saradnik Stiven Benon, koji ga i sada podržava, nedavno je u Švajcarskoj proricao dalji uspon evropskih populista. Tramp je u više navrata, pa i kada je postao predsednik, prethodnu izbegličku politiku Berlina ocenjivao i kao „katastrofu“.

Montag smatra da se u Beloj kući i Kremlju ne traži model. „Među populistima u suštini postoji široko rasprostranjeno divljenje, ili u najmanju ruku fascinacija Putinom i Trampom. Mi smo to u jednom kvalitativnom istraživanju pre dve godine bliže istražili. I pokazalo se jasno da oni u Rusiji ne vide alternativni model zapadnim demokratijama, niti je vide kao suštinsku kritiku sistema, već samo kao provokaciju protiv „establišmenta“. Sasvim slično se može reći za obožavaoce Trampa“.

Jačanje kohezije u Nemačkoj neće biti lak zadatak za četvrti kabinet Angele Merkel. Na pitanje kakva će biti izbeglička politika nove vlade, što sa kohezijom i te kako ima veze, naš sagovornik odgovara da će ona „nastojati da izbeglice sa legalnim statusom boravka vrati u njihove zemlje porekla kada se tamo stabilizuje situacija“.

„Postupaće se kao i sa talasom izbeglica iz bivše Jugoslavije. Izbeglice bez legalnog statusa boravka treba konzistentno deportovati. Za to su, međutim, odgovorne nemačke savezne pokrajine. Još ne mogu reći kakve će poluge savezna vlada primenjivati da ‘motiviše’ pokrajine koje s tim oklevaju. Velika koalicija može još neke države da proglasi ‘sigurnim zemljama porekla’ i tako olakša deportacije. U koaliciji sa Zelenima to bi bilo manje verovatno. Međutim, ni SPD nije oko ovog pitanja sasvim jedinstvena“, zaključuje Montag.

Postoje i druga pitanja koja, ako i ne polarizuju nemačko društvo, govore o promenama kroz koje ono prolazi. Prošlogodišnji zakon kojim je istopolnim parovima omogućeno sklapanje brakova podržava dve trećine Nemaca – kaže naš sagovornik – mada je poznato da je i sama kancelarka glasala protiv te odluke. U Berlinu se još mogu videti nalepnice „Schwul ist cool“ („Peder je kul“), valjda kao zaostavština kampanje.

Dve trećine Nemaca protiv širenja EU

Dve trećine Nemaca sada je protiv proširenja Evropske unije, rekao je grupi srpskih novinara u Berlinu Torsten Fraj, poslanik CDU. On je kao razloge za takvo raspoloženje naveo „zamor od proširenja“ i pretpostavku da su Bugarska, koja trenutno predsedava Unijom, i Rumunija „verovatno prerano“ primljene u klub. Međutim, Fraj ističe da je proširenje u interesu EU, da je što se zemalja Zapadnog Balkana tiče to jasno rečeno još na samitu u Solunu 2003, te da je stav Nemačke da Unija treba da ostane inkluzivan klub.

Neizvesni izbori u Bavarskoj i Hesenu

Neki komentatori u Nemačkoj smatraju da je CDU načinila previše ustupaka SPD-u kako bi napravila veliku koaliciju. Zbog toga već sada predviđaju loš rezultat za CDU na izborima u Bavarskoj i Hesenu u oktobru, pa čak i na izborima za Evropski parlament 2019.

„Posledice ustupaka u koalicionom ugovoru još se ne mogu proračunati. CDU je morala da načini puno ustupaka kako bi SPD, uopšte, mogla dovesti „na brod“. Kritiku je pre svega raspalilo preuzimanje važnih ministarstava finansija od SPD-a i unutrašnjih poslova od CSU-a. Međutim, u koalicionom ugovoru često je pominjan izraz ‘mi želimo’. To su otvorena pitanja. CDU će naročito nastojati da utiče na konkretne aranžmane planova i da se predstavi kao konstruktivna snaga. Velika koalicija u Berlinu zbog toga ne mora nužno da vodi porazu na izborima u Bavarskoj i Hesenu“, smatra Tobias Montag.