Više strateški nego mirovni sporazum

Posle normalizacije odnosa između UAE i Izraela, niz je nastavio Bahrein.

To se i očekivalo, imajući u vidu da je Bahrein bio domaćin ekonomske konferencije koja je u januaru ove godine bila posvećena najavi mirovnog plana „Sporazum veka“ između Izraela i Palestinaca.

Bahrein je, može se reći, još jedan „direktan izaslanik“ Saudijske Arabije u ovom sporazumu, pošto je Saudijska Arabija, zajedno sa UAE, patron ovoj maloj zalivskoj državi.

Vojno prisustvo SAD i Velike Britanije, zajedno sa političkim i ekonomskim pokroviteljstvom Saudijske Arabije nad zemljom kojoj je većinsko stanovništvo šiitsko, a ukupni dizajn mirovnih sporazuma je usmeren protiv njihovog šiitskog centra, Irana, ovaj korak čini veoma rizičnim, ako ne i avanturističkim.

Iranska Islamska revolucionarna garda upozorila je da Bahrein može da se suoči s „teškom osvetom“ od strane vlastitog naroda.

„Vladar Bahreina mora da se nada teškoj osveti „mudžahedina“ čiji cilj je da oslobode Jerusalim i ponosnu muslimansku naciju ove zemlje“, saopštila je Revolucionarna garda.

Ona dalje navodi da je mirovni sporazum sa Izraelom „veliki promašaj bez legitimnosti na koji će da se odgovori na odgovarajući način“.

Ove poruke su odjek prethodnog saopštenja iranskog Ministarstva spoljnih poslova koje je ocenilo da je sporazum „sraman akt koji žrtvuje palestinsku stvar“.

Nekadašnji američki ambasador u Izraelu, Martin Indik, smatra da je sporazum više „strateški, nego mirovni“.

Sticanjem nezavisnosti i odlaskom Britanaca, Amerikanci su preuzeli njihovu dotadašnju pomorsku bazu koja je danas luka za Petu flotu, dok Britanci sada ponovo grade modernu pomorsku bazu.

Upravo u vojnom aspektu, sagledava se i značenje novog sporazuma. Jedna od vodećih palestinskih ličnosti, Saeb Erakat, smatra da je ovaj sporazum deo šireg paketa u regionu: „Ovde nije reč o miru, niti o odnosima među zemljama. Mi smo svedoci stvaranja jednog saveza koji se stvara u region, koji možda možemo da zovemo arapsko – izraelski NATO“, tvrdi Erakat.

Skoro dve godine traju kontakti između ove male zalivske monarhije i jevrejske države.

Za razliku od drugih zalivskih monarhija, Bahrein ima nezavisnu istoriju i nalazi se na teritoriji nekadašnje Dilmun civilizacije, a bio je jedna od prvih teritorija koja je prešla u islam, još za života proroka Mohameda.

Bahrein je postao nezavisan 1971. prvo kao emirat, a od 2002. kao ustavna monarhija.

Ovo je minijaturna ostrvska monarhija koja na 760 kvadratnih kilometara ima ukupno 1,2 miliona stanovnika, od kojih su polovina stranci.

To je glavni razlog za relativno blagu primenu vahabitskog islama koji je vladajući u gotovo svim monarhijama Persijskog poluostrva.

Posle islama, najsnažnija je domaća hrišćanska zajednica. Za razliku od Emirata i drugih zalivskih monarhija, Jevreji su istorijski prisutni u Bahreinu, a neki još uvek tamo žive.

Bahreinska dinastija koja vlada još od 1783. smatra da se nalazi na udaru Irana još od sticanja nezavisnosti, kada je tadašnji iranski šah Reza Pahlavi želeo da zauzme ostrvo, nakon odlaska Britanaca, iako su Bahreinci 1970. ogromnom većinom podržali rešenje da ostrvo postane nezavisna država, a Savet bezbednosti UN to je jednoglasno podržao.

Od islamske revolucije 1979. vladari Bahreina optužuju Iran da naoružava pobunjenike na ostrvu.

Zemlja je posebna po tome što većinu stanovništva čine šiitski muslimani i tako je jedna od tri takve države. Druge dve su Iran i Irak.

Šiiti su većinsko stanovništvo, ali su kraljevska porodica i većina društvene elite suniti što dovodi do snažnih nesuglasica i konfrontacija u društvu.

U vreme arapskog proleća, zemlja se našla u snažnom talasu demonstracija čiji su učesnici uglavnom bili šiiti koji se decenijama žale na društvenu obespravljenost.

Bahreinska dinastija je ogranak saudijske dinastije i uživa njenu čvrstu podršku.

Da bi se spasila vladavina kralja Hamada, saudijska vojska je u vreme „arapskog proleća“, 2011. intervenisala u glavnom gradu zemlje, Manami, i sprečila da šiitska većina uspostavi kontrolu nad zemljom i preuzme vlast.

Do konačne odluke Bahreina da prizna Izrael, došlo je tokom avgustovske turneje državnog sekretara Majkla Pompea po zemljama zaliva.

Nju je saopštio američki predsednik Tramp tokom trojnog telefonskog razgovora sa bahreinskim kraljem Hamadom i izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Sa tog razgovora objavljeno je zajedničko saopštenje od šest tačaka.

Izraelski premijer Netanjahu, zapazio je da je „bilo potrebno 26 godina između sklapanja drugog mirovnog sporazuma i trećeg, a samo 29 dana između trećeg i četvrtog, a biće ih još“, misleći na mirovni sporazum s Jordanom koji je potpisan 1994.

Netanjahu se pohvalio da je ovaj sporazum „direktan rezultat“ njegove politike „mir za mir, mir preko snage“ koju vodi „već dve decenije“, odnosno da Izrael nije platio nikakvu cenu, niti dao ustupke za mirovne sporazume.

To, međutim, nije tačno, jer je izraelski premijer pristao na uslovljavanje UAE da se odluči za između „normalizacije i aneksije“, ali da neće moći da dobije oboje.

Netanjahu se, naravno, odlučio za normalizaciju odnosa.

Normalizacija odnosa otvara mnogo šire mogućnosti, a nesumnjivo najspektakularnija je priključivanje Saudijske Arabije ovom lancu sporazuma, koje se nazire, ali koje će morati još da se čeka.