Vraćanje prosvetiteljstvu - jedini put napred 1Foto: Privatna arhiva

Tako bi i trebalo da bude. Istovremeno, odustajanje od poverenja u neoliberalizam i demokratiju nije slučajnost niti puka korelacija. Neoliberalizam podriva demokratiju već 40 godina.

Forma globalizacije koju je propisao neoliberalizam ostavila je pojedince i čitava društva nesposobnim da kontrolišu važan deo sopstvene sudbine, što je jasno objasnio Deni Rodrik sa Univerziteta Harvard i kao što ja tvrdim u mojim nedavnim knjigama „Globalizacija i njena nova nezadovoljstva“ i „LJudi, Moć i dobiti“. Efekti liberalizacije tržišta kapitala bili su posebno neobični: Ako bi vodeći predsednički kandidat na tržištima u nastajanju izgubio naklonost Volstrita, banke bi izvukle svoj novac iz te zemlje. Birači bi se tada suočili sa velikim izborom: prepustiti se Volstritu ili se suočiti s teškom finansijskom krizom. Bilo bi to kao da Volstrit imao više političke moći od građana zemlje.

Čak su i u bogatim zemljama, običnim građanima rekli, „Ne možete voditi politiku koju hoćete“ – bilo da je u pitanju adekvatna socijalna zaštita, pristojne plate, progresivno oporezivanje ili dobro regulisan finansijski sistem – „jer će država izgubiti konkurentnost, radna mesta će nestati, a vi ćete patiti.“ U bogatim i siromašnim zemljama elite su obećavale da će neoliberalne politike voditi ka bržem ekonomskom rastu i da će koristi postepeno osetiti svi, uključujući i najsiromašniji kojima će biti bolje. Da bi dotle stigli, radnici bi morali da prihvate niže plate, a svi građani bi morali da prihvate smanjenja važnih državnih programa.

Elita je tvrdila da su njihova obećanja zasnovana na naučnom ekonomskom modelu i „istraživanjima baziranim na činjenicama“. Nakon 40 godina, brojke su sledeće: rast je usporen a plodovi tog rasta otišli su nekolici na vrhu. Kako su plate stagnirale a berze se širile, dohodak i bogatstvo su rasli, umesto da se smanjuju. Kako mogu kresanje plate – da bi se postigla ili održala konkurentnost – i smanjeni vladini programi da upotpune viši životni standard? Obični građani osećali su se kao da im se prodavala magla. Potpuno opravdano su se osećali zbunjeno.

Sada doživljavamo političke posledice ove velike obmane: nepoverenje elita, ekonomsku „nauku“ na kojoj je zasnovan neoliberalizam, i politički sistem korumpiranog novca koji je sve omogućio. Stvarnost glasi da je, uprkos svom imenu, era neoliberalizma bila daleko od liberalnog. Nametnula je intelektualnu analizu čiji su čuvari bili krajnje netolerantni prema neslaganju. Ekonomisti sa heterodoksnim stavovima tretirani su kao heretičari koje treba izbegavati ili u najboljem slučaju izmestiti u nekoliko izolovanih institucija. Neoliberalizam ima malo sličnosti sa „otvorenim društvom“ za koje se zalagao Karl Poper. Kao što je DŽordž Soros naglasio, Poper je prepoznao da je naše društvo složen, stalno razvijajući sistem u kojem što više učimo, to više naše znanje menja ponašanje sistema.

Nigde ova netolerancija nije bila veća nego u makroekonomiji, gde su preovlađujući modeli isključili mogućnost krize poput one koju smo iskusili 2008. Kada se nemoguće dogodilo, tretirano je kao da je to petstogodišnja poplava – čudan događaj koji nijedan model nije mogao da predvidi. Čak i danas, zagovornici ovih teorija odbijaju da prihvate da je njihovo verovanje u samoregulišuća tržišta i njihovo odbacivanje eksternalija kao nepostojećih ili nevažnih, dovelo do deregulacije koja je bila ključna u podsticanju krize. Teorija i dalje opstaje, sa ptolomejskim pokušajima da se uklopi sa činjenicama, što svedoči o stvarnosti da jednom uspostavljene loše ideje često usporavaju smrt.

Ako nas finansijska kriza iz 2008. nije podstakla da shvatimo da neobuzdana tržišta ne funkcionišu, klimatska kriza bi svakako trebalo: neoliberalizam će bukvalno okončati našu civilizaciju. Ali, takođe, je jasno da demagozi, koji bi nas naterali da okrenemo leđa nauci i toleranciji, samo pogoršavaju stvari.

Jedini put napred, jedini način da se spasi naša planeta i naša civilizacija, jeste novo rođenje istorije. Moramo revitalizovati prosvetiteljstvo i ponovo se počastiti njegovim vrednostima slobode, poštovanja, znanja i demokratije.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Profesor je na Univerzitetu Kolumbija i ekonomista u Institutu Ruzvelt. Nedavno je objavio knjigu: „LJudi, moć i profiti:Progresivni kapitalizam u eri nezadovoljstva“.

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org