Prošlo je gotovo 60 godina od kada je filozof i istoričar Tomas Kun napisao svoju uticajnu knjigu Struktura naučnih revolucija.
Kunove teze su jednostavne, ali jeretičke – prodori u nauci se ne javljaju postepenim gomilanjem malih promena u postojećem mišljenju, već pre iznenadnom pojavom radikalnih ideja zbog kojih se postojeći modeli zamenjuju nečim što je suštinski drugačije. Kao što je bio slučaj kada su astronomi utvrdili da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto, ta „promena paradigme“ aktivira potpuno novi model koji postaje baza za „normalnu“ naučnu studiju i eksperiment dok se i on ne zameni.
Kuna sam pomenuo jer je njegova ideja relevantna za društvene koliko i za prirodne nauke. Primer koji imam na umu je Bliski istok, gde aktuelna paradigma između Izraela i njegovih suseda odnosi prevagu više od pola veka.
Gotovo sve što je rečeno i napisano o tom pitanju odražava ishod Šestodnevnog rata iz 1967, nakon kojeg je Izrael stavio pod kontrolu teritorije koje su prethodno pripadale Jordanu (Istočni Jerusalim i Zapadnu obalu), Egiptu (Sinajsko poluostrvo i Gazu) i Siriji (Golanske visoravni). Od tada „normalan“ diplomatski model (otelotvoren Rezolucijom 242 SB UN i posledičnim odnosima) pretpostavlja da bi Izrael dao tu teritoriju u zamenu za bezbednost i mir.
Ispostavilo se da je ta paradigma već dugo validna. Izrael je vratio Sinaj Egiptu, što je dvema zemljama omogućilo da potpišu mirovni sporazum. Nekoliko godina kasnije Izrael i Jordan su normalizovali odnose. Pregovori između Sirije i Izraela su bili blizu uspeha, ali su na kraju propali, uglavnom zato što sirijski predsednik Hafez al Asad (otac sadašnjeg predsednika Bašara al Asada) nije hteo da stavi potpis na kompromis.
Više nije moguće zamisliti mirovne pregovore, a još manje sporazume između Asadove vlade i Vlade izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Izraelska vlada je davno anektirala Golansku visoravan i Asadova vlada sve više zavisi od Irana, arhineprijatelja Izraela, i umesto pregovora vidimo kako Izrael napada iranske snage i opremu na sirijskoj teritoriji.
Diplomatski napredak između Izraela i Palestinaca podjednako je teško zamisliti. To nije uvek bio slučaj. Pregovori su se nekoliko puta približili uspostavljanju palestinske države pored Izraela pod uslovima koje su obe strane mogle da prihvate. Ali su palestinski lideri u poslednjem času ustuknuli, strahujući da će pristajanjem na manje od onoga što su tokom istorije tvrdili da je Palestina postati politički ranjivi pred konzervativcima koji veruju da je kompromis nepotreban jer je vreme i javno mnjenje u svetu na strani Palestinaca.
To je bila greška. Ono što je bilo u ponudi u prošlosti više nije. Izraelska politika je napravila zaokret udesno. Jevrejska naselja na Zapadnoj obali su se znatno proširila u smislu prostora i broja stanovnika. Netanjahu je nedavnoj obećao da će početi anektiranje Zapadne obale. Predsednik SAD Donald Tramp, čija je administracija prebacila američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim i preinačila gotovo 40 godina staru politiku SAD priznavanjem suvereniteta Izraela nad Golanom, itekako će podržati aneksiju.
Veći deo sveta se umorio od konflikta. Priličan broj arapskih zemalja, koje su zabrinute zbog Irana ili unutrašnjih pretnji više od Izraela, spremne su da tiho sarađuju sa Izraelom, a u pojedinim slučajevima i otvoreno. Razdori u palestinskom rukovodstvu pogoršavaju uporne podele.
Trampova administracija će možda obznaniti mirovnu inicijativu u tom kontekstu. Ali se njen predlog najverovatnije neće ticati teritorijalnih i političkih pitanja i pitanja izbeglica koja su od suštinske važnosti za stvaranje palestinske države. Trampov plan će se najverovatnije usredsrediti na nuđenje ekonomskih podsticaja Palestincima u okviru napora da se oni podstaknu da pristanu na kompromis. Mala je verovatnoća da će to uspeti.
Najverovatnija budućnost su zato spore promene. Palestinci će i dalje imati ograničenu autonomiju u delovima Zapadne obale i Gaze. U nekom trenutku (kome smo se približili, ako nismo i do njega došli) potencijal za stvaranje održive palestinske države će prestati da postoji.
Sve ovo je rizično i za Izrael. Postoje nerešive tenzije između toga da Izrael ostane jevrejska država i demokratskog Izraela ako on bude i dalje sprovodio političku kontrolu nad milionima Palestinaca koji nisu izraelski građani. Izbegavanje tog izbora i održavanje statusa kvo će frustrirati Palestince i sve više izolovati Izrael u regionu i svetu (naročito ako dođe do aneksije).
Neko će reći da je ova procena isuviše mračna. Nadam se da su u pravu. Ali čak i da jesu, koristi od napretka između Izraelaca i Palestinaca se neće širiti. Blisko povezano s paradigmom teritorija za mir bilo je verovanje da bi uspostavljanjem mira između Izraela i arapskih suseda pogodba između Izraela i Palestinaca omogućila procvat regiona. Ali rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba neće okončati rat u Siriji ili pokolj u Jemenu, suzbiti nuklearne ambicije Irana, zauzdati Saudijsku Arabiju ili ublažiti represiju i korupciju širom regiona.
Čak i kada bi se izraelsko-palestinski konflikt okončao, problemi na Bliskom istoku ne bi. I nema razloga za prognoze da će se izraelsko-palestinski sukob okončati. Vreme je za promenu paradigme u razmišljanju o Bliskom istoku, ne zato što što je predstavljen bolji diplomatski model, jer nije, već zato što je aktuelna paradigma sve više u sukobu s realnošću.
Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose. Napisao je knjigu „Svet u neredu“
Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
