Zašto je Putin baš sada proglasio delimičnu mobilizaciju? 1EPA-EFE/MIKHAEL KLIMENTYEV

Iako se praktično od početka rata u Ukrajini govorilo o mobilizaciji, čak je davana ponuda sa datumom njenog proglašenja (9. maj je bio datum kada se očekivalo proglašenje mobilizacije), to se sada dogodilo u delimičnom obliku.

Glavni razlog je vojni poraz ruske vojske u Harkovskoj oblasti. Prema koracima koje je preduzelo političko rukovodstvo, moglo se naslutiti da će neka vrsta mobilizacije da počne.

Prvo, Državna duma RF je izglasala da se termini „mobilizacija“, „vojno stanje“ i „ratno vreme“ unesu u Krivični zakonik.

Dobrovoljna predaja, pljačka i neovlašćeno napuštanje jedinice u toku ratnih dejstava mogu biti kažnjeni kaznom do 15 godina zatvora. Osim toga, najavljeni referendumi o pripajanju ukrajinskih regiona koji su pod ruskom kontrolom su jedan od koraka ka mobilizaciji.

Složena ruska birokratija

Složeni birokratski sistem Rusije funkcioniše tako da se prvo „legalizuje“ situacija, a zatim se operativno deluje. Tako je dan pre invazije na Ukrajinu predsednik Putin prvo priznao LNR i DNR kao nezavisne republike u administrativnim granicama Donjecke i Luganske oblasti, a drugog dana najavio „specijalnu vojnu operaciju“ u cilju zaštite i „oslobođenja“ samoproglašene republike.

Ovaj scenario se koristi i u ovom slučaju mobilizacije. Prvo je donet Krivični zakonik, zatim su vlasti imenovane na tim teritorijama raspisali referendume, zatim je raspisana delimična mobilizacija. S obzirom na to da niko ni u Rusiji ni na Zapadu ne dovodi u pitanje ishod referenduma, koji još nije održan, jasno je da će početi pripajanje te teritorije.

Pripajanjem teritorije ulazimo u novu fazu rata. Ruski politički i vojni vrh prihvatio je situaciju na terenu i nema nameru da pokreće ofanzivne akcije na ukrajinskoj teritoriji bar do proleća. Ruska armija već neko vreme deluje defanzivno i ne pomera se sa linija koje su uspostavljene, osim u pravcu Bahmuta u cilju stvaranja „tampon zone“ između Donjecka i ukrajinskih položaja.

Ovakve odbrambene akcije ruske vojske već su otvorile pitanje mobilizacije u ruskom javnom prostoru i dovele u pitanje sposobnost vojnog i političkog vrha. Porazom ruske armije u Harkovskoj oblasti pritisak javnosti i dela ruske elite dodatno je porastao, a politički vrh Ruske Federacije je morao nešto da preduzme povodom toga.

Harkovski poraz

Iako ovaj poraz nije zadao razoran udarac ruskoj vojsci, učinio je najmanje dve stvari. Prva stvar je vojno-operativne prirode. Činjenica je da je ruska vojska izgubila Izjum i Kupjansk, dva izuzetno važna saobraćajna pravca kojima je lako dopremano oružje i logistika, a deo ukrajinskih snaga vezan za Harkov. Ono što je još važnije, omogućilo je napad na Slavjansk sa boka.

Gubitak Izjuma i Kupjanska praktično znači da se mora odustati od dalje ofanzive u Donjeckoj oblasti i da se DNR neće uspostaviti na celoj teritoriji Donjecke oblasti u dogledno vreme. Pošto je jedini cilj ruske invazije koji je javno saopšten bio uspostavljanje LNR i DNR na administrativnim granicama oblasti, to je svojevrsni poraz.

Vojni stručnjaci su saglasni da je skoro nemoguće frontalno probiti liniju Slavjansk – Kramatorsk, zbog utvrđenih sistema koje ukrajinske snage grade već osam godina. Jedini način je bio da se krene u bočni napad iz pravca Izjuma. Gubitkom Izjuma završena je priča o zauzimanju celog Donbasa. Bar za sada.

Sraman i ponižavajući poraz

Druga stvar, način na koji je ruska vojska izgubila u Harkovskoj oblasti je u najmanju ruku sraman i ponižavajući. Vojnici su se povukli, nisu uspeli ni da unište sopstvenu vojnu opremu da ne bi pala u ukrajinske ruke. Bilo je, doduše, uglavnom slabo opremljenih pripadnika narodnih milicija iz LNR i DNR i slabo motivisanih Rosgaardaca, ali to poraz ne čini manje sramotnim.

U tom povlačenju ostavili su deo stanovništva kome je ruska vojska bila garancija bezbednosti. Za one stanovnike koji su uspeli da pobegnu na vreme, na granici sa Belgorodom nije organizovan smeštaj, hrana i voda.

Iako su u borbama protiv naleta ukrajinskih snaga izgubili položaje oko Izjuma i Kupjanska, nejasno je zašto su se ruske snage istovremeno povukle sa severa tog područja, u vreme kada tamo uopšte nije bilo borbenih dejstava.

Tim povlačenjem sa severa regiona, ruske snage su ukrajinskim snagama dale priliku da ih gađaju preko granice u Belgorodsku oblast. U lokalnom stanovništvu nastao je bes i razočarenje prema vojsci, koja im se predstavljala kao neko ko se bori za interese tog stanovništva.

Takav slom morala i nedisciplina u ruskoj vojsci stvorio je još veći pritisak na rusku političku elitu, koja je morala da preduzme akciju. Iz računa ruskih vojnika i presretnutih telefonskih poziva, mnogi ruski vojnici su veoma demoralisani i žele da idu kući. Navodno, mnogi vojnici su dali otkaze, što im je pravo po ugovoru.

Vojnici su prilično dobro plaćeni za ruske standarde i dobijaju beneficije nakon službe, to je bio jedan od glavnih faktora zašto su pristali da potpišu ugovor. Međutim, neki vojnici su zadržani u Ukrajini iako su im ugovori istekli u petom mesecu, što je dodatno umanjilo moral.

Ruske snage

Od početka rata bilo je jasno i svaki ozbiljan vojni analitičar je tvrdio da su ruske snage nedovoljne za potpunu okupaciju Ukrajine, odnosno za borbu na širokom prostoru. Iako vojska od 150-200 hiljada plus narodna milicija zvuči zastrašujuće, to treba staviti u kontekst geografske slike Ukrajine kao i dužine fronta, koji je svojevremeno bio više od 2000 km.

Rusija je počela sa tzv lake vojske u Ukrajinu, nadajući se da će brzo uspostaviti kontrolu i vlast ulaskom u Kijev i druge gradove. Taj plan je ubrzo propao, a front se razvukao. Takva situacija postala je otežavajuća okolnost za nedovoljno brojnu rusku vojsku. Između ostalog, zbog ograničenog angažovanog osoblja, ova ruska invazija na Ukrajinu najavljena je kao „specijalna vojna operacija“.

Dakle, sa nedostatkom kadra, sa gubicima koji se prilično konzervativno procenjuju (ministar Šojgu je dao sumanuto mali broj od 5.937 poginulih vojnika), koji su očigledno veliki, ruski politički i vojni vrh je morao nešto da preduzme po tom pitanju.

Na papiru, ruska vojska ima oko milion zaposlenih u vojsci, odnosno profesionalnih vojnika i vojnih lica. Od tog broja 450.000 je u pešadiji, a od tog broja oko 150.000 do 200.000 je učestvovalo ili učestvuje u Ukrajini. Dakle, skoro polovina pešadijskih snaga ruske vojske je do ove mobilizacije učestvovala na teritoriji Ukrajine.
Problemi sa regrutacijom

Osim toga, RF ima oko 370.000 ljudi u žandarmeriji, odnosno ljudi koji rade u zatvorima i drugim sistemima, a koji su vojno obučeni. Iako ove brojke zvuče ogromne, potrebno je razumeti da je Rusija ogromna zemlja i da su joj potrebne ogromne snage za održavanje unutrašnje i spoljne bezbednosti.

Ova potreba se posebno povećava ulaskom Finske u NATO. Jedna od ideja koja je kružila u ruskim vojno-analitičkim krugovima je da se oko 150 do 200 hiljada novih profesionalnih vojnika prebaci na teritoriju Ukrajine, a da se na položajima u Rusiji zamene kadrovima iz ove žandarmerije, piše IndexHR.

O problemu regrutovanja kadrova dovoljno govori to što je Rusija povukla svoje snage iz Tadžikistana, Kirgistana i Jermenije, koje nisu bile velike, možda 2-3 hiljade vojnika. Upravo na onim teritorijama gde je ruska vojska bila faktor stabilnosti i mira, danas ponovo imamo sukobe i poluratno stanje, što stvara dodatne probleme Kremlju.

Pored povlačenja vojnog osoblja, ruske vlasti su nastojale da uz pomoć dobrovoljaca i plaćenika obezbede dovoljan broj kadrova. Tako su kružili snimci plaćenika, Vagnerovaca i njihovog komandanta Jevgenija Prigožina, gde se obraćao zarobljenicima koji su se spremali za odlazak na front.

Druga grupa su bili dobrovoljci i pokušaj onoga što je čečenski lider Kadirov najavio kao samomobilizaciju. Čečenija, kao i druge federalne jedinice, ima obaveznu vojnu službu, a tokom služenja vojnog roka mladićima se nudi ugovor da postanu profesionalni vojnici. Ideja je, kako je predstavio Kadirov, bila da svaka federalna jedinica okupi određeni broj vojnih obveznika i formira neku vrstu dobrovoljačke jedinice. Iako su se Vagnerijanci i druge dobrovoljačke jedinice ubrzo našle na frontu, ta dva mehanizma regrutovanja očigledno nisu dala potrebne rezultate.

Mobilizacija

Ruski vojni i politički vrh se zato odlučio na delimičnu mobilizaciju, a prema rečima ministra Šojgua, reč je o 300.000 novih ljudi. Ova mobilizacija je ponovo izabrana u ovom trenutku iz više razloga. Prvi je svakako da je ruskoj vojsci potrebna kadrovska rotacija. Sadašnji kadar u Ukrajini je niskog morala, umoran i desetkovan. Sveže osoblje treba da omogući sadašnjem osoblju da se odmori.

Dalje, rusko rukovodstvo pokušava da utvrdi i legalizuje činjenično stanje na terenu. Oni će pokušati da integrišu ukrajinske regione u Rusku Federaciju koja opet ima za cilj dve stvari. Jedan je da se te teritorije obezbede preko zime, kada se očekuje opadanje mogućnosti ofanzivnih dejstava, a drugi da se mobiliše njeno stanovništvo predstavljanjem ukrajinskih oblasti kao teritorije Ruske Federacije.

Dakle, ulazimo u fazu kada Rusija želi da ovaj rat prikaže kao odbrambeni rat protiv Ukrajine. Napad ukrajinskih snaga na te teritorije bi se tako protumačio kao čin agresije na Rusku Federaciju.

Najavljeni referendumi u oblastima koje kontroliše Rusija su tako ključni momenat. Isto tako, osim vojno, Rusija će pokušati da deluje i politički. Sa dolaskom zime računaju na nemogućnost ukrajinske ofanzivne akcije, a pritisak na EU se pojačava ucenama gasom. To je pokušaj da se izvrši takav pritisak na Zapad, kako bi Zapad naterao Ukrajinu na pregovore.

Ukrajina je svesna svoje pozicije

Na ovaj način, ovo je najbolji mogući trenutak da ruska vojska izvrši rotaciju kadrova, dovede rezerviste i stabilizuje situaciju na teritoriji koju je zauzela.

Za sada se ne zna kako će teći mobilizacija i koliko će tih novih kadrova otići u Ukrajinu, a koliko će biti raspoređeno na položaje u Rusiji kao zamena za profesionalce koji bi otišli ​​u Ukrajinu. Dolazak novih, mobilisanih kadrova očekuje se za mesec do mesec i po dana. Ukrajina je naravno svesna pozicije u kojoj se nalazi.

Svesna je da joj zima, pritisak Rusije pre svega na EU, eventualni zastoj na frontovima, kao ni referendumi i dolazak novih kadrova, ne idu na ruku. Stoga je ukrajinska vojska poslednjih mesec dana žurila u pokušaju da oslobodi što više teritorije, čak i u situaciji da u nekim delovima ima velike gubitke u ljudstvu i tehnici.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.